Andrija Gerić o sportu i značaju mentalne podrške sportistima
Psihološka snaga odlikuje šampione
„Vrednosti, ponašanja usvojena tokom bavljenja sportom veoma lako možete da primenite na sve delove života. Naša misija nije isključivo da dobijemo vrhunske sportiste i olimpijce, već da gradimo društvo u kom se ljudi bave sportom i uživaju “, ističe Andrija Gerić
U svetu sporta, važnost mentalne pripreme i psihološke stabilnosti postaju sve očitije i neophodnije, što može da potvrdi i nekadašnji jugoslovenski reprezentativac, Andrija Gerić. Njegovo ime sve češće je povezano sa područjem sportske psihologije.
Kroz svoju bogatu karijeru kao član nacionalne odbojkaške reprezentacije, osvajao je brojne medalje, a zatim se upustio u izazov proučavanja ljudske psihe i njene uloge u postizanju sportskih uspeha. Stekao je zvanje diplomiranog psihologa i prošao edukaciju za NLP metodologiju za mentalnog trenera. Danas, kao stručnjak za sportsku psihologiju, prenosi svoje iskustvo i znanje sportistima i pomaže im da savladaju izazove, na terenu i izvan njega. Veruje da psihološka snaga, stabilnost odlikuju šampione u životu i u sportu.
Zbog čega ste odabrali da psihologija bude Vaš profesionalni put? Po završetku profesionalne sportske karijere našao sam se pred izazovom, kao i svi sportisti. Šta sada? To me je podstaklo da krenem na psihoterapiju i postepeno sam sa psihoterapeutom došao do spoznaje da bih mogao da se bavim psihologijom. Upisao sam fakultet i tako je sve počelo. U ovom poslu je lepo što imaš priliku da naučiš nove stvari, stekneš nova znanja i uvide. Iako sam se bavio odbojkom moji klijenti su iz različitih sportova (tekvondo, karate, automobilizam, jedrenje, jahanje, fudbal, tesnis, skijanje, košarka, odbojka, rukomet, borilački sportovi). Drago mi je što sa svakim od njih mogu da proniknem u čar discipline i zbog čega teži da bude što bolji.
Foto: Privatna arhiva
Pomenuli ste izazov sa kojim se suočavaju brojni sportisti po završetku profesionalne karijere. Koliko njih razmišlja o karijeri nakon i izvan sporta? Sportisti ne razmišljaju mnogo o periodu posle. Što je donekle i prirodno, njima je sport sve. Mladi tek ne razmišljaju. Smatram da to treba da se promeni i da na početku bavljenja sportom ipak misle i o periodu posle. Gde će i šta da rade. To naravno nije jednostavno, jer izgradite identitet kao sportista. I to je to. Treba se pozabaviti i drugim segmentima ličnosti. Kada više niste sportista suočite se sa problemom i izazovom. Ko ste vi? Tada dolazi do različitih kriza, čak i ozbiljnih. Počinju sa konzumiranjem štetnih supstanci, odaju se raznim porocima. No, to nije samo pitanje izgrađenog identiteta, već i potrebe za adrenalinom dopaminom koje sport daje. Kada toga nema, postoji potreba da se pronađe drugi izvor hormona sreće. Ne možemo svi biti treneri, niti raditi u sportskim klubovima, te je potrebno da pronađemo sebe i ono što nam prija da radimo.
Naša misija nije isključivo da dobijemo vrhunske sportiste i olimpijce, već da gradimo društvo u kom se ljudi bave sportom i uživaju
Da li postoji nešto što je zajedničko svim sportistima i sportistkinjama, bez obzira na godine, pol, ostvarene rezultate? Bez obzira da li se radi o mladim ljudima koji imaju 12+ godina, ili iskusnim sportistima olimpijskog nivoa problemi sa kojima se suočavaju su veoma slični. Nesigurnost, samopouzdanje, trema pred velika i važna takmičenja, porazi. Kao nekadašnji sportista to mogu da razumem i sa tog aspekta, ne samo psihologije.
