Da li se sećate...

Kada bi Vas neko pitao da se prisetite uspomene iz detinjstva, omiljene igre, igračke. Koji bi Vaš ogovor bio? Da li čuvate neki poseban predmet iz detinjstva? Da li Vas neki miris podseti na bezbrižne letnje raspuste, ušuškane zimske? U Biblioteci šabačkoj možete pogledati (ne)običnu izložbu pod nazivom „(U)spomen(e) svih naših detinjstava” inspirisanu prošlim vremenima i svim uspomenama iz detinjstva.

Foto:
Biblioteka šabačka

-Izložba „(U)spomen(e) svih naših detinjstava” sastoji se iz nekoliko segmenata. Prvi se odnosi na doba ranog detinjstva, a drugi na prve školske dane. Posetioci mogu da otkriju kako su nekada izgledali školska klupa, ali i sveska đaka prvaka iz Natine škole, bukvari, školski pribor...
Prikazane su igračke i dečje igre uz koje je rasla čitava jedna generacija. Prisetili smo se kako je izgledao prvi odlazak na more i kako su se dame nekada ulepšavale. Ponovo je zamirisao ukus bakinih galeta dok smo slušali Đorđa Marjanovića sa gramofona iz dnevne sobe, koja postoji samo na slikama i u sećanju – ističe urednica kulturnih programa Biblioteke šabačke Kristina Aleksić i dodaje da je posebnost postavke upravo u ličnom, emotivnom odnosu prema izloženim predmetima.

Prekršena pravila i nestašluci
Nije nam porastao rep od ispijanja kafe kod komšinice, psi nas nisu ujedali jer smo se igrali sa njima i bili su naši verni prijatelji. Nismo dobili upalu mozga iako smo išli mokre kose napolje, spavali smo „kao jagnjad“ nakon crtanog u sedam i petnaest. Nemamo ravne tabane iako smo nosili pletene nazuvke, a upalu grla lečili oblogama od rakije, temperaturu skidali ribanim krompirom umotanim u čarape na nogama. Roditelji nisu trčali u školu ako nas je učiteljica poslala u ćošak već su smatrali da smo to i zaslužili. Svađe sa prijateljima smo rešavali sami – „Mir, mir niko nije kriv...“ Znali smo šta sledi ako se mora dva puta ponoviti, da moramo učiti da ne bismo kopali kanale... (Jelena Podgorac Jovanović)

-Većinu predmeta pozajmili su nam Šapčani iz svojih domova. Otuda su na legendama, umesto očekivanih podataka o samom eksponatu, upravo sećanja koja nas vezuju za njih. Nama, autorima postavke, izuzetno znači što porodice dolaze zajedno. Znači nam što se nasmeše, obraduju, uzdahnu, mlađi članovi ponešto novo i vide i nauče.

Foto:
Biblioteka šabačka

Tvoje, moje, naše detinjstvo
A kako su nekada izgledala detinjstva? Da li su bila drugačija, bezbrižnija? Direkorka Biblioteke šabačke Jelena Podgorac Jovanović veruje da je to poseban period života za svako biće.

-Naša detinjstva – mirisi, boje i zvuci, raznobojne slagalice sastavljene od sitnih komadića koji čine celinu našeg identiteta; vreme kada je svet bio jednostavniji i kada su se najmanje stvari činile važnim; slike igara koje smo voleli, avantura koje smo sanjali i prijateljstava koja su bila čvrsta poput stena – svaki nestašluk ili pustolovina postajali su deo priče koja se prepričava iznova i iznova, čak i kada vreme odnese sve osim sećanja – kaže Jelena Podgorac Jovanović i dodaje da je možda teško zamisliti život i detinjstvo bez mobilnih telefona, ali planeta nije uvek bila povezana nevidljivim nitima interneta i smart telefona.

Pravila iz detinjstva: ne zaboravi reći hvala i izvini, ne sedi na hladnom betonu, pojedi sve što ti stave na tanjir, nemoj da me sramotiš, slušaj starije...
-Sve ostalo se već znalo i podrazumevalo – „slušaj starije i pomozi im“, „ne započinji razgovor sa strancima“, „ne zaboravi reći ‘hvala’ i ‘izvini’“, „ne sedi na hladnom betonu“, „pojedi sve što ti stave na tanjir“ i „nemoj da me sramotiš“. Kupali smo se u kadi napunjenoj vodom dok nam se prsti ne smežuraju i zamišljali skokove na glavu. Kosu smo prali sa jednom od moguće tri vrste šampona od breze, koprive i kamilice, a za posebni sjaj kose bilo je neizostavno jaje. Pravili smo pudinge iz kesica koji su nekako uvek uspevali da zagore, nosili smo suknje od gaze koju smo vezivali u čvorove i bojili po želji... (Jelena Podgorac Jovanović)

