IN MEMORIAM
Ivan Cvetinović
1970-2024
Ivan Cvetinović je rođen u Šapcu, 1. januara 1970. godine. Detinjstvo je proveo u porodičnoj kući na uglu šabačkih ulica Stojana Čupića i Makedonske. I danas se pamti proslava Nove godine (1988) koju je tamo organizovao za dobar deo grada.
U Šapcu je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, a zatim Šabačku gimnaziju (prevodilački smer), ističući se vedrim i slobodarskim duhom, druželjubivošću, ljudskošću, dobrotom i poštenjem. Umeo je da bude i deran i gospodin, čak i plemić, u isto vreme.
Britke pameti i otvoren, uvek spreman da se, kao odan i požrtvovan čovek, angažuje za druge i za opšte dobro, znao je i da intuitivno proceni ljude i kloni se negativnih, a da svoju, ponekad naglu prirodu, uskladi sa onima za koje je smatrao da to zaslužuju. Tada se nesebično davao, idući napred nepokolebljivo.
Posle Šabačke gimnazije upisuje Pravni fakultet u Novom Sadu, 1988. godine, kada odlazi na odsluženje vojnog roka, da bi 1989. godine započeo studije. Bio je među najboljim studentima svoje generacije, a na dan upisa na treću godinu studija, 17. septembra 1991. godine, dobija poziv za mobilizaciju. Potvrđujući svoj karakter, ne pokušava da se izvuče, niti da se iza bilo koga zakloni (iako ima znatne mogućnosti za to), pa odlazi na ratište u istočnu Slavoniju, gde ga, u Bogdanovcima, nedugo posle dolaska, 2. oktobra pogađa nekoliko gelera od granate, od kojih jedan stiže do petog kičmenog pršljena i dovodi do teške i trajne invalidnosti. Sa mesta ranjavanja je odvezen transporterom, a zatim helikopterom do Novog Sada.
Već sama činjenica da je preživeo ranjavanje i potonji transport jeste gotovo neverovatna, a sve što je usledilo – liči na čudo prožeto natprirodnom voljom za životom, kao i metamorfozom od ljudskog do anđeoskog bića pred našim očima.
Prebačen je u Stari Slankamen. Pored njega je ležalo još desetak ranjenika sa istim povredama, od kojih odavno niko nije među živima. Zatim je poslat u Beograd, na VMA, gde je podvrgnut brojnim operacijama u cilju poboljšanja njegovog stanja – stoprocentne kvadriplegije – koje, međutim, nije moglo da se prevaziđe.
I u Slankamenu i na VMA već je ličio na anđela, među belim plahtama koje su se širile oko njega, dok je on sa prelepim očuvanim licem i sa sjajnim prodornim očima gledao u svakog ko bi mu došao, odašiljući nezemaljsku čistotu i spokoj. Mogao si da osetiš da je bio gde niko od nas nije i da je, zahvaljujući svojim osobinama i prirodi, uspeo da se vrati obogaćen i željan da to prenese drugima. I osećao si se, koliko god to paradoksalno zvučalo, siguran sa njim; i odlazio si od njega sa tom snagom. I to je bila njegova glavna uloga – da nas sve učini jačima i boljima; što je i činio, dostojanstveno i hrabro, i s ljubavlju, sve ovo vreme.
Odlazi zatim u Novi Sad, gde se njegovo lečenje okončava, a on ostaje nepokretan. Budući da mu je bila potrebna neprestana medicinska nega, dom mu postaje gerontološki centar u Novom Sadu, u kojem je imao svoju sobu, u kojoj je proveo narednih dvadeset i sedam godina.
Tu do posebnog izražaja dolazi njegov nesvakidašnji mentalni sklop. U inat svim dijagnozama i programima i prognozama – snagom volje, upornošću, marljivošću i zdravom pameću – nastavlja započete studije na Pravnom fakultetu, gde i diplomira. Uči da koristi savremene tehnologije kako bi komunicirao sa spoljnim svetom. Koristi kompjuterski program koji se aktivira na glas. Radoznalost i želja za saznavanjem ga nikako ne napuštaju. Čita, sluša, gleda i upija; informiše se (između ostalog, i o sopstvenoj bolesti) i iznalazi načine da se održi u svakodnevnom životu, uz, svakako, pomoć svojih najbližih (majke, sestre i porodice). U njegovoj sobi su police pune knjiga, filmova, muzike. Kada se razgovara sa njim, ima se utisak da nema knjige koju nije pročitao, filma koji nije gledao... Uz to, aktivan je u udruženjima ratnih vojnih invalida i osoba sa invaliditetom, a, u skladu sa svojim karakterom, bori se za uvođenje mera pristupačnosti za sve, kao i prilagođavanje javnih prostora, uključujući parkinge, i njihovu dostupnost osobama sa invaliditetom.
Stiže i na svakojaka druženja – od proslava godišnjica mature, koje od srca i organizuje, preko svadbi, rođendana, poseta prijateljima i rodbini, do sastanaka sa voljenom ženom – iskreno uživajući u svemu tome – u sreći drugih, koja je i njegova.
Ono što ga suštinski određuje jeste upravo empatija i dosledna borba za druge, u krajnjoj liniji – žrtva, kao najuzvišeniji čin koji postoji.
Naše sećanje na njega ne može izbledeti, jer je, takav kakav je bio, uzor kome stremi najbolji deo nas samih.
U Šapcu je završio Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, a zatim Šabačku gimnaziju (prevodilački smer), ističući se vedrim i slobodarskim duhom, druželjubivošću, ljudskošću, dobrotom i poštenjem. Umeo je da bude i deran i gospodin, čak i plemić, u isto vreme.
Britke pameti i otvoren, uvek spreman da se, kao odan i požrtvovan čovek, angažuje za druge i za opšte dobro, znao je i da intuitivno proceni ljude i kloni se negativnih, a da svoju, ponekad naglu prirodu, uskladi sa onima za koje je smatrao da to zaslužuju. Tada se nesebično davao, idući napred nepokolebljivo.
Posle Šabačke gimnazije upisuje Pravni fakultet u Novom Sadu, 1988. godine, kada odlazi na odsluženje vojnog roka, da bi 1989. godine započeo studije. Bio je među najboljim studentima svoje generacije, a na dan upisa na treću godinu studija, 17. septembra 1991. godine, dobija poziv za mobilizaciju. Potvrđujući svoj karakter, ne pokušava da se izvuče, niti da se iza bilo koga zakloni (iako ima znatne mogućnosti za to), pa odlazi na ratište u istočnu Slavoniju, gde ga, u Bogdanovcima, nedugo posle dolaska, 2. oktobra pogađa nekoliko gelera od granate, od kojih jedan stiže do petog kičmenog pršljena i dovodi do teške i trajne invalidnosti. Sa mesta ranjavanja je odvezen transporterom, a zatim helikopterom do Novog Sada.
Već sama činjenica da je preživeo ranjavanje i potonji transport jeste gotovo neverovatna, a sve što je usledilo – liči na čudo prožeto natprirodnom voljom za životom, kao i metamorfozom od ljudskog do anđeoskog bića pred našim očima.
Prebačen je u Stari Slankamen. Pored njega je ležalo još desetak ranjenika sa istim povredama, od kojih odavno niko nije među živima. Zatim je poslat u Beograd, na VMA, gde je podvrgnut brojnim operacijama u cilju poboljšanja njegovog stanja – stoprocentne kvadriplegije – koje, međutim, nije moglo da se prevaziđe.
I u Slankamenu i na VMA već je ličio na anđela, među belim plahtama koje su se širile oko njega, dok je on sa prelepim očuvanim licem i sa sjajnim prodornim očima gledao u svakog ko bi mu došao, odašiljući nezemaljsku čistotu i spokoj. Mogao si da osetiš da je bio gde niko od nas nije i da je, zahvaljujući svojim osobinama i prirodi, uspeo da se vrati obogaćen i željan da to prenese drugima. I osećao si se, koliko god to paradoksalno zvučalo, siguran sa njim; i odlazio si od njega sa tom snagom. I to je bila njegova glavna uloga – da nas sve učini jačima i boljima; što je i činio, dostojanstveno i hrabro, i s ljubavlju, sve ovo vreme.
Odlazi zatim u Novi Sad, gde se njegovo lečenje okončava, a on ostaje nepokretan. Budući da mu je bila potrebna neprestana medicinska nega, dom mu postaje gerontološki centar u Novom Sadu, u kojem je imao svoju sobu, u kojoj je proveo narednih dvadeset i sedam godina.
Tu do posebnog izražaja dolazi njegov nesvakidašnji mentalni sklop. U inat svim dijagnozama i programima i prognozama – snagom volje, upornošću, marljivošću i zdravom pameću – nastavlja započete studije na Pravnom fakultetu, gde i diplomira. Uči da koristi savremene tehnologije kako bi komunicirao sa spoljnim svetom. Koristi kompjuterski program koji se aktivira na glas. Radoznalost i želja za saznavanjem ga nikako ne napuštaju. Čita, sluša, gleda i upija; informiše se (između ostalog, i o sopstvenoj bolesti) i iznalazi načine da se održi u svakodnevnom životu, uz, svakako, pomoć svojih najbližih (majke, sestre i porodice). U njegovoj sobi su police pune knjiga, filmova, muzike. Kada se razgovara sa njim, ima se utisak da nema knjige koju nije pročitao, filma koji nije gledao... Uz to, aktivan je u udruženjima ratnih vojnih invalida i osoba sa invaliditetom, a, u skladu sa svojim karakterom, bori se za uvođenje mera pristupačnosti za sve, kao i prilagođavanje javnih prostora, uključujući parkinge, i njihovu dostupnost osobama sa invaliditetom.
Stiže i na svakojaka druženja – od proslava godišnjica mature, koje od srca i organizuje, preko svadbi, rođendana, poseta prijateljima i rodbini, do sastanaka sa voljenom ženom – iskreno uživajući u svemu tome – u sreći drugih, koja je i njegova.
Ono što ga suštinski određuje jeste upravo empatija i dosledna borba za druge, u krajnjoj liniji – žrtva, kao najuzvišeniji čin koji postoji.
Naše sećanje na njega ne može izbledeti, jer je, takav kakav je bio, uzor kome stremi najbolji deo nas samih.
Najnoviji broj
24. april 2025.
