DA SE NE ZABORAVI:
ROĐENI U ŠAPCU I PISALI ISTORIJU SRPSKOG LEKARSTVA
Pukovnik dr Sava Petrović
Sava je rođen u Šapcu 1839. godine u kome je završio osnovnu školu, a potom 1854. godine i polugimnaziju. Gimnaziju je nastavio u Beogradu, gde se po završetku upisao na Licej. Posle dve godine otišao je o svom trošku na studije medicine u Pariz, što je za ono vreme bilo pravo čudo. Doktorirao je, opet čudno, sa tezom „O botaničkom radu doktora Josifa Pančića“. Po povratku iz Pariza u zemlju postavljen je za fizikusa okruga kruševačkog. Brzo je prešao u vojnu službu, radeći u Vojnoj bolnici u Beogradu, ali je ujedno bio lekar kneza i potom kralja Milana. U srpsko-turskom ratu 1876. godine bio je državni komesar za ranjenike i bolesnike, prihvatajući i raspoređujući strane lekare i vojne sanitetske misije. Radeći prilježno stekao je i čin sanitetskog pukovnika, što je tada bio najviši čin u srpskom sanitetu.
Dr Sava Petrović bavio se prvenstveno medicinskom strukom. Međutim, on se od mladih dana oduševljavao botanikom o čemu svedoči i njegov diplomski rad. Napisao je veći broj članaka iz oblasti medicine i njegovi radovi su bili iz domena zdravstvene statistike. Iz botanike ostavio je nekoliko studija, ali se neke nisu mogle nositi sa najboljim delima profesora Josifa Pančića. Započeo je 1882. godine sa „Flora okoline Niša“. Sledeće 1883. godine izdao je kapitalno delo „Lekovito bilje Srbije“ sa spiskom „narodnih imena lekovitog bilja“. Kao autor napisao je predgovor u kome je između ostalog, rekao: „U ovoj knjizi opisano je bilje, koje u našoj zemlji divlje raste ili se radi neke celi gaji, a koje je naša farmakopeja i naša narodna medicina kao lekovito bilje smatra. Uz opis bilja, ukratko je izloženo i upustvo za upotrebu istog bilja u lekarstvu... Cilj ove knjige nije da se samouci stvaraju, već da se lekarima i apotekarima, koji u Srbiji stanuju, pokaže šta ima od lekovitog bilja u Srbiji“. Dr Sava Petrović spada u red velikih i zaslužnih lekara i prirodnjaka Srbije, jer je istovremeno bio lekar, botaničar i farmakognostičar. Dva velika prirodnjaka, dr Sava Petrović i dr Živojin Jurišić, takođe rodom iz šabačkog kraja, zajedno sa akademikom Josifom Pančićem, su i najveće botaničke veličine Srbije u devetnaestom veku. Šta više, u nekim situacijama i danas se mora krenuti od velikih dela ovih prorodnjaka. Umro 1889. godine u Beogradu.
Dr Laza K. Lazarević
Povodom 160-god. od rođenja autor pisao u 1 od brojeva glasnika 2011.
Dr Draga Ljočić
O prvoj ženi lekaru u Srbiji, takođe je pisano u „Glasniku“ 2013.g iz pera istog autora.
Dr Miloš Stevanović
Miloš je rođen u Vladimircima 1873. godine i sa tri godine se porodično nastanio u Šapcu. Osnovnu školu učio je u Šapcu, kao i Gimnaziju, gde je maturirao školske 1892/93. godine. Upisao se na filozofski fakultet u Beogradu, proveo godinu dana, a po dobijanju stipendije otišao je u Grac na studije medicine, u kome je promovisan u doktora medicine 1901. godine. Iste godine, kao vojni pitomac, unapređen je u čin poručnika i upućen u Niš za pomoćnika upravnika Pasterovog zavoda. Specijalizirao je bakteriologiju 1904. i 1905. godine u Kohovom zavodu u Berlinu kod profesora Vesermana i u Pasterovom zavodu u Lilu, u Francuskoj. Kad se vratio postavljen je za upravnika Pasterovog zavodnika u Nišu. Sam je radio na opremanju maje za pelcovanje protiv velikih boginja za celu vojsku Srbije, a zatim za stanovništvo stare Srbije i Makedonije. U ratovima 1912. i 1913. godine bio je komandir zavojništva Moravske divizije. Od početka 1915. godine niška Vojna bolnica proglašena je za Infektivnu vojnu bolnicu a za njenog upravnika postavljen je dr Miloš Stevanović i istovremeno bio upravnik Pasterovog zavoda. Lečeći tifusare brzo se i sam zarazio i u 43. godini života preminuo 11. februara 1915. godine
Bio je u činu sanitetskog potpukovnika i za više od jedne decenije mnogo je uradio u svojoj struci. Odlikovan je ordenom Sv. Sava V i IV reda, Medaljom za revnosnu službu, Krstom milosrđa i Zlatnim znakom Crvenog Krsta. Uoči razboljevanja držao je našim i stranim lekarima predavanje „Kako ćemo se mi lekari sačuvati od zaraze uopšte, pa i pegavca posebice“. Da zlo bude veće, istog dana je držao posmrtno slovo dr Sergiju Ivanoviću, ruskom lekaru, umrlog od pegavca!
