POVODOM STOGODIŠNjICE RATNOG PADA BEOGRADA I ALBANSKE GOLGOTE
ZAHVALNOST JE NAJVEĆI PODSTREK ZA NOVE PODVIGE
Drenovčanin Živan J. Kezić legendarni komandant Sremskog dobrovoljačkog odreda i srpski oficir koji je 1915. poslednji napustio Beograd
Ovo je priča Živana J. Kezića kapetana ““ invalida, poslednjem vojnom starešini Sremskog dobrovoljačkog odreda. Rođen je u Drenovcu od oca Jovana Kezića i majke Naste. Bio je po činu kapetan i komandant Sremskog dobrovoljačkog odreda i oficir koji je 1915. godine poslednji napustio Beograd. Istakao se kao branilac Dunavskog keja u borbama za Beograd 1915. godine. O njegovim vojnim podvizima govori i naš čuveni pisac Dobrica Ćosić u svom poznatom delu „Vreme smrti“, vodeći ga pod imenom Živko Kezić.
Živan je imao rođenog brata Ivana J. Kezića do6rovoljca o kojem je pisao Jov. Sretenović u listu „Ratni pomenik“ iz 1938. godine:
„Rođen u selu Drenovcu, sreza Mačvanskog, Okruga Podrinskog 1897. godine. Odrastao je u starinskoj patrijahalnoj kući mačvanskoj i vaspitavan od oca starog dobrovoljca i majke Šumadinke.
U početku svetskog rata Ivan vrši dužnost delovođe velike Drenovačke opštine. Svi su ga cenili i voleli, a stari ljudi mačvanski Ivana su uzimali za primer svojoj deci.
Pored svega toga lepog počastvovanja, Ivan „Ica“, nije bio zadovoljai svojim stanjem. Njega je vukla druga želja. On je želeo pušku, borbu, čojstvo i junaštvo. Njegov stari otac ratovao za slobodu i nezavisnost Srbije, vodio čete po bojnim poljima, bio ranjavan, i postao nesposoban; njegov jedini brat - „Kika“ („Kika“ je nadimak Živana Kezića), bori se i vodi krvave čete već tri godine po bojnim poljima, a on - Ivan, sedi u opštini i piše!... To ne može biti... ostaviće i oca i majku i otići će i on iako još mlad.
Meseca juna 1915. godine Ica se kreće od kuće, pešači od Drenovca do Beograda. Na Čukarici saznaje da mu je brat kao komandir čete na maloj adi „Zimovniku“ - po tamnoj noći prelazi Savu čamcem na „Zimovnik“, sastaje se sa bratom, učestvuje u odbrani Ade desetinu dana, a potom moli brata da ga primi i upiše u četu. Bio je odbijen rečima:
““ Ico, otac i majka ne znaju gde si ti. Još nisi sposoban za vojsku, a ja kao brat ne mogu te primiti u moju četu. Idi kući, čuvaj oca, majku i sestre, a ja ću se za sve vas, boriti...
““ Ne Kiko, ne. Kući se mogu vratiti tek onda, kada ne budem više čuo austrijske topove i mitraljeze na obali Save kod Drenovca. Zbogom Kiko, videćemo se posle završenog rata kod naše slobodne kuće!
Još iste noći ostavio je brata na maloj adi „Zimovniku“, prešao preko Save na Čukaricu, otišao na Drinu. Stupio u drugu jedinicu, naoružao se, stupio u borbu, borio se rame uz rame sa starijim drugovima, a kada je nastalo naše odstupanje, odstupao je i Ivan. Boreći se kroz Albaniju, Ivan je poginuo (sa 19 godina, u mestu Fijeri) negde blizu Tirane, njegov grob je ostao nepoznat njegovoj samohranoj majci, sestrama i bratu „Kiki“. Ivanovog oca Jovana su Austrijanci pretukli (poživeo 61 godinu), a majka ostala da živi sama na ognjištu hrabrog sina Ice...“
Nakon rata Živan Kezić se bavio spisateljstvom i napisao više autentičnih tekstova o svom vojevanju. Tako je 1919. godine, kao učesnik i poslednji starešina u odbrani Beograda, u listu „Beogradske opštinske novine“ opisao ulične borbe u srpskoj prestonici u tekstu pod naslovom „Borba sa neprijateljem po beogradskim ulicama“.
Vredno pomena je istaći da je Živan Kezić bio posleratni lični telohranitelj kralja Aleksandra I Karađorđevića i pratio ga svuda u državničkim posetama i drugde. Jedino nije bio u kraljevoj pratnji prilikom poslednjeg kraljevog boravka u Marseju, u Francuskoj 1934. godine, kada je i izvršen atentat na srpskog kralja Aleksandra. Službe zadužene za kraljevu bezbednost su smatrale da će francuska straža biti sasvim dovoljna za kraljevu sigurnost, što se na kraju, nažalost, pokazalo nedovoljnim. Do kraja svog života Živan je patio što nije bio uz svog kralja kada je izvršeno zločinačko ubistvo.
