Skarlet O Hara kraljica štale Dragoljuba Marjanovića

Dragoljub Marjanović iz Štitara, konjičkom sportu posvećuje veliki deo svog vremena, ali bez obzira na to nikada nije kasnio na posao vozača u Zorkinom Transportu, gde je i zaradio penziju. Prioritet od ranih jutarnjih sati je trening konja, posle bi vozio suprugu na posao, a onda se pripremao on. Skoro svaki deo slobodnog vremena koristi za odlazak na hipodrom u Šapcu, a znanja o konjičkom sportu, „upijao“ je pored dede Nemanje.

U njihovoj štali, kada je konjarstvo u pitanju sve počinje od 1981. godine. Prvo su kupili Galeba, ždrebe od šest meseci koje iz zdravstvenih razloga nije potrčalo. Potom je iz ergele u Čačku stigla kobila Krasna. Ona je oždrebila Kutuzova, Kavalu, Kaskadu, Kanonadu i Kriz Dansera. Svi su trčali s manje ili više uspeha u Srbiji i Bosni i Hercegovini, dok je Kutuzov uspešno nastupao i na hipodromu u Beču, pod „dirigentskom palicom“ beograđanina, danas počivšeg, čuvenog konjara Ace Mladenovića
Kada su prodali Krasnu, Marjanovići su kupili kobilu Sijera Dor od Miloša Ivankovića Ere, koja je osvojila nekoliko nagrada u trkama u Beogradu i jednom u Beču. U priplodu je dala: Siciliju, Saru, Salve Magranu, Seltika, Skalu1, Sokrata i Sanu Dor.

Bljesnula je punim sjajem kao trogodka, osvojivši pet prvih mesta sve u klasnim trkama, uzastopno. Slične rezultate ponovila je i sa četiri godine, osvojivši pet prvih mesta u isto toliko trka

-Sicilija je kao dvogodka tri puta bila u plasmanu. Kao trogodka se povredila i vraćena kući u priplod. U pripustu sa ždrepcem Magranom, oždrebila je 1998. godine Skarlet O Haru, perjanicu i najbolju kobilu naše štale. Kao dvogodka ostvarila je dva prva i jedno treće mesto. Bljesnula je punim sjajem kao trogodka, osvojivši pet prvih mesta sve u klasnim trkama, uzastopno. Slične rezultate ponovila je i sa četiri godine, osvojivši pet prvih mesta u isto toliko trka, kaže Dragoljub Marjanović, ističući posebno uspehe ljubimice svoje štale u Požarevcu, kada je dva puta uzastopno pobedila u Memorijalu Blagoja Uroševića.

U priplodu je dala tri ždrebeta, a završila u školi za jahanje u Novom Sadu.

Dragoljub je posle toga kupio kobilu Džindžer u ergeli Surčin koja je bila pobednica Srpskog derbija.
Istorija konjarstva u njegovoj porodici duga je skoro pola veka. Značajan doprinos u tom svojevrsnom „mozaiku konjarstva“ dali su i drugi odgajivači brzih konja u Štitaru. Dragoljub pamti da su u jednom periodu imali osam dvogodaca u trkama širom Srbije, svi iz ovog sela kod Šapca.

Dragoljub Marjanović

-Mi trenutno u štali imamo kobilu Kinli. Ona je poreklom iz ergele Karađorđevo. Njena ćerka, takođe u našoj štali je Korona Bejbi. Ima 18 meseci i očekujemo uskoro njeno učešće u trkama. Ime smo joj dali po korona virusu koji se pojavio baš kada je ona oždrebljena, dodaje Dragoljub.

U poslu oko konja najviše mu pomaže supruga Dušanka, brat Dragorad i deca. Među ovim mladima ističe se ćerka Marina. Ona mu je desna ruka.

Od jahača, najviše prilika dao je Tiki Vujkoviću i Đorđu Peroviću.

I dalje namerava da se bavi ovim dinamičnim sportom, a sledeća stanica po svemu sudeći biće Nemačka, gde namerava da kupi rasnu kobilu.

Ljubav ispod trošnih naslana
Šezdesetih u trošnim naslanima držali su desetak konja, a u karijeri dugoj pola veka imali su više od 50. Teško je danas setiti se svih imena doratuša, alata i vranaca koji su porodici preminulog Jovana Smiljanića, vrednog domaćina iz Mačvanskog Belotića, obezbedili večnu slavu, prestiž i ugled u selu, među odgajivačima trkačkih konja i ljubiteljima ovog sporta.

