Info

9. maj 2024.9. maj 2024.
Foto: J.R/ Privatna  arhiva

Foto: J.R/ Privatna arhiva

Gordana Manjenčić, novinarka šabačkog Dopisništva RTS-a

Biti novinar istinska je privilegija

U Šapcu je dugi niz godina njeno ime sinonim za kulturnu rubriku, ali njene novinarske početke obeležile su sasvim drugačije teme
Novinarstvo je najpre odabralo nju, zatim i ona novinarstvo, jer biti novinar, shvatila je radeći taj posao, istinska je privilegija. Ta uzajamna ljubav desila se sasvim slučajno, a nekad se iz slučajnosti izrode najlepše i najtrajnije veze. Tako i ova njena traje tri decenije. Nedavno je ovenčana i Aprilskom nagradom grada Šapca za razvoj demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda.

Kratka biografija
Diplomirala je na Visokoj školi za vaspitače u Sremskoj Mitrovici, a zatim i na Učiteljskom fakultetu u Somboru. Radila je na Televiziji Šabac, Radio Šapcu i Glasu Podrinja, a potom i kao dopisnik urednik u RTS-u, Televiziji Vojvodine i na Radio Beogradu. Dobitnica je više nagrada i priznanja, a za informativni program RTS-a realizovala je brojne dokumentarne emisije kao hroničar Šapca i Mačve. Članica je UNS-a i dugogodišnja članica novinarskog žirija „Pozorišnog proleća“.


Početak i „Oluja“
-Divna je simbolika u tome što je na lep način obeleženo tri decenije mog rada. Zaista sam zahvalna predlagaču što je neko primetio moj rad posle tih trideset godina, ali nekako stiže u pravo vreme. Važno je da nisam pred penzijom. Obično nagrade stignu na kraju, da se malo i našalim, a ova me obavezuje da budem bolja za sebe, okolinu, svoj grad- kaže na početku razgovora Gordana Manjenčić, novinarka u šabačkom Dopisništvu Radio- televizije Srbije.

Foto: J.R/ Privatna arhiva


Mnogo je stalo u vremenski okvir za koji i sama ne veruje da je tako prošao. Poslednjih godina, ističe, posebno joj je drago što je imala privilegiju da radi dokumentarne emisije u vezi sa gradskim, šabačkim temama. Poslednja je bila „Zorka jedne mladosti“, a tu su i „Nema točka bez čivije“, „Zvezdani trag šabačkog teatra“, „Savom u Evropu“... Dobitnica je više zlatnih i srebrnih medalja za viteštvo u novinarstvu, a kao Dopisništvo RTS-a u Šapcu dobili su Gran pri za najbolju produkciju. U Šapcu je dugi niz godina Gocino ime sinonim za kulturnu rubriku, članica je novinarskog žirija „Pozorišnog proleća“, ali njene novinarske početke obeležile su sasvim drugačije teme. Nakon što je ’94 godine prošla audiciju na koju se prijavila na nagovor porodice (pobeđivala je na takmičenjima u govorništvu i recitovanju) u konkurenciji od oko 500 ljudi, „bačena je u vatru“. Brzo je počela da radi autorsku emisiju, a onda se, u avgustu ’95 godine, dogodila „Oluja“ u trenutku kada su kolege koje su radile za RTS bile na odmoru.

-Zoran Brkić, od koga sam, to s ponosom mogu da kažem, učila novinarstvo, mi je rekao da moram da idem na teren, što do tada nisam radila. Imala sam autorsku emisiju, čitala vesti, uređivala lokalni dnevnik. Odjednom, od jutra do ponoći sam bila na terenu na snimanju, ili radila uživo. Za mesec dana prošla ono što novinar prođe za deset godina- sve vidove novinarstva. Nisam mogla da se odbranim od empatije, plakala sam s tim ljudima, bilo je jako teških sudbina i priča. Na sve to, bili su strašni lomovi u tadašnjoj državi i trebalo je to nekako izneti- priznaje.

Foto: J.R/ Privatna arhiva


Tražiti malog/ velikog čoveka među ljudima
U jednom trenutku, budući da tada još uvek nije imala honorar, shvatila je da zbog posla ne viđa ćerku Teodoru i poželela da napusti sve.

-Istog dana usledio je poziv iz Beograda kada mi je šef javio da spremam papire i da sam primljena, a prethodno veče radila sam rubriku o ljudima koji su zbrinuli 70 izbeglica, pet minuta za drugi Dnevnik, što je ogroman posao. Posle sam shvatila da ljudi godinama čekaju posao u RTS-u, ali meni se, eto, to dogodilo. Kad sam otišla na prijem sa kolegama iz Šapca koje su primljene za stalno, šef je rekao: „Nemoj da se sekiraš. Da bi novinar izašao na površinu, da bi se za njega čulo u državi, mora da se desi nešto jako lepo ili nešto jako ružno. Budi ponosna na način na koji si dobila posao. Ti si se za to izborila“- seća se.

