Bojan Mitrić Mitrija: Muziku i ljude delim na dobru i lošu
Identitet je ono što izdvaja
Bojan Mitrić ili jednostavno Mitrija kako ga svi zovu i ne samo u rodnom Šapcu, u dugogodišnjoj muzičkoj karijeri, za klavijaturama je pratio brojne muzičke zvezde sa ovih prostora, imao priliku da iskusi nastup na velikoj sceni ali i oseti čari svirke u klubovima, morskim baštama i kafani
Od kad je prvi put seo za klavir u Muzičkoj školi pa do danas, muzika je kaže, nešto što inspiriše i pruža prilike a da je za uspeh ključan identitet. Iako je muzika danas industrija i vizuelni doživljaj, oni koji imaju autentičan identitet se izdvajaju. Postizanje i očuvanje tog identiteta je teško, ali i moguće kroz iskrenost. A nju je, nada se, uspeo da sačuva, i upravo sve te prilike koje mu ovaj posao pruža, iskoristi na najbolji način. Prvenstveno, za nova saznanja i razvoj sebe samog, kao čoveka i kao muzičara.
Muzička škola je baza Završio je srednju Muzičku školu, teoretski odsek. Brojne prijatelje ima iz tinejdžerskih dana sa kojima se i danas druži, a kroz posao je stekao i dosta novih. Ima svoj mali svet u Šapcu i mnogo poznanika.
- Po nadimku Mitrija me verovatno 99,99% ljudi zna i u privatnom, a naročito u poslovnom svetu. Šalim se da me ni mama ne zove Bojan više, i uvek se iznenadim kad me neko zovne imenom. Što se tiče prijatelja, oni koji su mi to bili i pre 25 godina u tinejdžerskom dobu i dan danas su to ostali. Imam u Šapcu taj svoj mikrosvet u kojem odlično funkcionišem. Klavir sam počao da sviram u sedmoj godini, to je period kad dete može da krene u muzičku školu. Sad iz ove perspektive kad razmišljam, ništa me tada posebno nije privuklo tom instrumentu, iako ima dece koja sama izraze želju u ranim godinama da sviraju nešto. Roditelji su ti koji moraju da prate talente svog deteta a ispostavilo se da ga ja imam za muziku, što nasledno, jer su i oni sami išli u muzičku školu. Izbor klavira je bio naš zajednički, mada je na njega dosta uticalo to što je tada divna profesorka klavira Jela Mezej radila u školi. Kad ideš u muzičku, baziran si na svoj instrument, na program koji škola zahteva i na klasiku. U četvrtoj godini sam prešao u klasu kod druge profesorke iz Beograda, koja je uzimala talentovane pijaniste u svoju klasu. Iako je bila stručna što se tiče klavira, pedagogija joj izgleda nije bila jača strana. Tako sam već tada stvorio odbojnost prema klasičnoj muzici i verovali ili ne, i dan danas je tako. Tada sam shvatio da se muzikom mogu baviti na drugačiji način, kao što se i bavim danas. I to je ispostavilo se, negde sreća u nesreći što se sve tako desilo. Da bi muzičar bio u „pravilima igre“ mora da ima bazu, a to je upravo osnovna muzička škola i svakodnevni dodir sa instrumentom. Da bi prsti muzičara odsvirali i izbacili ono što um čuje i oseća, potrebna je ta baza. To je prvenstveno, a sve ostalo što dolazi kasnije, su viši nivoi -
- Anegdote su sastavni deo ovog posla, naročito kad radiš sa muzičarima koji su ostvareni, uspešni i koji nisu sujetni. Razne situacije se dešavaju iz dana u dan. Ja na primer, kad sviram, nikad ne izlazim na binu bez leka za glavu i nekad je to tema za zavitlanciju. Jedna recimo zanimljiva kafanska priča koja je vezana za Šabac i za taj naš čivijaški duh koji smo imali i koji imamo i dalje: Tek sam počeo da sviram sa Ahmetom Lekićem, kafana, meni sve to novo i sveže. Ulazi čovek onako vidno utučen i neraspoložen, i naravno gde će da leči tugu nego u kafani. Obraća se muzici, hoće pesmu, i naravno kolege ga ispoštuju i pitaju koju ćeš, i on izgovara – „može li nešto veselo a da bude tužno?”-
Veliki mali ljudi Kaže da uzori, kao širok pojam ne postoje, a da se svako ko je na njega uticao muzički i ljudski, svesno ili nesvesno, na neki način može smatrati uzorom.