U listu narodne zahvalnosti „Ratni pomenik“ iz 1937. godine (uredništvo i administracija lista Kneginje Ljubice br. 21a u Beogradu) svoja lična zapažanja i razmišljanja kroz ratne događaje u kojima je učestvovao u svojstvu sudionika i očevica stradanja vojske i naroda srpski oficir opisuje na sledeći način:
ŽIVAN J. KEZIĆ:
TRI SEDMA PUKA
U tuđini, bez krova i ognjišta, bez milih i dragih, bez igde ikoga svoga. Izgnanici smo. Lutalice. Ognjišta đedovska nam razorena, a svetinje oskrnavljene. Stare majke ucveljene, đedovi sa sitnom dečicom i nejači u zbeg se sklonili, a sada, krijući se od očiju mrskih neprijatelja, preživljavaju najcrnje dane svoga života. Uzdišu i proklinju neslogu slovensku. Daleko smo od svojih toplih i bogatih ognjišta, živimo pustinjačkim životom. Uzdišemo i mi, proklinjemo sudbinu Srbije a sa njom i sudbinu sve velike slovenske braće, koja su veštačkim i političkim putem rastavljeni jedni od drugih, tako da skoro nikada u teškim prilikama jedan drugome pomoći ne možemo.
U tuđini smo. Na tuđem zemljištu, pod tuđim krovom i odorom, sedimo i mislimo, a jedina nam uteha beše što smo svoju grudu zemlje junački branili i za nju ginuli do poslednjeg daha svoga i do poslednjeg metka. Ginuli smo i more krvi prolili, ali nismo žalili jer je sve to prilog Otadžbini, koja nam je dražija od svega. Sanjamo o junaštvu naših starih junačina i vitezova, sanjamo i o našem sopstvenom junaštvu i silnim pobedama, koje zadobismo ratujući ponosni i gordi jer, iako mali brojem, bejasmo veliki delima svojim. Našim radom, junaštvom i plemenitim delima zadivismo ceo svet. Nama se diviše naši saveznici i prijatelji, a pored njih i naši najveći naprijatelji.
Živesmo od minule slave i divnih uspomena, a po karti Balkana i ostalih delova prostrane Evrope, na kojima živi naš slovenski narod, naši grubi, krvavi i izranjavljeni prsti, neprekidno šetaše, pokazujući jedan drugome koliko je veliko, ogromno i snažno Slovenstvo. Pokazivasmo jedan drugom veštački granice i tvrde političke brane, koje nam smetaše da budemo jedno, da budemo ogromna i silna Slovenska Država. Ponosismo se ogromnim slovenskim državama, ogromnim brojem Slovenske braće, ali koja korist, mi smo ovde sami bez igde ikoga svoga. Braća Rusi su nam i suviše daleko; braća Hrvati i Slovenci još su pod gvozdenim jarmom silne Habsburške monarhije; Braća Česi i Slovaci isto tako: braća Srbi u Bosni i Hercegovini, Sremu, Banatu, Bačkoj i Baranji takođe: sve je to ropskim lancima opasano. Trpe, ćute, škruguću zubima, umiru pod udarcima teških kundaka soldata austro-mađarskih i herojski umiru. Braća Bugari, iako nama najbliži, samo nas granica deli ““ naš Zlatni Timok, u svoje vreme oslobođeni pomoću naše opšte Slovenske majke ““ velike Rusije, prezreše bratstvo i umesto zahvalnosti majki Rusiji za svoju slobodu, pređoše u tabor naših opštih slovenskih neprijatelja, tražeći tamo nekakvu nesigurnu dobit i sreću!
, sami smo u Moriovskom i Malka Nidžeovom stenju. Stene hladne i neosetljive, gore i klanci neprohodni. Ispeli smo se na visoke kamenjare i kao suri orlovi sa tih kamenjara gledamo svoju porobljenu Otadžbinu. Tu smo, na kapiji Otadžbine, na domaku svojih domova i svojih milih i dragih. Sa visokih planina gledamo svoje bele domove, osećamo dah svoga naroda. Ništa nam ne vredi. Jedina nam nada bejaše svemogući Bog, naša ratna sreća, naša nesravnjena žilavost, otpornost, nada za pobedom i naši dragi saveznici, koji iako nam ne behu braća po krvi, bejahu braća po oružju.
Tu smo. Dva brata jedan spram drugoga. Na slovenskoj zemlji, kopaju rovove, dovlače oruđa i spremaju se za borbu na život i smrt.
Zašto?
Nama Srbima je poznato i potpuno jasno, jer znamo šta hoćemo. Hoćemo svojoj kući, svojoj deci i na svoja topla i junačka ognjišta.
Ko nam to preči?
Brat Sloven, istog jezika, iste vere, istih običaja.
Zašto?
On ne zna. Naređeno mu je. Ima da se bije sa svojim bratom, da gine i krv da proliva. Drugo ne sme ništa da zna i da misli. Drugi o tome vodi rčauna.
A ko je taj?
Jasno je nama!
Nije Sloven i kroz žile njegovog tela ne teče slovenska krv. On je poslat u ime štaba udruženih Centralnih sila i njegova je dužnost da se ovde na slovenskoj zemlji prolije što više bratske slovenske krvi. On je doterao brata ispred brata na ljuskavo Moriovsko stenje na svega 20 koraka i sada jedva čeka da otpočne klanje i uništavanje naše.
Tu smo na liniji, osećamo se, čujemo se, razumemo se, uzdišemo, otimamo se od crnih misli da ćemo kroz nekoliko minuta morati udariti jedan na drugog i proliti svoju sopstvenu ““ bratsku ““ Slovensku krv, na svome sopstvenom slovenskom zemljištu, a zašto?
Znamo i jedan i drugi, ali tako mora biti. Braći Bugarima je naređeno i oni moraju, jer u sred Sofije sada sedi i diriguje predstavnik Centralnih sila, koji je poslat da iskoristi na ovoj strani bugarski narod i da prospe što više slovenske krvi. Kruta nemačka komanda vlada nad osećajima bugarskog naroda. Bugarski narod je zaveden za goru, on ne zna gde je i šta da radi. Uzdiše, doziva nas iz svojih memljivih rovova i proklinje sudbinu, koja ga dovede ovde.
Čujemo ih, žalimo ih, tešimo ih i osuđujemo u isti mah, ali nam to ništa ne vredi. Kod njih je preki ratni sud; tu su nemački i austro-ugarski oficiri; pozadi linije mitraljeza i paragrafi; pretnje o ukidanju hleba i razoravanju njihovih ognjišta. Slušati moraju, pogrešiti nikako.
4. avgusta 1916. godine (po starom), rano u svanuće, kada smo se i najmanje nadali, u pravcu Lerinske stanice, sela Vrbena i Neokazi-a zadimi se Pelagoniska Ravnica. Naše predstraže ““ mrtve straže, napregoše očni vid da utvrde šta je to i otkuda taj ogromni oblak od prašine. Iz gustih i prljavih oblaka pojavi se čitava divizija bugarske i nemačke konjice, jure k nama a u isto vreme, na liniji od Čegana i planine Bufa, otpoče strašna puščana i mitraljeska, a potom i artiljerijska vatra.
Beše nam jasno. Napadnuti smo. Brat se ustremio na brata. Tera ga viša sila, mora, jer nazad ne sme.
Borba beše jaka i krvava. Proli se more krvi i s jedne i s druge strane na samoj kapiji naše porobljene Otadžbine. Bratska krv se puši po Pelagoniskoj ravni, a preživela slovenska braća čude se zajedničkoj nesretnoj raboti.
I po treći put primismo borbu sa braćom Bugarima. Moramo. Na pragu smo, ali preko praga ne možemo. Pred kućom smo, željni smo svoga toplog ognjišta, majčinog zagrljaja i krova đedovskog. Ne daju nam jer to zahtevaju bugarski ““ po nesreći saveznici. ““ Umesto da od Lerinske stanice krenemo Pelagoniskom Ravnicom preko Babune i Skoplja svojim belim domovima, morali smo se vratiti natrag na Moriovsko ljuskavo stenje i na vrhove Gorničevskih i Malka Ničeovskih planina. Stigosmo na Čegan i Šumovitu Kosu: na gole kose poviše sela Pateli, iznad Ostrovskog i Petrskog jezera stadosmo i odahnusmo. Zaustavismo silne valove napadača, a sa vrhova Čegana, Šumovite kose i Ovčije Glave ponovo ugledamo vrhove porobljenih planina.
U jesen 1916. godine kretosmo sa Čegana, kod tvrdog Gorničeva probismo front, a posle svega dva dana stigosmo na obalu Crne Reke, pređosmo je i već smo jedva jednom na svome tlu, na svojoj rođenoj grudi zemlje.
Posle zauzeća Kajmakčalana Brazdaste i Rovovske Kose, Usamljenog Ćuvika, nađosmo se oči u oči sa Sedmim pukom bugarske vojske. Bijemo se i dan i noć i jedan drugoga nemilosredno satiremo. Mozak nam stao, um nam otkazao poslušnost, postali smo obične mašine, navijeni smo i mi funkcionišemo besvesno. Naš sedmi puk hteo bi kući, ali nam taj put preči sedmi puk ““ braće Bugara.
Oko polovine zime 1916. godine, jedne tamne mokre i do zla Boga strašne noći, sedimo u kaljavom i snežnom rovu. Objavnice ispred rovova s vremena na vreme opale po neki puščani metak, tek koliko ruke da zagreju i san rasteraju. Po neki topovski metak prohuji iznad naših umornih glava, ide u pozadinu neprijateljske vojske, svali se negde i svom silinom drekne, te strašnom ekspolozijom uznemiri i probudi bugarske štabove i rezerve. Sedimo i dalje, zima nam je, rebra nam podrhtavaju, ruke i noge nam ukočene kao drva, trčimo po rovu i pozadi rova, duvamo u kaljave i izubijane šake, zagrevamo se. Teško nam je isuviše, u svojim glavama zamišljamo kako bi to silno i blagotvorno bilo da nam je bar samo jedan vatralj žara, da se siti nagrejemo, čaj ukuvamo i u svoj namučeni stomak nešto toplo unesemo. Nemamo nigde ništa, i to željno zadovoljstvo ne možemo ovde uživati jer smo svega 20 koraka udaljeni od neprijatelja. Trpimo mi, trpi i naš komšija ““ protivnik. I njemu je isto onako zima kao i nama, i on se zlopati kao i mi. Dva sedma puka, ukopani jedan spram drugoga, provode u memljivim rovovima svoje najlepše dane, mladost i doba najvećeg rada i privređivanja. Dotrča bataljonski ordonans Anđelković iz Malog Mokrog Luga i raportira:
““ Gospodine potporučniče, sve nam dolazi pojačanje. Dolazi nam još jedan sedmi puk! Sad smo jaki, kao zemlja. Jedan naš, jedan bugarski sedmi puk i jedan ruski sedmi puk ““ sve bratski pukovi gde će nam sada biti kraj?
