SLIKA EDVARDA MUNKA U KUĆI MOG BRATA

Kristalno zvono udari o plafon.
Blesak sobnog zida pretvara se u napuklo zvono. Cijuk natopljen noćnim očajanjem trza me iz sna. Čini mi se da telefon zvonjavom roji skakavce. Sablazan noćne telefonske zvonjave me ne zaobilazi. Šakom pune zebnje primičem uhu bakelitnu slušalicu.
- Da ““ izustim.
- Umro ti je brat, primi moje saučešće ““ prepoznao sam glas snahe Olge.
- Dolazim ““ usledio je signal prekinutog razgovora, tišina se zatalasala u telefonskoj slušalici.
Zurim u zid.
U prvom trenu tuga ume biti smutna i tupa.
Na zidu uramljena oranica, na platnu nepoznatog slikara, zasuta snežnom vejavicom.
Nikada nisam pitao Elu o poreklu toga platna. Možda tu sliku vuče za sobom kao bračnu zaostavštinu, tu je, uramljeno traje.
Podižem ukraj kreveta odloženu čarapu.
Ela mi prinosi čaj.
- Vidiš, lepo je da si me poslušao, dobro je da ste se sretali, i ugladili sitne tračeve i nesporazume.
Na širokom trpezarijskom stolu čipkani vez. Stolica iskošena, okrenuta ka vejavici nad oranicom.
- Volim taj sneg na uzoranoj njivi, majstor te slike mora da je od naše paorske fele, miriše na, plugom uvrnutu, zemlju ““ iz tihe tmine kasnog sata udevao se, ko zna po koji put iznova, konac njegovog glasa u iglenu ušicu moje duše.
- Mat ““ micanjem lovca krpio sam njegovu zagledanost u zimski razor, umesto da sam tu istu sliku skinuo sa zida i dao mu kao uzdarje, neka je nosi sa vejavicom koja traje. E, da je slika u mojoj svojini, možda bi i bilo tako.
Oblačim se usporeno. Zidni sat ujednačenom ritmikom zaseca kazaljkama kasne minute.
Crne pantalone i džemper. Vadim iz šifonjera dunkl šešir.
Prozukli lavež psa. U otežalom srcu cvili štene proletos doneto.
- Bato, evo, da samoćom ne laješ u prazno.
* * * * * * *
Široko, punom visinom po dubini neba, tegli se oblačno rumenilo. Sunčani konj je zagubljen, izdaleka blesne, a iza nevidivih i slućenih kopita grmi zategnuti doboš ravnice.
Pred Grišom, u letnjoj naoblaci, zlati se strnište. Raskrečen, čini mi se da je uzjahao njivu, vadi iz džepa pantalona niklovanu tabakeru, svija duvan, pripaljuje cigaretu i sa puno gušta natapa se duvanskim dimom.
Širi mi se u nozdrvama miris strništa.
- Štalu ispraznio. Sad mi se i njiva izmakla. Uz kuću nekoliko ari voćnjaka, tek da kotarice ne zinu u prazno... I to će, kada zađem u pomrčinu zemlje otići na doboš ““ širi se svila duvanskog dima.
Slušam, reči usporene, a otežale, rečenice zasečene makazama umornog krojača, nakvašene tihom setom odlaze, izmiču i zamiču u ništa.
Zemljani prah natrunjen vlatima ječma na obodu šešira. Lice zemljosano. Desno oko bukti strništem njive koju je juče prodao vlasniku čeza, ne znam od čije je familije, sa čijim upregnuto vranim konjem me je dovezao da, tu, evo, pred mojim očima, još jednom, raskruni grudvu zemnu međ kvrgavim prstima.
- Tri lubenice u korpi, a dinje žuto razasute kao zalegli prasići, i kad pljuneš iz njive nikne, za punu ruku nad glavom nam bile kukuruzne perjanice. Punila je ova njiva naćve, plevaru, prštala su zlatna kukuruzna zrna okolo krunjača, punila je štalske jasle i krunila se za kukurik petla. Mnoge gaće i košulje od nje su nam bile, i perjani jastuci, i đonovi... Griša, hoćemo li, pljusak će...?! ““ uzdahnuo sam široko.
- Ne brini ““ uhvatio me Griša ispod pazuha ““ ševa visoko peva, nas će mimoići... Vidiš, to rumenilo đavolski je gadno, nosi ledene oblake... Kao da su mi tegovi u đonovima cipela... I peče li peče ova proteza u levom oku ““ požalio mi se u hodu ka čezama.
- Nije trebalo žuriti sa prodajom, njiva je njiva, nad zemljom vazda sevaju britve, gromovi i munje.
- Pusti istoriju, brat si mi, ne tovari mi muku koju ni u pretovaru, možda, nećeš moći kroz život proneti, nije ovo strnište samo tvoj beleg, a ni samo moja žeravica na golom pepelu.