Akademik Profesor dr Đorđe Nešić
Đorđe je rođen 1873. godine u Šapcu. Osnovnu školu učio je u Loznici i Šapcu. Gimnaziju je završio u Šapcu 1890. godine. Sa 17 godine upisao se na Medicinski fakultet u Moskvi. U Moskvu je otišao na predlog svoje rođake po majci, koja je bila udata za profesora oftalmologije dr Krjukova. Sve ispite je položio sa odličnim uspehom i završio fakultet 1896. godine. Istovremeno je studirao i fiziku. U Moskvi je radi specijalizacije ostao još dve godine. Po odsluženju vojnog roka pri Vojnoj bolnici u Beogradu osnovano je njegovom zaslugom Očno odeljenje. Za šefa Očnog odeljenja u Državnoj bolnici na Paliluli postavljen je 1901. godine. U ratovima od 1912.-18. godine učestvovao je radeći po mnogim vojnim bolnicama.
Posle oslobođenja i ujedinjene zemlje učestvovao je u svim pripremama za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, a od 1921. godine izabran je za redovnog profesora oftalmologije na tek osnovnoj očnoj klinici. U svom životu objavio je 10 knjiga, dva udžbenika i stotinu naučnih radova u časopisima u zemlji i inostranstvu. Izradio je pet prenosnih elektromagneta za vojne bolnice i jedan superelektromagnet od nekoliko tona za očnu kliniku u Beogradu.
Profesor Nešić je učestvovao u mnogobrojnim projektima za suzbijanje očnih bolesti. Tako je izradio program za prevenciju i lečenje trahoma u nekim krajevima, Mačvi, Podrinju, Pomoravlju i južnom Sremu, koji je usvojila Svetska zdravstvena organizacija. Rezultate veoma uspešne boji na suzbijanju trahoma, vođene po pomenutom programu od 1948. do 1956. godine, objavila je SANU u čast svoga člana, akademika profesora dr Đorđe Nešića, a stručni časopis „Akta medika Jugoslavika“, istim povodom, štampao je 1957. godine knjigu.
Profesor dr Đorđe Nešić izabran je 1947. godine za redovnog člana SANU, a bio je aktivan i počasni član stranih oftamoloških društava u Evropi i svetu. Odlikovan je velikim brojem odlikovanja, počev od medalje ruskog Društva crvenog krsta za dobrovoljno učešće u rusko-japanskom ratu 1904.-1905. godine. Posvećen struci i univerzalnom humanizmu, radio je preko svih granica, čak i u poodmakloj starosti. Uživao je veliko poštovanje svojih kolega, specijalizanata, magistranata, doktoranata. Studentima je bio veliki uzor podrška svoje očinske metoditočnosti i pedagoške uzvišenosti. Svevremeni lekar i gospodin akademik profesor dr Đorđe Nešić penzionisan je 1955. godine, ali je radio sve do upokojenja 1959. godine u Beogradu.
Dr Pavle Jevtić
Pavle je rođen 1858. godine u Šapcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu, kao i filozofski fakultet velike škole u Beogradu. Jedno vreme je radio kao profesor u Smederevskoj gimnaziji. Na objavljenom konkursu primljen je za državnog pitomca pa je u Beču 1892. g. završio medicinu. Specijalizirao je histologiju nervnog sistema i bio asistent kod čuvenog profesora Hermana Notnagela. Po povratku u Srbiju postavljen je za sreskog a zatim za banjskog lekara u Vrnjačkoj Banji. Potom je bio šef Internog odeljenja novootvorene Okružne bolnice u Nišu. Na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka u Beogradu 1904. godine podneo je interesantan referat: „Miogena teorija srca i balneološka terapija srčanih bolesti u Vrnjačkoj Banji“. Umro je 17. novembra 1915. godine u Nišu od trbušnog tifusa. O njemu su njegove kolege u „Pomeniku poginulih i umrli lekara i medicinara“ napisali: „Bio je lakar naučnik, plemenit, poseban prema pacijentima, umro kao siromah a mogao je biti bogataš„. Valjda ovo govori sve o njegovom ljudskom profilu!
