Šabački biciklisti u humanoj misiji od Šapca do ostrva Vido

Tri prijatelja putevima srpske vojske stigla su do ostrva Krf i Vido preko Crne Gore, Albanije, Grčke, Makedonije, Kosova i Metohije nazad u Šabac

Četiri zemlje, 14 dana, 13 vožnji, 1.950 kilometara. Trojica Šapčana koja u zbiru, kako u šali kažu, imaju 160 godina. Neizmerna volja, želja, energija i nadasve ponos na pretke. Biciklisti rekreativci su od 24. maja do 6. juna putevima srpske vojske stigli do ostrva Krfa i Vido preko Crne Gore, Albanije, Grčke, Makedonije, Kosova i Metohije i vratili se u Šabac. Prijatelje Dragana Kuzmanovića, Milovana Živanovića i Dejana Mitrovića spojila je ljubav prema rekreativnom sportu i želja da oplemene svakodnevnicu, dodajući svojoj misiji humanu notu, te na bisagama za bicikle uvek nose table s pozivnicom da se SMS porukom ili uplatom na određeni broj računa pomogne sugrađanima koji vode borbu za izlečenje i svaki novi dan za njih predstavlja mnogo veću neizvesnost nego za one koji imaju tu sreću da takve, životne bitke, ne vode.

Nismo znali koliko dobrog naroda ima, samo im treba otvoriti oči, samo ih treba usmeriti. Nije ideja da se hvalimo koliki smo iznos skupili, niti da sebe promovišemo. Samo treba otvoriti oči ljudima da i oni to vide, možda i njih pokrenemo na slična dela

Stradanje koje mora da se pamti
-Naša ideja je bila da pozovemo ljude da sami uplaćuju, međutim, dogodilo se da su nas zaustavljali na ulici da nam daju novac. Bilo je primera da nam je žena koja radi u prodavnici u Crnoj Gori dala 50 evra, čovek je zastavio auto na sred ulice da nam da novac, koji smo mi kasnije uplaćivali ljudima na račun. Najdirljivije je bilo kad nam je neka baka u Železniku dala 200 dinara, rekavši da joj je to poslednje od penzije. Odbijali smo, ali je insistirala. Pošle su nam suze na oči. Ljudi su usporavali vožnju, kucali poruke za pomoć i to je ono najvrednije- ističe Milovan.

Predavanje i poziv mladima
Ostrvo Vido može da bude ekskluzivno ostrvo za turizam, ali je potrebno da se održava. Preko zime je bila oluja, pa je drveće srušeno i oko našeg mauzoleja treba da se radi. Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće, to promoviše da bi ljudi dolazili koliko mogu da pomognu i videli koliko je bilo veliko stradanje srpskog naroda. Zahvalio nam je na požrtvovanju i afirmaciji ovog istorijskog trenutka. Izrazio je želju da održi predavanje od februara u Šapcu i bilo bi lepo da se u dogovoru sa lokalnom samoupravom tako nešto organizuje, kao i da se pokrenu škole i đačke ekskurzije dolaze tamo, pričaju.

Dragan je za više od decenije bicikliranja obišao celu Srbiju.

Prosečno smo vozili 12 sati, bile su neke ture i po 190 kilometara dnevno

-Na more smo išli i vratili se biciklima, pa u Istočnu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, sad smo malo produžili putanju, skoro 2.000 kilometara, ostale su bile najviše hiljadu kilometara. Naravno, uz ovu humanitarnu akciju, ima tu još motiva. Avanturisti smo, volimo nešto novo da vidimo, da upoznamo ljude, provedemo vreme u prirodi, vidimo kako funkcionišu druge zemlje. Inače, nastojimo da budemo fizički aktivni. Odlučili smo se na ozbiljniji put. Želeli smo da prođemo putevima srpske vojske za vreme Prvog svetskog rata, preko Albanije, dole do Krfa, pa da vidimo ostrvo Vido, Plavu grobnicu. Narod bi trebalo da ode da vidi kakvo je to stradanje, dnevno je 150 srpskih vojnika umiralo, nisu imali gde da ih sahranjuju- objašnjava Dragan.

Na Milovana je to iskustvo boravka na samom ostrvu ostavilo poseban utisak.

-Da nisam otišao, pitanje je, možda bi mi život prošao, a da ne bih doživeo tako vredno iskustvo. Meni je to mesto za srce priraslo, to je nešto što ne može da se doživi dok se ne ode. Bitno je da mi budemo primer mladima, da se skupe deca od 20- 30 godina i biciklom odu na Krf. Nas trojica imamo zajedno 160 godina, pa smo mogli da odemo, ne znam zašto ne bi i oni- smatra.

Putovanje bez predrasuda
Dragan priča da su u putu prošli kako se samo poželeti može. Odlasci na ovakva zahtevna putovanja iziskuju pripreme, te su zato svakodnevno vozili po nekoliko desetina, vikendom i do 70 kilometara.
-Prosečno smo vozili 12 sati, bile su neke ture i po 190 kilometara dnevno. Već smo stari za šatore, pa smo rezervisali smeštaj. Vreme nas je dobro poslužilo, imali smo nekoliko pehova, dvaput su nam se probušile gume, jednom smo žbice menjali, to je bilo malo nezgodno. Kroz Albaniju smo autoputem vozili, kod njih je to dozvoljeno. Putevi su dobri. U Grčkoj su velike planine, usponi, tu je bilo mnogo napora, uzbrdice po 60- 70 kilometara dnevno. Naporno je bilo, nismo se tome nadali. Međutim, posle smo se spustili na Ohrid, Makedoniju, pa smo prešli u Kosovo. Tamo smo obišli naše svetinje, Gračanicu, Gazimestan, bili smo čak i sa Albancima u Severnoj Mitrovici koja je baš živa, mnogo dece ima. Oduševili smo se tim prizorima, čak su bile mature, „vri“ od ljudi- kaže Dragan i dodaje da su tamo pričali sa srpskim narodom, ali i albanskim.

-Usput i kroz Albaniju, naravno, i Crnu Goru i Grčku, nigde nismo imali nikakav problem. Trudili su se Grci oko nas, nestajalo nam je vode, davali su nam je bez reči, upućivali nas gde i kuda da idemo. Albanci isto tako, na Kosovu smo prošli bez problema, čak albanski policajci čuvaju Gazimestan.

Primili su nas srdačno, da se umijemo, rekli nam šta da obiđemo, pogledamo, tako da je sve proteklo u najboljem redu. Mnogi su odbijali da nam naplate smeštaj kad čuju gde idemo i koji nam je cilj putovanja, kao što je bio slučaj u Golupcu. Uopšte, celo moje iskustvo kao bicikliste je takvo da nigde nisam doživeo neku neprijatnost- podvlači Dragan.

Podrška je važna
U Drenovcu, kad su krenuli, poslednje jutro, odseli su kod Milovanovog dugogodišnjeg prijatelja, koji im nije dozvolio da odu bez doručka.

-To treba doživeti. To je ta komunikacija sa ljudima koji osećaju našu energiju i želju i to nigde gde smo bili nije moglo da ostane neprimećeno. Prvi put sam sad bio i u Albaniji, oduševljen sam. Oko 70 posto ljudi govori i italijanski, tako da smo lako komunicirali. Odgajani smo tako da nemamo nikakve predrasude, svima smo prišli otvorenog srca i tako su nam i uzvratili- smatra Milovan, a Dragan je podsetio kako su slično prolazili i prošle godine u Mostaru i Livnu, toplo i srdačno dočekani.

Neizvesnost na putu
U ruralnom kraju u Grčkoj iznenada nas je napao čopor pasa, pa smo se vraćali unazad. Navigacija nas je odvela na pogrešnu stranu, čovek je upalio auto i vozio ispred nas da nam pokaže put. Takođe, na albanskom feribotu eksplodirala je protivpožarna, dimna bomba koja se sama aktivirala, pa je napunila kabine dimom, prekinula nam je san, ali na kraju je sve bilo u redu, prisećaju se.

Put sa svojom dužinom nosi i niz neizvesnosti i zahteva psihičku i fizičku spremu.

-Bez podrške porodice naravno da ne bismo mogli da istrajemo. Ipak smo ostavili svoje poslove ovde deci i suprugama, imamo privatan biznis. Da nas oni nisu podržali, ne bismo se mogli odlučiti da krenemo na put, to bi bilo suludo- kaže Dragan, dok Milovan dodaje da je podrška stigla i od prijatelja, poznanika i ljudi koje su u putu upoznali.

-Nismo znali koliko dobrog naroda ima, samo im treba otvoriti oči, samo ih treba usmeriti. Nije ideja da se hvalimo koliki smo iznos skupili, niti da sebe promovišemo. Samo treba otvoriti oči ljudima da i oni to vide, možda i njih pokrenemo na slična dela- poručuje Dragan.