- Oni i dalje postoje. U tim godinama kada sam počinjao, moj brat Igor Mitrić se uveliko bavio muzikom ovom kojim se ja sad bavim, i on mi je bio taj prvi i najvažniji start jer mi je otvorio, kao mladom čoveku, praktično detetu, neke vidike i njemu sam jako zahvalan. Kasnije sam radio sa velikim Ahmetom Lekićem, jednim savršenim čovekom i muzičarom. Nastavio sam da radim sa Lukom, sa Oliverom, sa našim šabačkim muzičarima i sigurno ne bih bio ovakav da nisam imao prilike da sarađujem sa njima. Veliki uticaj na mene su imali Aleksandar Saša Dujin, klavirista Đorđa Balaševića kog sam voleo da slušam, Milan Đurđević iz „Nevernih beba“, Aleksandar Banjac, klavirista Zdravka Čolića, sve veliki i sjajni ljudi -
Sopstveni stil Prva „Rolandova“ poluprofesionalna klavijatura bila je odličan start da se napravi razlika između klavira i klavijature. Ne vezuje se kaže za tehniku jer ona je sredstvo i menja se godinama. Muzika, i ono što oseća dok je sluša ili svira, je ono što ostaje i kroz koju je gradio svoj stil.
- Kao dete, kad sam imao prilike slušao sam Indekse, Kemala Montena, Olivera Dragojevića, taj neki muzički pravac koji sam osećao kao što ga osećam i sada. Tada se pojavio i Željko Samardžić koji je nastupao sa klavijaturistom. Tako sam i ja počeo, sa takvim repertoarom. Nikad nisam delio muziku osim na dobru i lošu ali sam znao šta ja kao muzičar mogu i na kom nivou a da to ima smisla. Stil sviranja je najteže izgraditi, a moj se godinama korigovao a kroz tu bazu o kojoj sam govorio, sam napravio neki sopstveni stil. Kako idu godine, tako idu i osećaji, kako ide životna zrelost tako se menja i muzička. Verujem u pouku „Kad znaš šta ne znaš, onda to nemoj ni da radiš“-
Foto: Privatna arhiva
Priliku treba zaslužiti „Muzika je jedna od retkih zanimanja ako iskreno i znaš zašto radiš, gde možeš da kažeš „radim ono što volim“. A opet je posao kao i svaki drugi i naročito danas ima obrise biznisa i mora da se razmišlja o raznim stvarima. Baviti se muzikom nije samo pevanje i sviranje. Postoje razne grane bavljenja muzikom kao što je studijski, producentski, menadžerski rad pratećeg muzičara, autorski rad“, ističe Mitrija.
- Priliku nisam dobio, zaslužio sam je. Samim radom „na terenu“, postoje oni koji to čuju i zapaze, kome odgovara kome ne. Iskrenost, poštenje, objektivnost prema sebi samom – da si svestan šta ne znaš i prizemnost da se držiš onoga što znaš. Imao sam sreću da sam imao prilike da sarađujem sa Marijom Šerifović koja je jedna od top tri izvođača na ovim prostorima i jedan fantastičan prvo lik i čovek. Saradnja sa njom je značila priliku da radim sa najozbiljnijim muzičarima. Pre toga, svirao sam sa Sašom Kovačević, Natašom Bekvalac, Bojanom Bjelićem. Ono što je najbitnije, nikad me nisu vukla imena, već sam radio isključivo sa ljudima koji su u pravilima igre, nebitno na kom su nivou -
Koncentracija kao izazov Bilo da radi velike koncerte ili svira u kafani, odgovornost je uvek prisutna i ona ne sme da se izgubi sa godinama. Najveći izazov na velikoj bini jeste koncentracija koja je neophodna, uz odgovornost koju nosi kao prateći muzičar iza nekog imena koje je veliko i ima kvalitet.
- A opet, ne sme da se izgubi osećaj, jer u muzici dva i dva u većini slučajeva nisu četiri. Uspostaviti balans između odgovornosti nastupa, veličine, težine koncerta, to je koncentracija i ona pravi razliku između radne svirke i paradne svirke. Radna svirka je kad ljudi dolaze zbog nekog koga vole, pevača, benda, i uživaju u njegovom nastupu. Paradna svirka je nešto što se dešava u kafani koja je živa stvar i u većini slučajeva muzičari se prilagođavaju gostima, pokušavaju da im se dodvore i tako gube svoj stil. Muzika pruža bezgranične mogućnosti. Zato postoje koncerti, postoje klubovi, barovi, kafane, izbor je veliki. Uspeh je nametnuti se onim što najbolje radiš, bilo da zabavljamo goste u restoranu ili publiku sa velike bine. Izabrao sam scenu i volim nastupe tako da ne pravim razliku između svirke za petoro i svirke pred 50 hiljada ljudi. Imao sam tu priliku sa Marijom da sviram na koncertu pred 50 000 ljudi na trgu. Radio sam sa njom koncert sa 40 kolega na bini i, da budem subjektivan, verovatno je to bio najbolji koncert u Srbiji ikada. Ali, isto tako, radio sam sa muzičarima koji nisu tako poznati, a vrhunski su prvo ljudi što je jako bitno, a onda i pevači. Pomenuću samo neke od njih: Nemanju Radošević sa kojim sam radio u Banja Luci, Aleksu Perović, Jelenu Đurić. Danijel Alibabić je isto sjajan momak sa kojim sarađujem često.