O profesiji i pritiscima
Moram da budem surovo iskrena. Meni je žao kad vidim ko se sve bavi novinarstvom i kakvih sve medija danas ima. Međutim, zaista postoje svetli primeri i verujem u njih, divne kolege u malim sredinama i na globalnim televizijama koji odlično rade svoj posao. Ponosna sam na RTS zato što smo „umiveni“ leksički i vizuelno i negujemo kodeks ponašanja. Naravno da sve može i treba da se kritikuje, ali ništa nije crno ili belo i nekad mi je žao kolega koje ekstremno izveštavaju. Ne može jedan čovek ili jedna stranka biti za sve kriv ili za sve zaslužan. Nisam trpela direktne pritiske u radu. Možda je nekad bilo nekih pokušaja sa strane, preko porodice, ali mi je drago što sam odolevala. Bilo je nekih klipova na društvenim mrežama. Ne mogu da kažem da me nije bolelo kad neka neistina ima više hiljada pregleda, ali to je bilo iz više pozicija, tako da se mnogo ne sekiram. Kad te napadaju sa obe strane, znači da si na pravom putu. Ali, sve je do stava. Mislim da novinar treba da ima svoj stav i gradi svoj put.


Najteže je snašlo na početku, posle se sve činilo lakšim. Vodila se onom Andrićevom mišlju o čoveku bačenom u okean postojanja i brzo naučila da pliva. Zato i traje.

-Mora neko da te „ubaci u vatru“. Tako čovek i nauči da pliva. Zahvalna sam Zoranu Brkiću što mi je dao priliku. Neko mora da veruje u vas i da stoji iza te odluke, jer, kako ćete da naučite posao ako ne krenete? Pre početka bavljenja ovim poslom, zamišljala sam ga drugačije- da doterana žena sedi u studiju, čita vesti ili vodi neki program i to mi je izgledalo fascinantno i lagodno. Onda sam shvatila da to ne postoji, da tu ima „puno blata“ i mnogo toga što se mora proći da bi se došlo do studija i da je to poslednje što treba da uradiš, do tada moraš da doneseš sa terena sliku i izjave ljudi- priča.

Kada su se kolege vratile na posao sa godišnjih odmora, sve se ustalilo, tako da je mogla da usaglasi poslovne i privatne obaveze i uživa u svom poslu svih ovih godina.

Najveća nagrada su te neke male pobede, kad svakoga dana možeš da učiniš za sredinu u kojoj
živiš. To je naša misija i zato postojimo. Zato kažem da novinar u tom smislu treba da bude društveno angažovan i misli svojom glavom


Rizici „iz prvog reda“ i najveće nagrade
-Meni se novinarstvo zapravo dogodilo. Ne znam zaista da li postoji neka oblast života o kojoj nisam izveštavala, ne postoji prevozno sredstvo u kojem nisam bila. Nisam, eto, bila u podmornici. Uvek sam gledala iz prvog reda sve što se dešava, od uviđaja i onih najtežih priča, do diplomatskih aktivnosti, praćenja državnika. Postala sam počasni građanin Banjaluke jer sam izveštavala o zemljotresu. Na priče zahvaljujući kojima sam bila prilici da pomognem drugim ljudima sam posebno ponosna. Jedne godine sam dočekala Božić tako što su za godinu dana izgrađene četiri kuće za siromašne ljude zahvaljujući našim pričama. Prošla sam obuku za mine da bih mogla da pratim poplave u Jameni, jer kasetne bombe su stigle iz hrvatskih šuma vodom u Jamenu. Sećam se da je neko dobio novčanu pomoć, neko materijal da popravi kuću, a neko nove kuće. Međutim, stigao je čovek koji je rekao da je ostao sam na ulici s troje dece i da nije ni na jednom spisku. Verovatno tadašnjim strukturama nije prijalo što smo to pustili u Dnevniku, ali meni je drago što su posle tri nedelje pozvali i rekli da je urađena kuća i za tu porodicu. To je, u stvari, najveća nagrada za nas- naglašava.

Seća se izveštavanja kada su posle bombardovanja čistili Srbiju od NATO projektila.

-U Nakučanima sam imala priliku da upoznam pukovnika Slobodana Jovanovića, poslednjeg iz te brigade koji je bio živ. To su strašno rizične situacije, ali sam zaista sam srećna što sam imala priliku da vidim što drugi ljudi ne mogu. Novinarstvo je mnogo lep posao, ali izuzetno težak i za to treba imati srce- podvlači i dodaje da je na drugoj strani i društveno odgovorna profesija.