-Nismo imali mobilne telefone, dozivali smo se iz sveg glasa ispod prozora. Nekada bi nas okupali čašom vode zbog uznemiravanja, a češće tužakali roditeljima zbog čega je svako od nas znao šta je to kazna. Retko ko je imao sat da bi znao doći „za pet minuta“ nakon poziva za ulazak u kuću, a zbog odgovora „sad ću“ sami smo brali prutiće jer smo znali šta nas čeka. Vreme smo trošili nemilice u igri i smehu, nismo imali manje, kako neki kažu, imali smo mnogo više... više vremena za igru, za razgovore, za maštu i maštanje. Odrasli smo uz Branka Kockicu, Baltazara, Pčelicu Maju i „Metlu bez drške“, skupljali smo sličice, petom pravili rupe za klikere staklence, od lastiša izmišljali oblike za „olimpijadu“, glumili kauboje i Indijance, mišjim ili slonovskim koracima igrali care, care, govedare, između dve vatre i žmurke. A tek skakanje po barama...

Foto: Biblioteka šabačka

Seti se najlepšeg trenutka
Svaka uspomena, događaj, (ne)važna sitnica beležena je u posebnu svesku simbilično nazvanu Spomenar. Ako se sećate telefonskih govornica, pisama, razglednica, sigurno ste generacija milenijalaca, ili iksovaca, a najverovatnije bumera.

-Imali smo spomenare u kojima smo jedni drugima pisali stihove i želeli iskrene želje od srca. Nismo imali stotinu igračaka, tek po neku vrednu, dobijenu za rođendan. Nismo svi imali loptu, rekete, bicikl... ali smo se menjali tako da smo, ipak, svi imali sve. Naši junaci bili su oni najsnalažljiviji koji su mogli dohvatiti najviše grane i pobrati zrele kajsije, trešnje i jabuke. Svojim simpatijama smo pisali pisma, ukrašavali cvetićima i srcima, tajno ih ubacivali u sandučiće i nestrpljivo čekali odgovor. Sa raspusta smo slali razglednice koje smo, kao i salvete, skupljali u starim kutijama od cipela. Kada odemo na ekskurziju, roditeljima smo se javljali iz javnih govornica obično dva puta – da smo srećno stigli i pre nego što krenemo. Umesto poruka ili video-poziva, deca su se viđala „licem u lice“ ili su se dopisivala pismima. Pamtimo kako smo svakog dana uzbuđeno čekali poštara nadajući se da će doneti pismo od dalekog prijatelja ili rođaka – svako je donosilo komadić radosti i povezanosti. Nismo bili stalno dostupni, ali smo bili prisutni sada i ovde uživajući u svakom trenutku bez prekida. I evo nas – svi živi i zdravi, u srcu srećni i ispunjeni sećanjem na detinjstva koja smo imali.

Šapčani o omiljenim igrama/igračkama iz detinjstva
Pomalo stidljivo sugrađani su sa nama i vama podelili svoje omiljene igre/igračke iz detinjstva.
„Tetris, lastiš, barbike“
„Figure Gospodari svemira, kauboji i indijanci, vojnici, automobili, dečje puške, automati, mitraljezi...
„Krajcarice, kuće sa orasima, lastiš, ore po vr gore. Bilo je u Badovincima u našem šoru puno dece igralo se pa to vri.“
„Lastiš omiljena igra, helou kiti igračka“
„Žmurke i školice“
„Stara probušena šerpa u pesku“
„Kao mali imao sam najbolji auto u to vreme, ram od Tomos motora za zaliv po ceo dan smo brrrr brrm po pesku“
„Pre su bila vremena igrali se žmurke, vije, školice, lastiša, klikera a sad samo telefon i kuca“
„Plišani pas Đoka“
„Lunbalon“
„Luk i strele, praćka“
„Klikeranje, lastiš, lutke, autić na baterije, mede, igranje u pesku, između dve vatre, hula-hop, kamen, papir, makaze, ledeni čika, okoš bokoš, žmurke, školice, puštanje zmaja, preskakanje konopca, ringe ringe raja, ide maca oko tebe, gluvi telefoni, ćorava baka, trule kobile, vrući krompiri, vruće - hladno, crvene rukavice, ne ljuti se čoveče...“
„Žmure između dve vatre“
„Klikere i lastiš sam najviše volela,a omiljena igračka mi je bio braon medo“
„Lažni prekidač za struju“

Dok čekamo da nove generacije kreiraju svoje uspomene na detinjstvo, i magične trenutke za pamćenje
pretoče u neku novu izložbu posetite gradski hram knjige i uživajte.

-Posebnu zahvalnost dugujemo Aleksandri Jovanović i Tatjani Marković, muzejskim savetnicama, na ideji, podršci, pomoći i stručnim savetima i sugestijama.Pozivamo sve Šapčane da posete Biblioteku, ožive uspomene iz druge polovine 20. veka i upišu se u naš leksikon – poručuju iz Biblioteke šabačke.

Foto: Biblioteka šabačka

Autori postavke su bibliotekari, a postavka će trajati do 20. juna.