Đorđe Perović i Dragoljub Marjanović

I danas u ovom pitomom mačvanskom selu „živa je slika“, kada su Jovana navijači nosili na ramenima uzvikujući njegovo ime i Živeo! Njegovom Zmaju, Silnom, Mementu, Mačvanki... stavljali su lovor oko vrata, a Brku, Lekinog, Branu, jahače šampionskih grla, bacali su uvis, dočekivali u naručje i slavili.

Prvi je bio Obilić, alat bez belege. Zapamćen je kao lepotan, kao „lutka“.
Gazda Jovan je svojevremeno govorio o jednom slučaju sa pijace u Bijeljini. Tada je sa ocem prodavao svinje, a u taljigama je bio upregnut Obilić. Neki Bosanci nisu hteli da kupe svinje bez konja. Platili su koliko je Jovanov otac tražio. Pet hiljada dinara je u to doba bila velika para.
Sa teškom mukom Jovan se rastao od Obilića. Mnogo je voleo ovog konja.

Potom su došli drugi, koji su postali život dede Milovana, oca Momčila, strica Bože i njegov.
Stric je kažu iz Beograda dojahao na Zmaju. Bio je vranac, gotovo nepobediv u Bogatiću i Šapcu. Seljaci su ga s divljenjem posmatrali.

Nove nade Jovanove štale, njegov otac je kupio u ergeli Zobnatica. Bili su to ždrepci Silni i Labud. Silni je već 1966. godine osvojio vredan pehar u Beogradu. Jahao ga je Živorad Božanić iz Štitara. Upravo ovaj konj je Smiljanićima prokrčio put u slavni svet konjičkog sporta.

S velikim zadovoljstvom Jovan je pričao i o kobili Dragani. Kupljena je u Bogatiću i dala sjajno potomstvo.

-Konj mora da se hrani po meri, posebno zimi. Zob je neizbežna ali ni malo ni mnogo. Apred trku hrana koju sam ja davao se znala. Sedamnaest svežih kokošijih jaja, pranje usta i koji gutljaj vode, govorio je Jovan svoju tajnu, dugo čuvanu, naglašavajući da je na jednoj trci u Bogatiću, kad se među 12 konja našla njegova Maratonka, a jahao je Brana Petrić i posle pet ponovljenih startova krenuo sa zakašnjenjem i pobedio favorizovanog vranca iz Beograda.

Navijači su ga bodrili rečima:“Alal vera Jovane“, a radosni poklici su dolazili sa drveća, improvizovanih tribina, taljiga i špeditera, kojima su dolazili da prate trke u Bogatiću.
Smiljanići su u štali imali i kobilu Gidru. Ona je oždrebila Valku, a ova nepobedive šampione konjičkih trkačkih staza, među kojima se izdvojio Viktor ro. Često ga je jahao Lekić, a vlasnik je posebno izdvojio Viktorovu pobedu protiv u to vreme nepobedivog vranca iz Kormana.

Počivši Jovan svojevremeno je pripovedao i o tome kako je izgledala pogrebna povorka prilikom sahrane njegovog oca Momčila 1971.godine. U njoj su pored mnogo ljudi kovčeg pratile i kobile Maratonka i Mačvanka, šampionke koje je pokojnik mnogo voleo. Priča se da je ispunjena njegova želja, a na seoskom groblju, gde je sahranjen primećena je neobična mirnoća i pognute glave ovih četvoronogih lepotica iz Smiljanića štale.

Mačvani neizmerno vole konje

Jovana je ljubav prema konjičkom sportu terala dalje. Borio se svim silama da očuva primat svojih konja na hipodromima širom zemlje.

Tako je njegova Medina sa derbisterom Karavanom dala Mementa, Mladenku i Mačvanku, konje koji su ga definitivno svrstali u red vrhunskih odgajivača trkačkih konja. Pečat u toj istoriji slavnih Jovanovih konja, stavila je Maratonka. Jovan je imao bezgranično poverenje u ovu kobilu i kad je ona bila u trci nikoga se nije plašio. Podjednako je bila dobra u trci ali i u fijakeru. Svi su joj se divili.

Ljubav prema konjičkom sportu, dugo je kod Jovana potiskivala u drugi plan sve nepravde i finansijske poteškoće. A onda je čvrsto odlučio da prestane.

One trošne naslane, s početka ove priče, gde su se godinama „šepurili“ njegovi lepotani, zamenili su obori puni svinja. Tu je velika dvospratna kuća i šupe u kojima su traktori, kombajni, sejalice, plugovi...