POVODOM DVESTOTE GODIŠNjICE DRUGOG SRPSKOG USTANKA (4)
BITKA NA DUBLjU KAO PRIMER RATNOG LUKAVSTVA
Reč je o poslednjoj bici u Drugom srpskom ustanku na Dublju u Mačvi. Posle izvojevane pobede knez Miloš je stupio u pregovor sa Turcima. U toku bitke je pokazao veliko ratno lukavstvo, a u pregovorima upornost i diplomatsku veštinu. Do bitke je došlo 14. (27.) jula 1815. godine.
Da bi paralisao uspehe ustanika na Ljubiću, Paležu (Obrenovcu) i Požarevcu bosanski vezir Huršid ““ paša, u nameri da posedne Mačvu i prodre do Šapca, poslao je kao svoju prethodnicu Maraš-pašu sa 1.000 konjanika, i 300 pešaka da prokrče put kroz Kitog njegovoj glavnini. Ispred svih je išao Hasan Drvenica, rodom iz Janje, sa 300 Bijeljinaca i Janjanaca. Ova prethodnica je prešla Drinu kod Janje i uputila se kroz Kitog (gustu šumu između Drine i Šapca). Čim je za ovo saznao prota Nikola Smiljanić je stao dizati Mačvu na oružje i obarati stoletne hrastove i postavljati ih kao prepreke na put kojim su trebali Turci da prođu. Skoro prepolovljena od Smiljanićeve družine, turska prethodnica je stigla do sela Dublja. Tu je Maraševa ordija na mestu zvanom Taborište iskopala šarampov (šanac) sa namerom da tu sačekaju Huršida sa glavnim snagama.
Šanac na Dublju bio je u obliku kvadrata, sa visokim bedemom i debelim palisadama. Imao je široka i teška vrata za ispad konjice i troja mala za izlazak pešadije. Između palisada bile su uže puškarnice, a na uglovima na tabljama dva laka topa. Po banketima su bila mesta za pešake, dok je konjica imala zaklonjeno mesto u sredini šanca.
Za to vreme u tamnavskom selu Crniljevu prikupila se brojna ustanička vojska. U ovom logoru pored ustanika Valjevske nahije, pod komandom mladog vojvode Sime Nenadovića (u Austriji bio kadet Ratne škole i borio se protiv Napoleona), bili su ustanici iz Podgorine, Tamnave i Pocerine. Iz ovog logora otišli su glasnici knezu Milošu Obrenoviću i izvestili ga da je bosanska vojska prešla Drinu. Novi vožd odmah pokrenu rudničku vojsku i sa bratom Jovanom pohita u Mačvu. Ne svraćajući u crniljevski logor, odmah mu doće Sima Nenadović, a zatim Petar Moler i Ilija Srdan sa Mačvanima, a Đuka Marković sa Pocercima. Miloš je 13 (26) jula 1815. godine stigao u selo Lipolist. Mačva tog vremena pružala je tužnu sliku. Teška kuga proredila je i ugasila mnoge mačvanske domove, a dvomesečna suša spržila je travu po poljima i useve po oranicama. Uz sve to jedan broj mačvanskih kmetova nije bio za borbu protiv Turaka. Reč je o onim istim kmetovima koji su Turcima izdali Stojana Čupića, (Mitar Lazić, Stojadin Jelić i Đorđe Novaković iz Petlovače i Ćirko Nikolić iz Prnjavora. Na osnovu njihove izdje Turci su Stojana Čupića usmrtili u Zvorniku).
Za to vreme Maraš - paša je u šarampovu na Dublju od ustanika bio stalno uznemiravan. Tako je Peter Moler sa protom Nikolom Smiljanićem, Nikolom Katićem iz Rogače i Simom Prekodrincem, Golaćskim bimbašom, u kišovitoj noći izvršio napad na Turke koji su bili izašli iz šanca. Međutim, svi se povukoše u šanac i odbiše napad, a ispad turske konjice unese nemir među srpsku konjicu koja se jedva zaustavi kod ćuprije na Jerezu. Tu donesoše teško ranjenog Đuku Markovića, Pocerca (iz Grušića). Kad se ustanici prikupiše, ponovo se približiše šancu i puškaranjem celu noć uznemiravaše posadu. Kako su Turci da bi se sklonili od julske vrućine svud oko šarampova bili podigli od granja hladnjake, prota Smiljanić ih popali, te se cele noći video šanac kao u sred dana.
Dok se ovo dešavalo, Miloš Obrenović je u Lipolistu sa vojvodom Simom Nenadovićem, rudničkim vojvodom Milićem Drinčićem, kapetanom Milisavom, Markom Štitarcem i ostalim starešinama držao ratni savet. Kako je oko šanca bilo čisto zemljište na kome bi pešadija bila izložena jakoj vatri, odučeno je da se svaki pešak snabde dobrim hrastovim prošcem kojeg će pobijati ispred sebe a iza njega pucati. Sem toga, naređeno je da se po okolnim selima prikupe debele hrastove daske i prednji i zadnji trapovi volovskih kola i na njih prikuju debele hrastove daske i tako naprave neku vrstu bornih kola koje su Turci nazivali “dumuz-arabe“. Njih će po dvojica pešaka gurati i iza njih pucati. Na glavnu kapiju udariće Rudničani, desno od njih Valjevci i Tamnavci, a levo Mačvani i Pocerci. Petar Moler će sa glavninom konjice biti u rezervi i napšće onda kada Turci izađu iz šanca i zapodene se bitka u polju.