Ne prođe ni pola sata od kako je ordonans izvestio o dolasku pojačanja, iza rovova začu se tihi razgovor. Oslušnusmo i razumesmo ruski govor.
““ Zdrav željaju, progovori ruski oficir, koji sagnut uđe u rov.
““ Zdravo brate i dobro nam došao, odgovori mu naš komandir. Pružiše jedan drugom ruke, stiskoše a potom ih raširiše, zagrliše se, usta im se sliše u jedan, drže se tako dugo i dugo, hteli bi da se rastanu, ne mogu, hteli bi jedan drugom nešto da kažu, ne mogu, ali suze, bratske suze koje obilno natapaše gruba i neobrijana lica ona dva brata, jasno rekooše sve. Vojnici stali, i naši i ruski, posmatraju ovaj bratski susret, a oni bi hteli jedan drugome nešto da kažu, ali bratske suze radosnice im ne daju. Suze radosnice rekoše sve. Posle dugog vremena sedoše oba oficira na kaljavo kamenje, koje beše umesto sedišta u robu, gledaše se, i opet se grliše i ljubiše, a potom otpoče sporazum o smeni naših jedinica na levom krilu od naše čete i o liniji posednutih položaja od strane neprijatelja.
““ Dragi brate, reče naš komandir ruskom oficiru Saši (Aleksandru iz Odese), evo nas ovde, tu smo tri sedma puka. Jedan je ruski, drugi srpski a treći je opet bratski ““ bugarski. Od ovog trenutka imamo da se bijemo, krv lijemo i ginemo sa raznim ciljevima i osećajima. Srpski sedmi puk bije se i gine sa željom da oslobodi svoje zarobljeno ognjište i porodice, bugarski sedmi puk bije se i gine po ćefu i narađenju Vrhovne Komande Centralnih sila, a ruski sedmi puk došao je ovde da se bije i gine za pravednu stvar, sa željom da srpskom sedmom puku pomogne da dođe do svoga razorenog ognjišta i kazni neposlušnog brata Bugarina.
Do zore te noći izvrši se smena. Rusi smeniše naš 6 puk, ispred sela Budimiraca, a krvavi Zapadni Krš dobi na svoja pleća i trećeg slovenačkog brata. Još iste noći, prilikom ispravljanja nekih delova linije fronta, Rusi su bili napadnuti od Bugara. Sledovao je kontra napad, a i u tom kontra napadu ruski sedmi puk uspeo je da malo napreduje. Druge noći, regrut iz Bizerte, Jezdimir, sa još jednim svojim drugom iz svog mesta na objavnici primetio je na jednom kamenu siluetu neprijateljskog vojnika, privukao je se kao lisica dreknuo je, a protivnik je bacio pušku i predao se mladom ali hrabrom regrutu. Doveden je kod komandira na saslušanje. Stao je pred komandira vojnički, pozdravio je oštro i raportirao:
““ Az sum starši. Po zanimanje sum daskal. Az sum intelegentan čovek. Az pozinam tova loša rabota ščo činimo tuka. Tako moraše da budet, nija ne sme krivi za tova!
““ Tako je junače, odgovori mu komandir i ponudi ga da sedne. Kada je starši seo spram komandira, dobio je cigaretu i konjaka da se okrepi. Od jedared komandir izrogači oči, na ramenima staršia stajao je broj sedam. Starši se pak zagledao u ramena komandira i on vidi broj sedam! Da ne beše ovo, mi bi dosada ili završili rat, ili bi još čuvali stražu na Drini, Savi i Dunavu. Naši domovi ne bi bili porušeni, ne bi bilo ovoliko grobova po urvinama makedonskih planina; po albanskim krševima i baruštinama; po morskim dubinama i po celoj žarkoj Africi i dalekom Sibiru. I naši i vaši domovi bili bi čitavi, narod srećan i zadovoljan i živeli bi u miru, slozi i ljubavi kao prava braća.
Makedonske planine tresu se iz temelja. Tri slovenska brata se uhvatila u koštac, biju se i krv liju, kosti pucaju a jaruge se pune grobovima nesrećne braće. Telefoni zuje na sve strane. O količini prosute bratske krvi raspituju se Beč, Pešta, Berlin, Carigrad i Sofija, Solun, Petrograd, Pariz, Rim, London i cela Amerika. Svi su radi da čuju koliko je do sada mrtvih i ranjenih na jednoj i drugoj strani i kako se ova nesrećna braća drže u bratskoj borbi. Mrtvi i ranjeni leže na sve strane, usta im suva, vapiju za pomoć. Čujemo ih, razumemo ih, jer sva tri brata govore jednim istim jezikom, svaki ranjenik škripi zubima i viče: Jao majko moja!
Prekide se prva borba, sve se utiše i nasta mir. Krv bratske puši se na sve strane. Mi, preživeli ratnici, popravljamo porušene zaklone, uzdišemo i žalimo bratsku krv, jer su sva tri sedma puka naša.
Sličnih primera u istoriji sveta nije bilo, ovo je valjda sudbina Slovena htela da iskali svoj gnjev zbog greha braće Bugara, te da budu kažnjeni od braće Rusa, koji su ih stvorili i oslobodili.
Tvrda kapija za ulaz u Srbiju pršte u param parčad, mi kretosmo pobednosno svome razorenom ognjištu, u strahovitom gonjenju razbijenog neprijatelja pogledali smo zgarišta naših domova, produžili smo dalje i kada su grešnici pali na grešna kolena i zamolili mir, naše pobedonosne zastave zalepršaše se na vrhu Triglava; na obali Jadranskog mora i ispred naduvene Pešte.
