ŠOLOHOV U SLATINI

Manje voljom, a više ekonomskim i političkim pritiskom, i u malom pocerskom selu Slatini stvori se seljačka radna zadruga.
Starog i uglednog domaćina Stepana Čekića zadužiše da neguje i čuva kolektivizirane konje. Pored ostalih, bila su tu i njegova dva zekana i rasna kobila pred ždrebljenje. Čika Stepan ranio, pojio, timario konje. I svoje i tuđe. A kako bi drukčije i mogao, kad je celog svog dugog veka bio ljubitelj konja i voleo ih kao da su mu najrođenija čeljad.
Brigadir je bio mlad i siromašni seljak Andrija Antonić. Nekako mu je, tih revolucionarno-patriotskih dana do ruke došla knjiga sovjetskog pisca Šolohova “Uzorna ledina“. Pročitao knjigu i, kao revnostan partijac, razmišljao o sabotažama koje su ruski kolhoznici, u periodu prinudne kolektivizacije, ubijanjem i trovanjem stoke ili živine, ispoljavali svoje nezadovoljstvo i protest.
Jednog dana, u štali čika Stepana oždrebi se kobila. I nije prošlo ni nedelju dana, ždrebe iznenada zakovrnu. Kad to ču brigadir Andrija, bez mnogo razmišljanja, zaključi:
- To je sabotaža. Čika Stepan je, ko bivši kuluk, namerno ubio, ili otrovao ždrebe, samo da nanese štetu našoj socijalističkoj zadruzi. Tako su radili i mužici u Sovjetskom Savezu...