Sava je rođen u Šapcu 1839. godine u kome je završio osnovnu školu, a potom 1854. godine i polugimnaziju. Gimnaziju je nastavio u Beogradu, gde se po završetku upisao na Licej. Posle dve godine otišao je o svom trošku na studije medicine u Pariz, što je za ono vreme bilo pravo čudo. Doktorirao je, opet čudno, sa tezom „O botaničkom radu doktora Josifa Pančića“. Po povratku iz Pariza u zemlju postavljen je za fizikusa okruga kruševačkog. Brzo je prešao u vojnu službu, radeći u Vojnoj bolnici u Beogradu, ali je ujedno bio lekar kneza i potom kralja Milana. U srpsko-turskom ratu 1876. godine bio je državni komesar za ranjenike i bolesnike, prihvatajući i raspoređujući strane lekare i vojne sanitetske misije. Radeći prilježno stekao je i čin sanitetskog pukovnika, što je tada bio najviši čin u srpskom sanitetu.
Dr Sava Petrović bavio se prvenstveno medicinskom strukom. Međutim, on se od mladih dana oduševljavao botanikom o čemu svedoči i njegov diplomski rad. Napisao je veći broj članaka iz oblasti medicine i njegovi radovi su bili iz domena zdravstvene statistike. Iz botanike ostavio je nekoliko studija, ali se neke nisu mogle nositi sa najboljim delima profesora Josifa Pančića. Započeo je 1882. godine sa „Flora okoline Niša“. Sledeće 1883. godine izdao je kapitalno delo „Lekovito bilje Srbije“ sa spiskom „narodnih imena lekovitog bilja“. Kao autor napisao je predgovor u kome je između ostalog, rekao: „U ovoj knjizi opisano je bilje, koje u našoj zemlji divlje raste ili se radi neke celi gaji, a koje je naša farmakopeja i naša narodna medicina kao lekovito bilje smatra. Uz opis bilja, ukratko je izloženo i upustvo za upotrebu istog bilja u lekarstvu... Cilj ove knjige nije da se samouci stvaraju, već da se lekarima i apotekarima, koji u Srbiji stanuju, pokaže šta ima od lekovitog bilja u Srbiji“. Dr Sava Petrović spada u red velikih i zaslužnih lekara i prirodnjaka Srbije, jer je istovremeno bio lekar, botaničar i farmakognostičar. Dva velika prirodnjaka, dr Sava Petrović i dr Živojin Jurišić, takođe rodom iz šabačkog kraja, zajedno sa akademikom Josifom Pančićem, su i najveće botaničke veličine Srbije u devetnaestom veku. Šta više, u nekim situacijama i danas se mora krenuti od velikih dela ovih prorodnjaka. Umro 1889. godine u Beogradu.
Dr Laza K. Lazarević
Povodom 160-god. od rođenja autor pisao u 1 od brojeva glasnika 2011.
Dr Draga Ljočić
O prvoj ženi lekaru u Srbiji, takođe je pisano u „Glasniku“ 2013.g iz pera istog autora.
Dr Miloš Stevanović
Miloš je rođen u Vladimircima 1873. godine i sa tri godine se porodično nastanio u Šapcu. Osnovnu školu učio je u Šapcu, kao i Gimnaziju, gde je maturirao školske 1892/93. godine. Upisao se na filozofski fakultet u Beogradu, proveo godinu dana, a po dobijanju stipendije otišao je u Grac na studije medicine, u kome je promovisan u doktora medicine 1901. godine. Iste godine, kao vojni pitomac, unapređen je u čin poručnika i upućen u Niš za pomoćnika upravnika Pasterovog zavoda. Specijalizirao je bakteriologiju 1904. i 1905. godine u Kohovom zavodu u Berlinu kod profesora Vesermana i u Pasterovom zavodu u Lilu, u Francuskoj. Kad se vratio postavljen je za upravnika Pasterovog zavodnika u Nišu. Sam je radio na opremanju maje za pelcovanje protiv velikih boginja za celu vojsku Srbije, a zatim za stanovništvo stare Srbije i Makedonije. U ratovima 1912. i 1913. godine bio je komandir zavojništva Moravske divizije. Od početka 1915. godine niška Vojna bolnica proglašena je za Infektivnu vojnu bolnicu a za njenog upravnika postavljen je dr Miloš Stevanović i istovremeno bio upravnik Pasterovog zavoda. Lečeći tifusare brzo se i sam zarazio i u 43. godini života preminuo 11. februara 1915. godine
Bio je u činu sanitetskog potpukovnika i za više od jedne decenije mnogo je uradio u svojoj struci. Odlikovan je ordenom Sv. Sava V i IV reda, Medaljom za revnosnu službu, Krstom milosrđa i Zlatnim znakom Crvenog Krsta. Uoči razboljevanja držao je našim i stranim lekarima predavanje „Kako ćemo se mi lekari sačuvati od zaraze uopšte, pa i pegavca posebice“. Da zlo bude veće, istog dana je držao posmrtno slovo dr Sergiju Ivanoviću, ruskom lekaru, umrlog od pegavca!