Neka nam gresi bivših političara budu savet i nauk za uvek. Neka u buduće ljubav, bratstvo i sloga među Slovenima bude večita, da bi i mi mogli živeti srećno i u zadovoljstvu, kao ostali srećni i veliki narodi.
Živan je imao rođenog brata Ivana J. Kezića do6rovoljca o kojem je pisao Jov. Sretenović u listu „Ratni pomenik“ iz 1938. godine:
„Rođen u selu Drenovcu, sreza Mačvanskog, Okruga Podrinskog 1897. godine. Odrastao je u starinskoj patrijahalnoj kući mačvanskoj i vaspitavan od oca starog dobrovoljca i majke Šumadinke.
U početku svetskog rata Ivan vrši dužnost delovođe velike Drenovačke opštine. Svi su ga cenili i voleli, a stari ljudi mačvanski Ivana su uzimali za primer svojoj deci.
Pored svega toga lepog počastvovanja, Ivan „Ica“, nije bio zadovoljai svojim stanjem. Njega je vukla druga želja. On je želeo pušku, borbu, čojstvo i junaštvo. Njegov stari otac ratovao za slobodu i nezavisnost Srbije, vodio čete po bojnim poljima, bio ranjavan, i postao nesposoban; njegov jedini brat - „Kika“ („Kika“ je nadimak Živana Kezića), bori se i vodi krvave čete već tri godine po bojnim poljima, a on - Ivan, sedi u opštini i piše!... To ne može biti... ostaviće i oca i majku i otići će i on iako još mlad.
Meseca juna 1915. godine Ica se kreće od kuće, pešači od Drenovca do Beograda. Na Čukarici saznaje da mu je brat kao komandir čete na maloj adi „Zimovniku“ - po tamnoj noći prelazi Savu čamcem na „Zimovnik“, sastaje se sa bratom, učestvuje u odbrani Ade desetinu dana, a potom moli brata da ga primi i upiše u četu. Bio je odbijen rečima:
““ Ico, otac i majka ne znaju gde si ti. Još nisi sposoban za vojsku, a ja kao brat ne mogu te primiti u moju četu. Idi kući, čuvaj oca, majku i sestre, a ja ću se za sve vas, boriti...
““ Ne Kiko, ne. Kući se mogu vratiti tek onda, kada ne budem više čuo austrijske topove i mitraljeze na obali Save kod Drenovca. Zbogom Kiko, videćemo se posle završenog rata kod naše slobodne kuće!
Još iste noći ostavio je brata na maloj adi „Zimovniku“, prešao preko Save na Čukaricu, otišao na Drinu. Stupio u drugu jedinicu, naoružao se, stupio u borbu, borio se rame uz rame sa starijim drugovima, a kada je nastalo naše odstupanje, odstupao je i Ivan. Boreći se kroz Albaniju, Ivan je poginuo (sa 19 godina, u mestu Fijeri) negde blizu Tirane, njegov grob je ostao nepoznat njegovoj samohranoj majci, sestrama i bratu „Kiki“. Ivanovog oca Jovana su Austrijanci pretukli (poživeo 61 godinu), a majka ostala da živi sama na ognjištu hrabrog sina Ice...“
Nakon rata Živan Kezić se bavio spisateljstvom i napisao više autentičnih tekstova o svom vojevanju. Tako je 1919. godine, kao učesnik i poslednji starešina u odbrani Beograda, u listu „Beogradske opštinske novine“ opisao ulične borbe u srpskoj prestonici u tekstu pod naslovom „Borba sa neprijateljem po beogradskim ulicama“.
Vredno pomena je istaći da je Živan Kezić bio posleratni lični telohranitelj kralja Aleksandra I Karađorđevića i pratio ga svuda u državničkim posetama i drugde. Jedino nije bio u kraljevoj pratnji prilikom poslednjeg kraljevog boravka u Marseju, u Francuskoj 1934. godine, kada je i izvršen atentat na srpskog kralja Aleksandra. Službe zadužene za kraljevu bezbednost su smatrale da će francuska straža biti sasvim dovoljna za kraljevu sigurnost, što se na kraju, nažalost, pokazalo nedovoljnim. Do kraja svog života Živan je patio što nije bio uz svog kralja kada je izvršeno zločinačko ubistvo.
U listu narodne zahvalnosti „Ratni pomenik“ iz 1937. godine (uredništvo i administracija lista Kneginje Ljubice br. 21a u Beogradu) svoja lična zapažanja i razmišljanja kroz ratne događaje u kojima je učestvovao u svojstvu sudionika i očevica stradanja vojske i naroda srpski oficir opisuje na sledeći način:
ŽIVAN J. KEZIĆ:
TRI SEDMA PUKA
U tuđini, bez krova i ognjišta, bez milih i dragih, bez igde ikoga svoga. Izgnanici smo. Lutalice. Ognjišta đedovska nam razorena, a svetinje oskrnavljene. Stare majke ucveljene, đedovi sa sitnom dečicom i nejači u zbeg se sklonili, a sada, krijući se od očiju mrskih neprijatelja, preživljavaju najcrnje dane svoga života. Uzdišu i proklinju neslogu slovensku. Daleko smo od svojih toplih i bogatih ognjišta, živimo pustinjačkim životom. Uzdišemo i mi, proklinjemo sudbinu Srbije a sa njom i sudbinu sve velike slovenske braće, koja su veštačkim i političkim putem rastavljeni jedni od drugih, tako da skoro nikada u teškim prilikama jedan drugome pomoći ne možemo.
U tuđini smo. Na tuđem zemljištu, pod tuđim krovom i odorom, sedimo i mislimo, a jedina nam uteha beše što smo svoju grudu zemlje junački branili i za nju ginuli do poslednjeg daha svoga i do poslednjeg metka. Ginuli smo i more krvi prolili, ali nismo žalili jer je sve to prilog Otadžbini, koja nam je dražija od svega. Sanjamo o junaštvu naših starih junačina i vitezova, sanjamo i o našem sopstvenom junaštvu i silnim pobedama, koje zadobismo ratujući ponosni i gordi jer, iako mali brojem, bejasmo veliki delima svojim. Našim radom, junaštvom i plemenitim delima zadivismo ceo svet. Nama se diviše naši saveznici i prijatelji, a pored njih i naši najveći naprijatelji.
Živesmo od minule slave i divnih uspomena, a po karti Balkana i ostalih delova prostrane Evrope, na kojima živi naš slovenski narod, naši grubi, krvavi i izranjavljeni prsti, neprekidno šetaše, pokazujući jedan drugome koliko je veliko, ogromno i snažno Slovenstvo. Pokazivasmo jedan drugom veštački granice i tvrde političke brane, koje nam smetaše da budemo jedno, da budemo ogromna i silna Slovenska Država. Ponosismo se ogromnim slovenskim državama, ogromnim brojem Slovenske braće, ali koja korist, mi smo ovde sami bez igde ikoga svoga. Braća Rusi su nam i suviše daleko; braća Hrvati i Slovenci još su pod gvozdenim jarmom silne Habsburške monarhije; Braća Česi i Slovaci isto tako: braća Srbi u Bosni i Hercegovini, Sremu, Banatu, Bačkoj i Baranji takođe: sve je to ropskim lancima opasano. Trpe, ćute, škruguću zubima, umiru pod udarcima teških kundaka soldata austro-mađarskih i herojski umiru. Braća Bugari, iako nama najbliži, samo nas granica deli ““ naš Zlatni Timok, u svoje vreme oslobođeni pomoću naše opšte Slovenske majke ““ velike Rusije, prezreše bratstvo i umesto zahvalnosti majki Rusiji za svoju slobodu, pređoše u tabor naših opštih slovenskih neprijatelja, tražeći tamo nekakvu nesigurnu dobit i sreću!
, sami smo u Moriovskom i Malka Nidžeovom stenju. Stene hladne i neosetljive, gore i klanci neprohodni. Ispeli smo se na visoke kamenjare i kao suri orlovi sa tih kamenjara gledamo svoju porobljenu Otadžbinu. Tu smo, na kapiji Otadžbine, na domaku svojih domova i svojih milih i dragih. Sa visokih planina gledamo svoje bele domove, osećamo dah svoga naroda. Ništa nam ne vredi. Jedina nam nada bejaše svemogući Bog, naša ratna sreća, naša nesravnjena žilavost, otpornost, nada za pobedom i naši dragi saveznici, koji iako nam ne behu braća po krvi, bejahu braća po oružju.
Tu smo. Dva brata jedan spram drugoga. Na slovenskoj zemlji, kopaju rovove, dovlače oruđa i spremaju se za borbu na život i smrt.
Zašto?
Nama Srbima je poznato i potpuno jasno, jer znamo šta hoćemo. Hoćemo svojoj kući, svojoj deci i na svoja topla i junačka ognjišta.
Ko nam to preči?
Brat Sloven, istog jezika, iste vere, istih običaja.
Zašto?
On ne zna. Naređeno mu je. Ima da se bije sa svojim bratom, da gine i krv da proliva. Drugo ne sme ništa da zna i da misli. Drugi o tome vodi rčauna.
A ko je taj?
Jasno je nama!
Nije Sloven i kroz žile njegovog tela ne teče slovenska krv. On je poslat u ime štaba udruženih Centralnih sila i njegova je dužnost da se ovde na slovenskoj zemlji prolije što više bratske slovenske krvi. On je doterao brata ispred brata na ljuskavo Moriovsko stenje na svega 20 koraka i sada jedva čeka da otpočne klanje i uništavanje naše.
Tu smo na liniji, osećamo se, čujemo se, razumemo se, uzdišemo, otimamo se od crnih misli da ćemo kroz nekoliko minuta morati udariti jedan na drugog i proliti svoju sopstvenu ““ bratsku ““ Slovensku krv, na svome sopstvenom slovenskom zemljištu, a zašto?
Znamo i jedan i drugi, ali tako mora biti. Braći Bugarima je naređeno i oni moraju, jer u sred Sofije sada sedi i diriguje predstavnik Centralnih sila, koji je poslat da iskoristi na ovoj strani bugarski narod i da prospe što više slovenske krvi. Kruta nemačka komanda vlada nad osećajima bugarskog naroda. Bugarski narod je zaveden za goru, on ne zna gde je i šta da radi. Uzdiše, doziva nas iz svojih memljivih rovova i proklinje sudbinu, koja ga dovede ovde.
Čujemo ih, žalimo ih, tešimo ih i osuđujemo u isti mah, ali nam to ništa ne vredi. Kod njih je preki ratni sud; tu su nemački i austro-ugarski oficiri; pozadi linije mitraljeza i paragrafi; pretnje o ukidanju hleba i razoravanju njihovih ognjišta. Slušati moraju, pogrešiti nikako.
4. avgusta 1916. godine (po starom), rano u svanuće, kada smo se i najmanje nadali, u pravcu Lerinske stanice, sela Vrbena i Neokazi-a zadimi se Pelagoniska Ravnica. Naše predstraže ““ mrtve straže, napregoše očni vid da utvrde šta je to i otkuda taj ogromni oblak od prašine. Iz gustih i prljavih oblaka pojavi se čitava divizija bugarske i nemačke konjice, jure k nama a u isto vreme, na liniji od Čegana i planine Bufa, otpoče strašna puščana i mitraljeska, a potom i artiljerijska vatra.
Beše nam jasno. Napadnuti smo. Brat se ustremio na brata. Tera ga viša sila, mora, jer nazad ne sme.
Borba beše jaka i krvava. Proli se more krvi i s jedne i s druge strane na samoj kapiji naše porobljene Otadžbine. Bratska krv se puši po Pelagoniskoj ravni, a preživela slovenska braća čude se zajedničkoj nesretnoj raboti.
I po treći put primismo borbu sa braćom Bugarima. Moramo. Na pragu smo, ali preko praga ne možemo. Pred kućom smo, željni smo svoga toplog ognjišta, majčinog zagrljaja i krova đedovskog. Ne daju nam jer to zahtevaju bugarski ““ po nesreći saveznici. ““ Umesto da od Lerinske stanice krenemo Pelagoniskom Ravnicom preko Babune i Skoplja svojim belim domovima, morali smo se vratiti natrag na Moriovsko ljuskavo stenje i na vrhove Gorničevskih i Malka Ničeovskih planina. Stigosmo na Čegan i Šumovitu Kosu: na gole kose poviše sela Pateli, iznad Ostrovskog i Petrskog jezera stadosmo i odahnusmo. Zaustavismo silne valove napadača, a sa vrhova Čegana, Šumovite kose i Ovčije Glave ponovo ugledamo vrhove porobljenih planina.
U jesen 1916. godine kretosmo sa Čegana, kod tvrdog Gorničeva probismo front, a posle svega dva dana stigosmo na obalu Crne Reke, pređosmo je i već smo jedva jednom na svome tlu, na svojoj rođenoj grudi zemlje.
Posle zauzeća Kajmakčalana Brazdaste i Rovovske Kose, Usamljenog Ćuvika, nađosmo se oči u oči sa Sedmim pukom bugarske vojske. Bijemo se i dan i noć i jedan drugoga nemilosredno satiremo. Mozak nam stao, um nam otkazao poslušnost, postali smo obične mašine, navijeni smo i mi funkcionišemo besvesno. Naš sedmi puk hteo bi kući, ali nam taj put preči sedmi puk ““ braće Bugara.
Oko polovine zime 1916. godine, jedne tamne mokre i do zla Boga strašne noći, sedimo u kaljavom i snežnom rovu. Objavnice ispred rovova s vremena na vreme opale po neki puščani metak, tek koliko ruke da zagreju i san rasteraju. Po neki topovski metak prohuji iznad naših umornih glava, ide u pozadinu neprijateljske vojske, svali se negde i svom silinom drekne, te strašnom ekspolozijom uznemiri i probudi bugarske štabove i rezerve. Sedimo i dalje, zima nam je, rebra nam podrhtavaju, ruke i noge nam ukočene kao drva, trčimo po rovu i pozadi rova, duvamo u kaljave i izubijane šake, zagrevamo se. Teško nam je isuviše, u svojim glavama zamišljamo kako bi to silno i blagotvorno bilo da nam je bar samo jedan vatralj žara, da se siti nagrejemo, čaj ukuvamo i u svoj namučeni stomak nešto toplo unesemo. Nemamo nigde ništa, i to željno zadovoljstvo ne možemo ovde uživati jer smo svega 20 koraka udaljeni od neprijatelja. Trpimo mi, trpi i naš komšija ““ protivnik. I njemu je isto onako zima kao i nama, i on se zlopati kao i mi. Dva sedma puka, ukopani jedan spram drugoga, provode u memljivim rovovima svoje najlepše dane, mladost i doba najvećeg rada i privređivanja. Dotrča bataljonski ordonans Anđelković iz Malog Mokrog Luga i raportira:
““ Gospodine potporučniče, sve nam dolazi pojačanje. Dolazi nam još jedan sedmi puk! Sad smo jaki, kao zemlja. Jedan naš, jedan bugarski sedmi puk i jedan ruski sedmi puk ““ sve bratski pukovi gde će nam sada biti kraj?
Ne prođe ni pola sata od kako je ordonans izvestio o dolasku pojačanja, iza rovova začu se tihi razgovor. Oslušnusmo i razumesmo ruski govor.
““ Zdrav željaju, progovori ruski oficir, koji sagnut uđe u rov.
““ Zdravo brate i dobro nam došao, odgovori mu naš komandir. Pružiše jedan drugom ruke, stiskoše a potom ih raširiše, zagrliše se, usta im se sliše u jedan, drže se tako dugo i dugo, hteli bi da se rastanu, ne mogu, hteli bi jedan drugom nešto da kažu, ne mogu, ali suze, bratske suze koje obilno natapaše gruba i neobrijana lica ona dva brata, jasno rekooše sve. Vojnici stali, i naši i ruski, posmatraju ovaj bratski susret, a oni bi hteli jedan drugome nešto da kažu, ali bratske suze radosnice im ne daju. Suze radosnice rekoše sve. Posle dugog vremena sedoše oba oficira na kaljavo kamenje, koje beše umesto sedišta u robu, gledaše se, i opet se grliše i ljubiše, a potom otpoče sporazum o smeni naših jedinica na levom krilu od naše čete i o liniji posednutih položaja od strane neprijatelja.
““ Dragi brate, reče naš komandir ruskom oficiru Saši (Aleksandru iz Odese), evo nas ovde, tu smo tri sedma puka. Jedan je ruski, drugi srpski a treći je opet bratski ““ bugarski. Od ovog trenutka imamo da se bijemo, krv lijemo i ginemo sa raznim ciljevima i osećajima. Srpski sedmi puk bije se i gine sa željom da oslobodi svoje zarobljeno ognjište i porodice, bugarski sedmi puk bije se i gine po ćefu i narađenju Vrhovne Komande Centralnih sila, a ruski sedmi puk došao je ovde da se bije i gine za pravednu stvar, sa željom da srpskom sedmom puku pomogne da dođe do svoga razorenog ognjišta i kazni neposlušnog brata Bugarina.
Do zore te noći izvrši se smena. Rusi smeniše naš 6 puk, ispred sela Budimiraca, a krvavi Zapadni Krš dobi na svoja pleća i trećeg slovenačkog brata. Još iste noći, prilikom ispravljanja nekih delova linije fronta, Rusi su bili napadnuti od Bugara. Sledovao je kontra napad, a i u tom kontra napadu ruski sedmi puk uspeo je da malo napreduje. Druge noći, regrut iz Bizerte, Jezdimir, sa još jednim svojim drugom iz svog mesta na objavnici primetio je na jednom kamenu siluetu neprijateljskog vojnika, privukao je se kao lisica dreknuo je, a protivnik je bacio pušku i predao se mladom ali hrabrom regrutu. Doveden je kod komandira na saslušanje. Stao je pred komandira vojnički, pozdravio je oštro i raportirao:
““ Az sum starši. Po zanimanje sum daskal. Az sum intelegentan čovek. Az pozinam tova loša rabota ščo činimo tuka. Tako moraše da budet, nija ne sme krivi za tova!
““ Tako je junače, odgovori mu komandir i ponudi ga da sedne. Kada je starši seo spram komandira, dobio je cigaretu i konjaka da se okrepi. Od jedared komandir izrogači oči, na ramenima staršia stajao je broj sedam. Starši se pak zagledao u ramena komandira i on vidi broj sedam! Da ne beše ovo, mi bi dosada ili završili rat, ili bi još čuvali stražu na Drini, Savi i Dunavu. Naši domovi ne bi bili porušeni, ne bi bilo ovoliko grobova po urvinama makedonskih planina; po albanskim krševima i baruštinama; po morskim dubinama i po celoj žarkoj Africi i dalekom Sibiru. I naši i vaši domovi bili bi čitavi, narod srećan i zadovoljan i živeli bi u miru, slozi i ljubavi kao prava braća.
Makedonske planine tresu se iz temelja. Tri slovenska brata se uhvatila u koštac, biju se i krv liju, kosti pucaju a jaruge se pune grobovima nesrećne braće. Telefoni zuje na sve strane. O količini prosute bratske krvi raspituju se Beč, Pešta, Berlin, Carigrad i Sofija, Solun, Petrograd, Pariz, Rim, London i cela Amerika. Svi su radi da čuju koliko je do sada mrtvih i ranjenih na jednoj i drugoj strani i kako se ova nesrećna braća drže u bratskoj borbi. Mrtvi i ranjeni leže na sve strane, usta im suva, vapiju za pomoć. Čujemo ih, razumemo ih, jer sva tri brata govore jednim istim jezikom, svaki ranjenik škripi zubima i viče: Jao majko moja!
Prekide se prva borba, sve se utiše i nasta mir. Krv bratske puši se na sve strane. Mi, preživeli ratnici, popravljamo porušene zaklone, uzdišemo i žalimo bratsku krv, jer su sva tri sedma puka naša.
Sličnih primera u istoriji sveta nije bilo, ovo je valjda sudbina Slovena htela da iskali svoj gnjev zbog greha braće Bugara, te da budu kažnjeni od braće Rusa, koji su ih stvorili i oslobodili.
Tvrda kapija za ulaz u Srbiju pršte u param parčad, mi kretosmo pobednosno svome razorenom ognjištu, u strahovitom gonjenju razbijenog neprijatelja pogledali smo zgarišta naših domova, produžili smo dalje i kada su grešnici pali na grešna kolena i zamolili mir, naše pobedonosne zastave zalepršaše se na vrhu Triglava; na obali Jadranskog mora i ispred naduvene Pešte.
Neka nam gresi bivših političara budu savet i nauk za uvek. Neka u buduće ljubav, bratstvo i sloga među Slovenima bude večita, da bi i mi mogli živeti srećno i u zadovoljstvu, kao ostali srećni i veliki narodi.
Priredio: Zoran S. Radovanović drk
Najnoviji broj
25. april 2024.
