NAJSTARIJI NOVINAR U SRBIJI

Rođen je 3. oktobra 1917. godine u Krivaji na padinama Cera. Detinjstvo je proveo u Šapcu. Učiteljsku školu završio je u Beogradu, učeteljevao je u selima Podrinja. Novinarstvom je počeo da se bavi 1944. godine u šabačkom listu „Glas Podrinja“, u kome je proveo više decenija kao novinar, glavni i odgovorni urednik i direktor. Bio je stalni dopisnik Tanjuga iz Tuzle.
Dobitnik je mnogih novinarskih priznanja, među kojima i Povelje za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, prve spomen““nagrade „Radovan Dragović“ i nagrade Udruženja stvaralaca u kulturi Srbije. Odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem.
Vitomir Bujišić objavio je 28 knjiga različitih literarnih žanrova. Bio je član Udruženja novinara Srbije, bez prekida, punih 70 godina. Sahranjen je u petak 9. januara u 13 časova na Novom groblju.
Bilo je lako voleti ga.
Teško ““ izgubiti ga...
Vitu Bujišića
U kovčeg s njegovim zemnim ostacima, sin njegov Vlasta položio je u Vitine ruke očevo nalivpero, naočare i njegovu omiljenu knjigu „Mojim prijateljima“, dvadeset četvrtu u nizu od dvadeset osam knjiga najstarijeg novinara u Srbiji, jednog od vodećih naših intelektualaca, „beogradskog a našeg“ Pisca za Ginisa, Šapčanina, „divnog starca“, „divote od ljudskog života“, „čoveka blage naravi i svetle duše“, „jedinstvenog čoveka“, „pisca od stotinu leta“ koji je ostvario onu poruku Starog zaveta, upućenu Marti ““ da živi zbog drugih ljudi“...
Vitomir Bujišić je živeo zbog svoje porodice i svojih prijatelja.
Njih je privlačio sebi, stiskao ih na grudi ““ bez rezerve, bez ostatka ““ da ih vetar života ne rasturi „niz dolove“, stojeći uspravan, stabilan i smeo poput hrastove stožine, brklje, tog pričuvišta, na koju su njegovi Pocerci vazda slagali denjkove sena i pasulja, pre dugih i neizvesnih zima... U jednoj od takvih zima, na Božić 2015., otišao je ““ nadam se u bolji svet, verujući da smo dovoljno „odrasli“, „osnažili se“, da ćemo dalje moći i sami...
Možemo li!?
Ako smo kad i pomišljali: „da je najpametnije odustati“, „da za sve je kasno“, „da ne vredi truda“ ““ vredi istrajati, svu snagu svoju založiti za prava, vrednosti i dostojanstvo čoveka, potruditi se da što odličnije ispoštujemo sve ono što nam u vidu preporuke i putokaza o znanju i umenju dolazi od našeg duhovnog roditelja, našeg prijatelja, Vitomira Vite Bujišića, izuzetne ličnosti šabačke i srpske prosvete i kulture, koju je podjednako krasilo „herojstvo mača, herojstvo duha i herojstvo duše“.
Duša njegova, nebeska kantilena, neprestano će ““ od ovog Božića ““ iznad Šapca, Beograda i Srbije, isijavati svoju plemenitu svetlost na staze i puteve kojima hode najodvažniji među nama, sledbenici velike i bogate kulturne prošlosti „Malog Pariza“ i Srbije, ljudi koje odlikuje stalna težnja za napretkom, izvestan duhovni nemir i radoznalost, poznavanje ljudi, duh poduhvata i rizika, prirodna bistrina i pitomost ““ vrednosti i dostojanstva čoveka, građanskog ponosa i hrabrosti.
Njegovoj porodici, koja zaslužuje jednu zasebnu knjigu o ljubavi ““ o njihovoj brizi, pomoći i strpljenju, da čika Vitin život učine normalnim u desetoj deceniji života, koji bi mnogi mogli poželeti ““ upućujem u ime svih vas, u ime „Malog Pariza“, u ime svih njegovih prijatelja, izraze divljenja i iskrenog saučešća.
Neka je večna slava i hvala Vitomiru Viti Bujišiću!