Foto: Privatna arhiva
Smatrate li da srpskom sportu, pre svega sportistima nedostaje psihološka podrška i sistematski rad u pomenutoj oblasti? Sa kolegama se borim da klubovi, ali i sportisti shvate koliko je važan pishološki aspekt. Kada pitate sportistu da li je važan, nijedan neće reći da nije. Ali kada pitate koliko vremena posvećuje psihološkoj pripremi, odgovor će biti pet minuta, ili da to ne čini. A treniraju nekoliko sati dnevno. Naravno, da mentalna priprema bez fizičke ne znači mnogo. No, zajedno sa fizičkom i taktičkom pripremom dobijate odlične rezultate. Svakako da će mentalno spremniji biti u boljoj poziciji i ostvariti bolji rezultat. Činjenica je da u inostranstvu klubovi imaju osobu koja brine o mentalnom aspektu sportista. Bilo da je reč o psiholozima, ili koučevima. Suština je da taj rad bude produktivan i da pomaže.
Kada se osvrnete na svoju sportsku karijeru, smatrate li da ste dobro uspeli da se izborite sa problemima, izazovima ili biste drugačije postupili iz sadašnje perspektive, znanja, iskustva i godina? Verujem i znam da nisam uvek i sve dobro uradio. Mislim da mi ego u nekim situacijama nije dozvolio da radim više sa psiholozima što bi mi pomoglo da ih lakše prebrodim. Iskusan sportista ima razvijene mehanizme zasnovane na iskustvu, ali do njih je došao zahvaljujući iskustvu i godinama. Mladi sportisti to nemaju, te ne vidim razlog da ne poslušaju savet stručne osobe i što ranije usvoje, razviju određene tehnike koje mu mogu pomoći.
Kada govorimo o najmlađim sportistima, koliko je za njih važna podrška i saradnja roditelja, trenera? Važno je da postoji taj trougao saradnje: roditelj, trener i sportista. Naš posao je da reagujemo ako u tom odnosu nešto nije u redu. Često roditelji projektuju svoje želje, ambicije na decu. Što nije dobro. Naša misija nije isključivo da dobijemo vrhunske sportiste i olimpijce, već da gradimo društvo u kom se ljudi bave sportom i uživaju. Osnovna škola jeste baza za amaterski i profesionalni sport, ali i mesto gde se neguju zdravi stilovi života.
Zbog čega je bavljenje sportom važno za sve generacije? Imamo problem sa gojaznošću i neaktivnošću nacije. Zastupljene su i loše navike poput cigareta. U svemu ovome može sport da pomogne. Rekreativni sport posebno, te država treba da usmeri ulaganja u tom pravcu. Do sada je ulagala u profesionalni, što treba da nastavi da čini, ali smatram da razvijanje rekreativnog može imati dugoročne pozitivne posledice po naciju. Vrednosti, ponašanja usvojena tokom bavljenja sportom veoma lako možete da primenite na sve delove života. Zbog toga mi je posebno drago kada mi se klijet javi i kaže da su mu sport i ono što smo radili pomogli i u drugim segmentima. Možda zvuči kao kliše, ali nije, važno je da mladi postanu dobri ljudi. Neko je vrhunski sportista, olimpijac, divno, ali to nije sve. Često upadamo u zamku i mislimo da ako je neko vrhunski sportista onda on/ona ima supermoći. To nije tačno, jer svi smo ljudi sa emocijama, manama i vrlinama. To treba prihvatiti, kao i sebe. Naravno, treba raditi na svojoj mentalnoj snazi i sigurnosti. Suština je da budemo zadovoljni sobom i onim što jesmo.
Da li je opravdano da verujemo u superheroje? Mislim da treba da imamo uzore u određenim oblastima. Oni mogu da nam budu inspiracija, ali da slepo verujemo da je neko savršen u svemu, to nije realno. Takva osoba ne postoji.
Šta bi bila Vaša poruka mladima? Kada pogledam mlade, njihov način odrastanja i komunikacije, vidim da se život preselio na društvene mreže. To je potpuno pogrešno, jer čovek kao socijalno biće ima potrebu da gradi odnose sa drugima u realnom prostoru. Imamo potrebu da budemo sa drugim ljudima uživo, ne u virtuelnom/onlajn prostoru. Sport pravo daje tu mogućnost. On povezuje, te bi moja poruka bila da deca i mladi uživaju u sportu, da se druže, grade prijateljstva. Sreća i tuga su prirodne, a treba ih deliti sa drugima.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