Foto: J.R/ Privatna arhiva


-Novinar treba da bude društveno angažovan, ne politički, da prati život, da promoviše sve ono što je lepo, da ukaže na ono što nije dobro, što je pogubno za nas. Zaista se trudim i u stalnoj sam potrazi za ljudskim pričama. Oduševljavaju me divni, mali ljudi koji su zapravo veliki i o kojima se ne čuje i koji se ne vide. Oni su obično jako skromni, a daju ogroman doprinos koga mi uopšte nismo svesni. Kad to kažem, mislim na ljude koji žive na selu, koji gaje zdravu hranu, zatim naučnike, imamo toliko Šapčana po čitavom svetu koji su na izuzetnim mestima. Imamo Šapčanku u Ministarstvu prosvete u Londonu, Šapčanku koja radi istraživanja na Svalbardu, sjajne matematičare svuda po svetu i to je u stvari nešto što mene inspiriše- naglašava.

Porodica glavni oslonac, timski rad presudan
Velike promene tokom reporterskog života, za samo jedan dan, kao mlađoj joj nisu prijale, a sada bi, posmatrajući sa ove distance, u tome mnogo više uživala. U svakom slučaju, čovek navikne da živi sa tim adrenalinom i uđe mu u krv. Porodica za specifičnost njene profesije ima razumevanja.

-Moja porodica je navikla na to. Meni je drago da sam i mama i baka u kući i da uprkos svemu završavam sve obaveze kao sve druge žene, ali se dešava da me pozovu, na vezi sam, čekam uključenje i njima je normalno da ne mogu da im se javim dok to sve ne prođe. Ne pričam mnogo o poslu kod kuće, osim baš ako se nešto spektakularno dogodi, ali znam da su srećni zbog mene. Prihvatili su to. Nema uspeha bez podrške porodice, u bilo kom poslu, nema stabilnosti. Sigurna sam da i hirurg kad ulazi u salu treba da bude psihički stabilan, pilot takođe kad ulazi u avion, a i ovo je neka vrsta pilotiranja- smatra.

Foto: J.R/ Privatna arhiva


Televizijsko novinarstvo je stalna trka sa vremenom koja ne ostavlja mnogo izbora- moraju u tačno zadato vreme biti na određenom mestu.

-Za poslednjih dvadesetak godina imali smo četiri vanredna stanja u državi po raznoraznim osnovama- bombardovanje, „Sablju“ posle ubistva premijera, poplave, kovid. To su neverovatne stvari. Zato su dopisnici, ne mislim samo na novinare, već i na snimatelje, montažere, jer mi nekad zajedno idemo svi na teren, moramo da se javimo uz pomoć linka, dobar tim i vrlo smo sposobni, spremni za sve situacije. Nekako se razumemo i pogledom, prošli smo puno političkih nemira u ovoj zemlji, protesta. Držimo se zajedno i to je najvažnije. Kada u timu svako da najbolje od sebe, onda i proizvod bude fantastičan. Nekad bude lepih, relaksirajućih dana, a nekad smo po ceo dan i noć na poslu. Kad bi me neko opet pitao čime bih želela da se bavim, stvarno bih izabrala novinarstvo. Zaista je to privilegija, u svakom smislu- napominje.

Kad mašina „izda“
Sećam se prvi put kad su me poslali da pratim Mirka Marjanovića, tadašnjeg presednika Savezne Vlade. Sve je bilo kako treba i negde u sedam i dvadeset, pred drugi Dnevnik, mašina je „progutala“ i iseckala traku. Meni se ceo svet srušio, nisam znala šta da radim. Onda je Zoran Brkić uleteo i rekao: Ljudi, jedan minut u televiziji je mnogo, imamo još sedam minuta, svašta možemo da uradimo za to vreme. Srećom, montažerka Slavica Petrović je razmišljala nekoliko minuta, isekla traku, lepila je ponovo, mi smo javili da će rubrika kasniti deset minuta, uspele ponovo da izmontiramo sve to i eksternalom uživo iz Šapca bez pregleda urednika u Beogradu je išla uživo iz Šapca. Kad se završilo, mi smo se pogledali i odahnuli. To je bio takav šok, ali i to se dešava.


Sve se desi u pravo vreme, složi se mozaik i stvari se dogode. Dogodi se život sam.

-Volim da kažem da se život brine za sve moje potrebe. Zaista se pobrinuo. Ali, kako zračiš, tako i privlačiš. Tako da sam u svoj život privukla i neke pozitivne ljude i događaje. Obožavam da provodim vreme sa unukom Vukanom i trudim se da što više budem s njim. U privatnom životu bih volela da odem na još neko putovanje i dobijem još neko unuče. Do kraja profesionalnog života bih volela da mogu još nešto da učinim za sredinu u kojoj radim. Najveća nagrada su te neke male pobede, kad svakoga dana možeš da učiniš nešto za sredinu u kojoj živiš. To je naša misija i zato postojimo. Zato kažem da novinar u tom smislu treba da bude društveno angažovan i misli svojom glavom- zaključuje.
D.Dimitrijević

Najnoviji broj

13. jun 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa