Kada se svi snovi ostvare

Rumunija sedamdesetih, televizija emituje program dva sata dnevno, računari, telefoni nezamislivi bilo gde u svetu, teret briga nose roditelji, a deca...

- Sva zabava bila je napolju. Okupljali smo se i izmišalji igre od onoga šta nam je na raspolaganju – seća se detinjstva u Rumuniji Sorina, ranije Lefter, danas Teodorović, jedna od najboljih rukometašica sveta na razmeđi vekova i supruga šabačkog rukometaša i trenera Đorđa Teodorovića.
Energije je imala u neograničenim količinama. Radost igre želela je da upotpuni sportom. Najviša u odeljenju, levoruka, skočna.

-Drugarica me pozvala na rukometni trening. O rukometu nisam znala mnogo, ali je bila igra s loptom i to je bilo dovoljno. Prvi trening je bio ujutru. Ustala sam u šest, što je šokiralo majku, a već u sedam smo drugarica i ja bile u tramvaju za halu. To je bila stara dvorana, neuporediva sa današnjom, a meni je izgledala kao ceo svet. Takvi osećaji se ne opisuju. Od prvog koraka sam znala da želim tu stalno biti.

Treninzi četiri puta nedeljno, bez predaha, Sorina nije nijedan propustila. Odlazila je i prehlađena. Roditeljima je to bilo neshvatljivo.

-Važno je da škola ne trpi. Učila sam još više i trudila se da budem odličan đak, kako mi ne bi zabranili da treniram, to bi bila najsurovija kazna.

Mlađa od drugih bila je najbolji strelac u ligi. Kada se klub rasformirao, prešla je u tim gde je trener seniorske selekcije bio i selektro juniorske reprezentacije. Posmatrao je na treningu i sa samo 13 godina pozvana je da dođe na trening seniorki.

-Novi klub je zakazao roditeljski, dugo sam ubeđivala majku da ode. Na tom sastanku su me javno pomenuli kao najtalentovaniju. Majka je prvo bila u neverici, potom plakala, a onda počela da gleda sve moje utakmice, postavši najveća podrška.

Pozvana je na kamp kadetske reprezentacije, ubrzo i juniorske. Rumunija u tom periodu je deo istočnog bloka, ekonomski slaba država, a opet velika i značajna.

- Sport je za Čaušeskua bio način da se država promoviše. Na kampovima smo dobijali patike, opremu i sport je bio besplatan, dostupan za svakoga. Sportistkinje i sportisti su bili cenjeni. Posebno su isticani sportisti koji su i uspešni u školi, oni su bili primer snage i pouka da se može uspeti na oba polja.

Porodica Teodorović (foto: privatni fb profil)

Sorina Lefter je imala 17 godina kada je debitovala za seniorsku reprezentaciju Rumunije, igrala u Seulu na Olimpijskim igrama sa 18, postala je oslonac Rapida s kojim je osvojila Kup kupova. Nakon te titule navijači su je nosili na ramenima. Upisala je studije u Bukureštu (fakultet pandan našem Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja), kao prva na rang listi, diplomirala uz prosek 9,80, no snovi nisu ostajali u Rumuniji, želela je dalje, a na snazi je bio zakon da pre 27 godina nije dozvoljen odlazak sportista u inostranstvo.

-Gunar Prokop, prvi čovek austrijske Hipobanke našao je način da pređem u dvadeset četiri u Austriju, posle tri meseca sam dobila i austrijsko državljanstvo. Imala sam do tada 250 utakmica za Rumuniju, no oni su želeli da igram za Austriju.

Treninzi česti i intenzivni, prvi put je Sorina imala i visinske pripreme na planini i njih neće nikada zaboraviti, pamtiljivije su i od titule šampiona Evrope 1995. i finala 1996.
-Ujutru trčanje, posle toga rukomet, popodne teretana, uveče ponovo rukomet. Gunar je zaključio da je vreme da igramo i protiv muških ekipa. Našao je rivala iz Austrije.

Na jednoj strani Sorina Lefter, naspram nje mladi, dopadljivi šabački rukometaš Đorđe Teodorović. Stanka Božović, Sorinina saigračica u tom trenutku, postala je prva spona među kasnijim supružnicima.

Prvi nastupi za Austriju bili su na Svetskom prvenstvu gde je izabrana za najboljeg desnog beka. Pozvana je da učestvuje u drim tim mečevima, igrala zajedno sa Sesiliom Leganger i Anjom Andersen, najvećim igračicama sveta, da bi potom usledio poziv iz norveškog Bekelage. Vlasnik je želeo da tri igračice spoji i u takmičenju. Norveška u ekonomskoj ekspanziji, rukomet takođe.

- Ponuda odlična, Đorđe smatra da je to mogućnost kakva se jednom pruža, ali Austrija mi je blizu Rumunije i osećam veliku zahvalnost prema Prokopu. Poslednji dan prelaznog roka, šalju ugovor faksom, ponovo odbijam. U 22 časa Đorđe javlja predsedniku da nema načina da me ubedi. U 22:30 potpisujem. Plakala sam, snažno, odluku. Čuvamo taj ugovor, izgužvan od suza. Đorđe je ponovo zvao predsednika, ali se on nije javio, tek u 23:30 smo stupili u kontakt – seća se rukometašica koja je kasnije shvatila da je mogla napraviti grešku života.

foto: Oppsal Handball

- Rumunija, Austrija, Skandinavija, tri sveta, tri kulture, ali na severu sam bila najsrećnija. Slobodniji osećaj. Prvi savet koji sam dobila da ne treba niko da kaže kako nešto treba, već da činimo kako mislimo da treba i postepeno se prilagođavamo životu u Norveškoj. Svi su dostupni, svakodnevno, na prijemima kraljevska porodica dočekuje i ispraća goste, razgovor s njima neformalan, otvoren..

Bekelage, u timu zvezde: Leganger, Andersen, Sorina Teodorović, Jeong Hong. Dva puta osvajaju Kup kupova.

Slatko-gorka bronza
Život voli da se igra. Meč za svetsku bronzu, 1999, Austrija – Rumunija.
-Srce je u Rumuniji, ali dres Austrije kao profesionalna obavezu, jednako klubu. Pobeda na produžetke i prva svetska medalja za Austriju. Na toj utakmici sam doživela i frakturu nosa.

-U Austirji igramo finale Lige šampiona, nekoliko stotina gledalaca, kao u pozorištu. U Norveškoj dvorana uvek puna, više hiljada ljudi navija, spektakl. Na ulici nas zaustavljaju za fotografiju i autogram. Treninzi relaksiraniji.

Igrala je potom u Danskoj, Španiji, Nemačkoj, vratila se u Bekelage, onda drugoligaša, pomogla da se ekipa vrati u Prvu ligu, a potom odlučila da sport bude polovina prihoda, a druga rad u školi na mestu profesora fizičkog vaspitanja.

Sidnej još boli
-Ostaje žal za olimpijskom medaljom. U Sidneju pobeđujemo sve u grupi, u četvrtinalu igramo protiv Mađarske. Sedam razlike za nas u 45. minutu. Na kraju gubimo. Peto mesto bilo je daleko od neuspeha, ali sam sigurna da smo mogle više. Mađarska je osvojila zlato na kraju.

-Mislila sam da bez rukometa ne mogu živeti, a onda sam dobila sina i od tog trenutka sam shvatila da je rukomet ipak na nižem mestu. Ostala sam u svom sportu, radila zajedno sa Đorđem kao trener, no lista prioriteta bila je jasna, kao što je i danas.