ZAPIS O KNjIZI „PREĆUTANI PISCI ŠAPCA“ NIKOLE DEVURE
U ime istine i pravde
Nedavno je iz štampe izašla neobična knjiga „Prećutani pisci Šapca“ književnika i vrsnog intelektualca, Nikole Devure. Neobična, zato što se niko, koliko je nama poznato, nije upustio u poduhvat ispravljanja nepravde nanete zaboravljenim i skrajnutim šabačkim stvaraocima. Kako smo saznali, UKS, čiji je Devura dugogodišnji član „došapnulo“ mu je da napiše ovaj zbornik od 33 eseja, preciznije, profila pesnika i pripovedača. Jer, autor nije pisao književne osvrte, prikaze, još manje kritike „33 veličanstvenih“, nego je pronicljivo, kroz njihova dela, doticao samu suštinu. Bez opterećujućih biografskih podataka, pisao je o piscima na osnovu onoga što su oni pisali. Ponajpre o njima.
MEDALjONI SRPSKE ESEJISTIKE
„Eseji o prećutanim piscima Šapca pravi su medaljoni srpske esejistike, meritorna reč kredibilnog autora. O svakom prećutanom piscu gospodin Devura našao je pravu reč, poštujući duh njegovog dela, bilo da se radi o pesmama ili pripovetkama i romanima. Lepota ovih eseja, po iskrenosti i dobroj nameri, oduševiće svakog čitaoca. To je novi doprinos ovog uvaženog pisca, njegov poklon našem gradu...“
(Iz recenzije mr prof. Živana Lukića)
„Zašto sam ove pisce nazvao veličanstvenima? Pa, zato što su oni po svom monaštvu u svom radu, po svojoj anonimnosti, po tome što ne pišu za slavu i novac, već iz čiste potrebe da se iza sebe ostavi ostavi trag. Jer pisati znači po drugi put živeti, kao što reče Alber Kami“, navodi Devura u epilogu .
Bruno Šulc, veliki evropski pripovedač, bio je običan nastavnik crtanja u malom mestu u Poljskoj. Pisao je priče koje nikom nije pokazivao. Jer, postoje galamdžije, čija mora gromko da se čuje, a postoje i oni koji pišu zato što moraju. Nisu to sami izabrali, neko je to izabrao umesto njih. Dar, proviđenje, nazovite kako hoćete. To je usitinu imperativ bića. Šulca su ubili Nemci, a njegove priče, ispisane u školskim sveskama, odneo je njegov rođak u neku redakciju i tako je otkriven. A knjiga, bez obzira na autora, na njegovu prisutnost , ili prećutanost, ako je vredna, kad tad će izaći na svetlost, doći do svojih čitalaca, jer knjiga ima svoj put, kao i čovek. U svetlosti vremena budućeg (ubeđeni smo u to), biće drugačije čitanje nego što je u vremenu današnjem. Tada će i autor, najviše od svih prećutan, imati mesto koje je u literaturi odavno obezbedio.
Najpoznatiji đak „grada kestenova i devojaka“, banjalučke Realke, nosilac diplome Filozofskog i Poljoprivrednog fakulteta, ostavio je dubok trag u Šapcu u kom živi pola veka. Jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca potpisao je naslove istorijskih romana Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja, Car Dušan, Vojvoda Miloš Stojićević, Veliki župan Nemanja, kao i drame Smrt filozofa, Prometej... Roman Ruža Todorova dospeo je na sve kontinente i pronašao nekoliko desetina hiljada čitalaca. Njegove recenzije i kritike objavljivale su Književne novine, Politika, Borba... Skoro da nema nijednog značajnog pisca i dela u Šapcu o kom nije dao svoj osvrt. Malo li je?
Da se vratimo poslednjoj objavljenoj knjizi. Očigledno je da je autor pomno pročitao svako delo, proučavajući autore kroz njihov rad. Oduševila nas je njegova, očito prirodna, visprenost, mogućnost da svakom od njih „uđe pod kožu“, da pruži psihološki uvid u pisanje i odustajanje od istog, sa dobornamernim savetom svakom da nastavi, jer, proći će i ova epoha.
