NA MESTU STARE KOTLARNICE SOBA ZA ODMOR
DOMAĆI KUTAK ZA CELU ŠKOLU
Stara kotlarnica u OŠ “Nikolaj Velimirović“ zahvaljujući mašti i dovitljivosti domara Dragana Manojlovića pretvorena u nestvarno mesto za predah
Kažu za školske dane da su najlepši. Period kojeg ćemo se u životu sa velikom zadovoljstvom sećati. Ali, u tom nepreglednom bogatstvu proživljenog uvek postoji nešto što jače svetli, što se svojom osobenošću izdvaja. Za bivše i sadašnje učenike OŠ “Nikolaj Velimirović“ to je svakako mesto nekadašnje kotlarnice. Za bivše, jer ih njeni zidovi obloženi starim školskim dnevnicima uspešno transportuju u kroz prostor i vreme, a sadašnje, jer u pomalo bajkovitom ambijentu imaju siguran kutak za igru, zabavu i učenje.
Ideja da se od neiskorišćenog dela školske zgrade napravi nešto “posebno“ potekla je od domara Dragana Manojlovića. On je, istovremeno, bio i njen realizator.
- Ovo je nekada bila stara kotlarnica. Ostava za stvari koje više nisu služile svojoj svrsi. Sva dokumentacija starija od 10 godina je otišla u Arhiv, dok je 627 dnevnika završilo kao otpad. Prvo smo zvali nadležne službe ali bi njihovo odnošenje na deponiju dosta koštalo. Sa druge strane imali smo staru, zapuštenu prostoriju koja nije bila za rušenje ali bi i njena adaptacija bila skupa. Onda sam došao na ideju da sve uradim sam, a dnevnike u kojima su evidentirani uspesi i neuspesi đaka ove škole od 1964. do 2004. iskoristim za oblaganje zidova i napravim interesantnu domaću prostoriju za celu školu ““ objašnjava čovek koji se već deset godina brine da u “Nikolajevoj“ školi sve bude na svom mestu.
Posao je realizovan pre nešto više od četiri meseca, od tada do danas ova neobična prostorija privlači pažnju svih generacija.
- Najčešće mi dolaze penzioneri, ali i deca čiji roditelji su išli u našu školu. Dnevnici mogu da se skidaju sa zidova, pa onda nađu svoje roditelje da provere da li su ili nisu bili dobri đaci kao što tvrde, sa osmehom navodi Dragan, i dodaje.
- Vremenom je ovaj prostor među bivšim učenicima postao veoma popularan. Jedan od njih se nedavno javio da nam donira i televizor.
Današnjim učenicima ova prostorija služi za predah od nastave. Ovde se druže, igraju šah ili neku drugu društvenu igru, rade domaći ili uče. Jednom rečju osećaju se kao kod svoje kuće. Poseban šarm celoj priči daje i mačak Uroš. Svojevrsna maskota sobe.
- Deca su divna. Ovde na najkreativniji način provode vreme između časova. Nekad ostanu i posle toga. Ja imam tri sina, i svaki je na svoj način vezan za ovu sobu. Uroš im je posebna “zanimacija“. Uvek je tu. Oni koji ga vole lepo se izigraju sa njim, oni kojima nije simpatičan ignorišu njegove akrobacije, i svi srećni ““ kaže domišljati domar.
Pod “krov“ stare kotlarnice često navrate i nastavnici. Odmore se, popiju kafu. Imajući i to u vidu Draganova konstatacija da je ovde reč o “domaćoj prostoriji za celu školu“ u potpunosti “pije vodu“.
Ideja da se od neiskorišćenog dela školske zgrade napravi nešto “posebno“ potekla je od domara Dragana Manojlovića. On je, istovremeno, bio i njen realizator.
- Ovo je nekada bila stara kotlarnica. Ostava za stvari koje više nisu služile svojoj svrsi. Sva dokumentacija starija od 10 godina je otišla u Arhiv, dok je 627 dnevnika završilo kao otpad. Prvo smo zvali nadležne službe ali bi njihovo odnošenje na deponiju dosta koštalo. Sa druge strane imali smo staru, zapuštenu prostoriju koja nije bila za rušenje ali bi i njena adaptacija bila skupa. Onda sam došao na ideju da sve uradim sam, a dnevnike u kojima su evidentirani uspesi i neuspesi đaka ove škole od 1964. do 2004. iskoristim za oblaganje zidova i napravim interesantnu domaću prostoriju za celu školu ““ objašnjava čovek koji se već deset godina brine da u “Nikolajevoj“ školi sve bude na svom mestu.
Posao je realizovan pre nešto više od četiri meseca, od tada do danas ova neobična prostorija privlači pažnju svih generacija.
- Najčešće mi dolaze penzioneri, ali i deca čiji roditelji su išli u našu školu. Dnevnici mogu da se skidaju sa zidova, pa onda nađu svoje roditelje da provere da li su ili nisu bili dobri đaci kao što tvrde, sa osmehom navodi Dragan, i dodaje.
- Vremenom je ovaj prostor među bivšim učenicima postao veoma popularan. Jedan od njih se nedavno javio da nam donira i televizor.
Današnjim učenicima ova prostorija služi za predah od nastave. Ovde se druže, igraju šah ili neku drugu društvenu igru, rade domaći ili uče. Jednom rečju osećaju se kao kod svoje kuće. Poseban šarm celoj priči daje i mačak Uroš. Svojevrsna maskota sobe.
- Deca su divna. Ovde na najkreativniji način provode vreme između časova. Nekad ostanu i posle toga. Ja imam tri sina, i svaki je na svoj način vezan za ovu sobu. Uroš im je posebna “zanimacija“. Uvek je tu. Oni koji ga vole lepo se izigraju sa njim, oni kojima nije simpatičan ignorišu njegove akrobacije, i svi srećni ““ kaže domišljati domar.
Pod “krov“ stare kotlarnice često navrate i nastavnici. Odmore se, popiju kafu. Imajući i to u vidu Draganova konstatacija da je ovde reč o “domaćoj prostoriji za celu školu“ u potpunosti “pije vodu“.
T.T.
Najnoviji broj
25. april 2024.