Foto: Privatna arhiva
Olimpijska svirka na Seni -Trenutno sviram sa pevačicom koja se zove Marijana Zlopaša koja je godinama na estradi, jedna divna dama, majka troje dece. Kolege i ja smo imali prilike da sviramo sa njom svadbu u Parizu na brodu. Sticajem okolnosti bio je to brod koji je vozio francusku delegaciju na otvaranju Olimpijskih igara 2024. Plovili smo Senom i svirali, prolazeći pored Ajfelovog tornja, to je nešto što mi je ostalo baš upečatljivo i retko da neki muzičari iz Srbije sviraju takav događaj, da se naši ljudi tako venčavaju i da baš hoće isključivo nas i da se potrefi da plovimo Senom u godini Olimpijskih igara. Stvarno je bilo posebno, i to je nešto što mi je jedna od najlepših svirki u životu, možda i najlepša-
Umetnost u kojoj nema takmičenja ali ima pravila Mitrić smatra da je ozbiljan deficit mlađih kolega koji se bave ovim poslom. Mišljenja je da, poput u drugim sferama društva, i u muzici se neretko ide linijom manjeg otpora i preskaču koraci koji bi trebalo da se prolaze stepenik po stepenik.
- Ono što je jako bitno za mlade ljude jeste da sebe grade tamo gde i kako oni sami žele. Muzika je umetnost gde nema takmičenja ali ipak postoje pravila igre. Ja se nikada nisam bavio muzikom zbog para. Iako je to moj primaran posao, uvek sam tražio saradnike koji su prvo dobri ljudi i imaju taj ljudski faktor u sebi, koji su sličnog senzibiliteta kao ja. Takođe, važno je da budu realni prema sebi, da napreduju i da znaju gde su, jer u muzici se najbolje uči kroz vežbanje i slušanje, kroz iskustva drugih kolega. Muzika je davno izmišljena, note postoje, samo je pitanje kako ih ko i u kom maniru i sa kakvim žarom interpretira. Muzika se sastoji od pravila poput melodije i ritma, ali postoji i “faktor X” koji omogućava dublju povezanost. Identitet je ključna reč za uspeh. To je nešto što je najteže postići i doći do tog nivoa, ali je moguće kad to radiš iskreno -
Uspeh meren iskustvima Muzika je jedan od retkih poslova gde možeš raditi ono što voliš, ali i ona ima svoje mane, ističe. Posao umetnika donosi različite posledice, kao što su neprirodan bioritam i stres, ali i ono najizazovnije, rad sa ljudima. Zahvalan je što je imao priliku da upozna uspešne i kvalitetne ljude, ističući da se uspeh ne meri materijalnim, već u ličnim vrednostima i iskustvima.
- Život umetnika i realan život je nešto što ne ide jedno sa drugim. Umetnost je sloboda, umetnost se ne takmiči, ne ocenjuje se. Iskren umetnik je neko ko ne odstupa od sebe, nema krajne ciljeve i naravno pitanje je samo do kog nivoa ta umetnost može da dosegne. Ja sam davnih godina svoju umetičku crtu stavio malo pod ručnu, isključivo zbog racija koji imam i što sam uvideo da umetički život i realan život nisu baš kompatibilni. Već sam napomenuo da je muzika jedan od retkih poslova gde možeš da radiš ono što voliš, da imaš razne benefite, ali je i dalje posao i naravno da ima svoje mane, kao i svi drugi poslovi što ih imaju. U svakom slučaju, treba se pomiriti sa tim i racionalizovati. Živim noću, spavam danju i to je nešto što nije prirodno. Ono što je najizazovnije u ovom poslu i u svakom drugom, jeste rad sa ljudima. Ali kad stavim znak jednakosti, ipak moram reći, naročito u mom slučaju, da je ovaj posao jako, jako, jako lep. Kad saberem sve do sada, šta sam radio i gde sam radio, pored samih nastupa i uživanja u radu, najveći benefit ovog posla je rad na samom sebi. Upoznavanje raznih ljudi, različitih karaktera, ponašanja, veličine, težine ličnosti. Čovek uči iz drugih iskustava i naročito svog. Zahvalan sam na tome što sam imao prilike da upoznam jako uspešne ljude i opet kažem, pod uspehom ne mislim na materijalno, ali i prilike da se družim sa kvalitetnim ljudima, od kojih sam naučio kako da ja sam budem bolji – ističe naš sagovornik.
Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva
