Uvek treba biti čovek

U srcu grada, okruženo prometnim i bučnim ulicama, jakim svetlima, u zgradi Zanatskog doma, izgrađenoj pre skoro jednog veka, ušuškano je sasvim (ne)obično mesto, Šabačko pozorište. I dok svetla gradskih ulica obasjavaju usnuli grad, svetla na Velikoj pozornici još su jača. Prepuna sala, glumci na sceni, aplauz traje. Kada je predstava odigrana i glumci su napustili scenu, domar Milan Mraović proverava salu. Gasi svetla, zaključava vrata pozorišta. Prvi je dolazio u gradski teatar, a poslednji odlazio. I tako godinama, sve do februara ove godine i odlaska u penziju.

Neobične životne okolnosti dovele su Milana u Šabac. I kao da je dobar deo života nevidljivim nitima bio povezan sa ovim gradom. Mada, pre bismo mogli reći da je muzika njegovo biće podsvesno dovela i vezala za Šabac i Pozorište.

Foto: Glas Podrinja

Radio Šabac daleko se čuo
Rođen je Vrginmostu (Kordun, Opština Karlovac), nakon završetka školovanja živeo je u Zgrebu sve do početka rata. A priča vezana za Šabac počela je mnogo pre toga. Čuveni Radio Šabac bio je jedna od najslušanijih radio stanica u bivšoj Jugoslaviji. Milan je svakodnevno pratio program, slušao muziku.

-Radio sam po 12 sati dnevno, i stalno slušao Radio Šabac. Čak sam i čestitke naručivao. Ali ono što je zanimljivo je da sam služio i vojsku u Šapcu. To je bilo kao da sam dobio na lutriji – kaže Milan kroz osmeh i dodaje da nije razmišljao o tome da će se nekada vratiti na duže vreme.

Za njega radno vreme nije postojalo. Prvi je dolazio na posao i poslednji odlazio, bez obzira na to da li je sunce izlazilo ili zalazilo. Nije mu smetalo što su ulice bile puste, ili prepune. Znao je da je pozorište uvek tu i da umetnost ne poznaje vreme

Drugi dolazak u Šabac bio je nakon nemilih događaja tokom 1995. godine. Milanova tetka zbog sličnih dešavanja napustila je Hrvatsku 1941. godine i utočište pronašla u gradu na Savi.

-Tetka me je i upoznala sa pokojnom suprugom koja je radila u Pozorištu. Rekla je da ima jedna lepa devojka koju treba da upoznam i tako je sve počelo.

Foto: Glas Podrinja

Rad u Pozorištu je izazovan, ali lep
Milan tvrdi da je rad u Pozorištu lep, izazovan i interesantan. Za njega radno vreme nije postojalo. Prvi je dolazio na posao i poslednji odlazio, bez obzira na to da li je sunce izlazilo ili zalazilo. Nije mu smetalo što su ulice bile puste, ili prepune. Znao je da je pozorište uvek tu i da umetnost ne poznaje vreme.

-Radio sam sve što je bilo potrebno u Pozorištu. Trudio se da za sve pronađemo najbolje rešenje i sve brzo, efikasno uradimo. Ipak, umetnici su specifični i treba biti praktičan.

Anegdote i sećanja
Njegova jutarnja rutina podrazumevala je proveru svakog kutka pozornice, čašica razgovora sa glumcima i zaposlenima oko detalja. Kaže da je bilo i neobičnih situacija. Neke su bile šaljive i njih najduže pamti.

-Za jednu predstavu slikar Stanković je radio scenografiju. Više od mesec dana je sve pripremano. Na vreme je bilo spremno i završeno, ali nekoliko sati pred premijeru bila je iznenadna korekcija scenografije. I to se dešava. Dešavalo se da neko zaboravi nešto u Pozorištu, pa zovu da dođem zbog ključa, ili zaborave ključeve. Sve je to deo posla. I nikada mi nije bilo teško. Ljutnja nije postojala. Uvek treba pomoći – priča Milan o nekim od situacija koje idu „u rok službe“, čak i kada nervoza zbog premijere podstakne varnice.

Iako više ne radim u Šabačkom pozorištu ostaju brojna sećanja i uspomene. Kolege su me baš obradovale i istovremeno rastužile kada sam odlazio u penziju. Mislim da je Pozorište mesto za sve. Da se nešto sazna, da ljudi uživaju i da se opuste

-Jednom prilikom reditelj je imao neke nesuglasice sa tehnikom. Ništa strašno. Pritisak pred premijeru, svi pomalo napeti i nervozni. Vidim da nešto ne štima. Priđem, pitam o čemu se radi i kako to da rešimo. Malo po malo i sve bude dobro. Moram da priznam da mi je najveći motiv bio da se sve to reši što pre, jer sam imao zakazan roštilj. Da se ne bi ohladio, morao sam sve da ubrzam – priča jednu od anegdota i priseća se situacije sa pogrešnom bojom.

-Greškom je kupljena pogrešna boja za scenografiju dečje predstave. Otvorili smo sve boje i shvatili da to nije to. Ofarbali dveće sa onim što smo imali. Ali reditelj nije bio zadovoljan i negodovao je. Prigovorio je: „Kako plavo drvo, gde ste videli plavo drvo?“ Na to je dobio odgovor: „A ko je video mačka u čizmama?“. Nama je bilo smešno, ali nekima nije.

Tiha voda breg roni
Veruje da sve može da se reši na miran, staložen i drugačiji način. I da uvek treba postupati kao čovek. Tako i u navedenim anegdotama koje su ostale urezane u sećanju.

Foto: Glas Podrinja

-Dešavalo se da neko od publike zaboravi nešto. Kako uvek pregledam salu na kraju pronađem ono što ostane. Uvek vlasniku bude vraćeno. Nikada ne treba biti loš, ohol i bahat. Sve nekako dođe na svoje. Uvek treba biti čovek, jer nikada ne znaš šta će biti sutra.

Odlazak u penziju
Za Milana Šabačko pozorište bilo je druga kuća i to su 14.02.2024. kolege i saradnici potvrdili porukom „Hvala ti Milane za sve što si uradio za našu kuću. Za tebe će pozorište uvek biti otključano!“

- Iako više ne radim u Šabačkom pozorištu ostaju brojna sećanja i uspomene. Kolege su me baš obradovale i istovremeno rastužile kada sam odlazio u penziju. Mislim da je Pozorište mesto za sve. Da se nešto sazna, da ljudi uživaju i da se opuste.

Milan iako je zvanično u penziji ostao je povezan sa svetom glume. Poznata srpska glumica angažovala ga je da brine o njenom stadu na jednom imanju.