„Vraćam se na pitanje – zašto sam vas nazvao veličanstvenim? Pa, zato što ste vi taj slučaj. Jer nudite sve za ništa. Poznavao sam takozvane velike pisce i družio se sa njima. Njihova sujeta kod mnogih prevazilazi njihova dela. Turci bi rekli – veliki turban, a niđe sultana. Ovu knjigu sam napisao da se odužim istini i pravdi, i još po nečemu. Tako podigoh crkvu i spasih svoju dušu“.
„Eseji o prećutanim piscima Šapca pravi su medaljoni srpske esejistike, meritorna reč kredibilnog autora. O svakom prećutanom piscu gospodin Devura našao je pravu reč, poštujući duh njegovog dela, bilo da se radi o pesmama ili pripovetkama i romanima. Lepota ovih eseja, po iskrenosti i dobroj nameri, oduševiće svakog čitaoca. To je novi doprinos ovog uvaženog pisca, njegov poklon našem gradu...“
(Iz recenzije mr prof. Živana Lukića)
„Zašto sam ove pisce nazvao veličanstvenima? Pa, zato što su oni po svom monaštvu u svom radu, po svojoj anonimnosti, po tome što ne pišu za slavu i novac, već iz čiste potrebe da se iza sebe ostavi ostavi trag. Jer pisati znači po drugi put živeti, kao što reče Alber Kami“, navodi Devura u epilogu .
Bruno Šulc, veliki evropski pripovedač, bio je običan nastavnik crtanja u malom mestu u Poljskoj. Pisao je priče koje nikom nije pokazivao. Jer, postoje galamdžije, čija mora gromko da se čuje, a postoje i oni koji pišu zato što moraju. Nisu to sami izabrali, neko je to izabrao umesto njih. Dar, proviđenje, nazovite kako hoćete. To je usitinu imperativ bića. Šulca su ubili Nemci, a njegove priče, ispisane u školskim sveskama, odneo je njegov rođak u neku redakciju i tako je otkriven. A knjiga, bez obzira na autora, na njegovu prisutnost , ili prećutanost, ako je vredna, kad tad će izaći na svetlost, doći do svojih čitalaca, jer knjiga ima svoj put, kao i čovek. U svetlosti vremena budućeg (ubeđeni smo u to), biće drugačije čitanje nego što je u vremenu današnjem. Tada će i autor, najviše od svih prećutan, imati mesto koje je u literaturi odavno obezbedio.
Najpoznatiji đak „grada kestenova i devojaka“, banjalučke Realke, nosilac diplome Filozofskog i Poljoprivrednog fakulteta, ostavio je dubok trag u Šapcu u kom živi pola veka. Jedan od najboljih savremenih srpskih pisaca potpisao je naslove istorijskih romana Stojan Čupić – Zmaj od Noćaja, Car Dušan, Vojvoda Miloš Stojićević, Veliki župan Nemanja, kao i drame Smrt filozofa, Prometej... Roman Ruža Todorova dospeo je na sve kontinente i pronašao nekoliko desetina hiljada čitalaca. Njegove recenzije i kritike objavljivale su Književne novine, Politika, Borba... Skoro da nema nijednog značajnog pisca i dela u Šapcu o kom nije dao svoj osvrt. Malo li je?
Da se vratimo poslednjoj objavljenoj knjizi. Očigledno je da je autor pomno pročitao svako delo, proučavajući autore kroz njihov rad. Oduševila nas je njegova, očito prirodna, visprenost, mogućnost da svakom od njih „uđe pod kožu“, da pruži psihološki uvid u pisanje i odustajanje od istog, sa dobornamernim savetom svakom da nastavi, jer, proći će i ova epoha.
„Vraćam se na pitanje – zašto sam vas nazvao veličanstvenim? Pa, zato što ste vi taj slučaj. Jer nudite sve za ništa. Poznavao sam takozvane velike pisce i družio se sa njima. Njihova sujeta kod mnogih prevazilazi njihova dela. Turci bi rekli – veliki turban, a niđe sultana. Ovu knjigu sam napisao da se odužim istini i pravdi, i još po nečemu. Tako podigoh crkvu i spasih svoju dušu“.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