Akademik Profesor dr Đorđe Nešić
Đorđe je rođen 1873. godine u Šapcu. Osnovnu školu učio je u Loznici i Šapcu. Gimnaziju je završio u Šapcu 1890. godine. Sa 17 godine upisao se na Medicinski fakultet u Moskvi. U Moskvu je otišao na predlog svoje rođake po majci, koja je bila udata za profesora oftalmologije dr Krjukova. Sve ispite je položio sa odličnim uspehom i završio fakultet 1896. godine. Istovremeno je studirao i fiziku. U Moskvi je radi specijalizacije ostao još dve godine. Po odsluženju vojnog roka pri Vojnoj bolnici u Beogradu osnovano je njegovom zaslugom Očno odeljenje. Za šefa Očnog odeljenja u Državnoj bolnici na Paliluli postavljen je 1901. godine. U ratovima od 1912.-18. godine učestvovao je radeći po mnogim vojnim bolnicama.
Posle oslobođenja i ujedinjene zemlje učestvovao je u svim pripremama za osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, a od 1921. godine izabran je za redovnog profesora oftalmologije na tek osnovnoj očnoj klinici. U svom životu objavio je 10 knjiga, dva udžbenika i stotinu naučnih radova u časopisima u zemlji i inostranstvu. Izradio je pet prenosnih elektromagneta za vojne bolnice i jedan superelektromagnet od nekoliko tona za očnu kliniku u Beogradu.
Profesor Nešić je učestvovao u mnogobrojnim projektima za suzbijanje očnih bolesti. Tako je izradio program za prevenciju i lečenje trahoma u nekim krajevima, Mačvi, Podrinju, Pomoravlju i južnom Sremu, koji je usvojila Svetska zdravstvena organizacija. Rezultate veoma uspešne boji na suzbijanju trahoma, vođene po pomenutom programu od 1948. do 1956. godine, objavila je SANU u čast svoga člana, akademika profesora dr Đorđe Nešića, a stručni časopis „Akta medika Jugoslavika“, istim povodom, štampao je 1957. godine knjigu.
Profesor dr Đorđe Nešić izabran je 1947. godine za redovnog člana SANU, a bio je aktivan i počasni član stranih oftamoloških društava u Evropi i svetu. Odlikovan je velikim brojem odlikovanja, počev od medalje ruskog Društva crvenog krsta za dobrovoljno učešće u rusko-japanskom ratu 1904.-1905. godine. Posvećen struci i univerzalnom humanizmu, radio je preko svih granica, čak i u poodmakloj starosti. Uživao je veliko poštovanje svojih kolega, specijalizanata, magistranata, doktoranata. Studentima je bio veliki uzor podrška svoje očinske metoditočnosti i pedagoške uzvišenosti. Svevremeni lekar i gospodin akademik profesor dr Đorđe Nešić penzionisan je 1955. godine, ali je radio sve do upokojenja 1959. godine u Beogradu.
Dr Pavle Jevtić
Pavle je rođen 1858. godine u Šapcu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Šapcu i Beogradu, kao i filozofski fakultet velike škole u Beogradu. Jedno vreme je radio kao profesor u Smederevskoj gimnaziji. Na objavljenom konkursu primljen je za državnog pitomca pa je u Beču 1892. g. završio medicinu. Specijalizirao je histologiju nervnog sistema i bio asistent kod čuvenog profesora Hermana Notnagela. Po povratku u Srbiju postavljen je za sreskog a zatim za banjskog lekara u Vrnjačkoj Banji. Potom je bio šef Internog odeljenja novootvorene Okružne bolnice u Nišu. Na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka u Beogradu 1904. godine podneo je interesantan referat: „Miogena teorija srca i balneološka terapija srčanih bolesti u Vrnjačkoj Banji“. Umro je 17. novembra 1915. godine u Nišu od trbušnog tifusa. O njemu su njegove kolege u „Pomeniku poginulih i umrli lekara i medicinara“ napisali: „Bio je lakar naučnik, plemenit, poseban prema pacijentima, umro kao siromah a mogao je biti bogataš„. Valjda ovo govori sve o njegovom ljudskom profilu!
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
25. april 2024.