U svanuće 14. (27.) jula 1815. godine krenuo je Miloš sa celokupnom prikupljenom vojskom iz Lipolista ka Dublju. Napred je išao Ilija Srdan sa Markom Štitarcem, za njima je jahao Miloš sa vojvodom Simom i ostalim starešinama, a iza njih se otegla duga kolona pešadije sa okoramljenim dugim puškama i prošcem na ramenu. Pozadi svih kotrljali su se teški trapovi seljačkih kola sa prikovanim talpama koje su po dvojica pešaka gurali ispred sebe. Sunce se već dizalo iznad mačvanskih lugova kada je ustanička vojska stigla na dubljansko polje. Sad Miloš posla Srdana Iliju pred šarampov da pozove Turke na predaju. Maraš-paša odgovori da se ne misli predavati, nego će se tuši do poslednjeg. Pošto su zauzeli određene položaje, oko podne Miloš naredi da počnu boj. Barjaktar Sima Paštrmac-Amidža uzjaha konja, razvi veliki barjak i sa odredom konjanika oblete oko šarampova izbacujući poneku kuburu prema njemu. Kad se zaustaviše, bojni niz pešadije poče se lagano primicati šarampovu sa koga grunuše turski topovi i otpoče pojedinačna paljba. Pešaci polegaše po vlažnoj zemlji (prethodnog dana je pala dugo očekivana kiša), a strelci iza “doluz araba“ osuše plotunom. Pod zaštitom njihove vatre, pešaci se približiše šancu, zabiše prošce u meku zemlju i iza njih počeše pucati. Za njima je nastupao Cincar Marko sa Pocercima i Tamnavcima, a za ovim Sima Katić Prekodrinac sa golaćima, koji prvo preko palisada stadoše uskakati u šanac. Prvi uskočiše Tešan Podrugović, Petar Čarko i Boško Šarić, a za njima ostali golaći.
Da bi paralisao uspehe ustanika na Ljubiću, Paležu (Obrenovcu) i Požarevcu bosanski vezir Huršid ““ paša, u nameri da posedne Mačvu i prodre do Šapca, poslao je kao svoju prethodnicu Maraš-pašu sa 1.000 konjanika, i 300 pešaka da prokrče put kroz Kitog njegovoj glavnini. Ispred svih je išao Hasan Drvenica, rodom iz Janje, sa 300 Bijeljinaca i Janjanaca. Ova prethodnica je prešla Drinu kod Janje i uputila se kroz Kitog (gustu šumu između Drine i Šapca). Čim je za ovo saznao prota Nikola Smiljanić je stao dizati Mačvu na oružje i obarati stoletne hrastove i postavljati ih kao prepreke na put kojim su trebali Turci da prođu. Skoro prepolovljena od Smiljanićeve družine, turska prethodnica je stigla do sela Dublja. Tu je Maraševa ordija na mestu zvanom Taborište iskopala šarampov (šanac) sa namerom da tu sačekaju Huršida sa glavnim snagama.
Šanac na Dublju bio je u obliku kvadrata, sa visokim bedemom i debelim palisadama. Imao je široka i teška vrata za ispad konjice i troja mala za izlazak pešadije. Između palisada bile su uže puškarnice, a na uglovima na tabljama dva laka topa. Po banketima su bila mesta za pešake, dok je konjica imala zaklonjeno mesto u sredini šanca.
Za to vreme u tamnavskom selu Crniljevu prikupila se brojna ustanička vojska. U ovom logoru pored ustanika Valjevske nahije, pod komandom mladog vojvode Sime Nenadovića (u Austriji bio kadet Ratne škole i borio se protiv Napoleona), bili su ustanici iz Podgorine, Tamnave i Pocerine. Iz ovog logora otišli su glasnici knezu Milošu Obrenoviću i izvestili ga da je bosanska vojska prešla Drinu. Novi vožd odmah pokrenu rudničku vojsku i sa bratom Jovanom pohita u Mačvu. Ne svraćajući u crniljevski logor, odmah mu doće Sima Nenadović, a zatim Petar Moler i Ilija Srdan sa Mačvanima, a Đuka Marković sa Pocercima. Miloš je 13 (26) jula 1815. godine stigao u selo Lipolist. Mačva tog vremena pružala je tužnu sliku. Teška kuga proredila je i ugasila mnoge mačvanske domove, a dvomesečna suša spržila je travu po poljima i useve po oranicama. Uz sve to jedan broj mačvanskih kmetova nije bio za borbu protiv Turaka. Reč je o onim istim kmetovima koji su Turcima izdali Stojana Čupića, (Mitar Lazić, Stojadin Jelić i Đorđe Novaković iz Petlovače i Ćirko Nikolić iz Prnjavora. Na osnovu njihove izdje Turci su Stojana Čupića usmrtili u Zvorniku).
Za to vreme Maraš - paša je u šarampovu na Dublju od ustanika bio stalno uznemiravan. Tako je Peter Moler sa protom Nikolom Smiljanićem, Nikolom Katićem iz Rogače i Simom Prekodrincem, Golaćskim bimbašom, u kišovitoj noći izvršio napad na Turke koji su bili izašli iz šanca. Međutim, svi se povukoše u šanac i odbiše napad, a ispad turske konjice unese nemir među srpsku konjicu koja se jedva zaustavi kod ćuprije na Jerezu. Tu donesoše teško ranjenog Đuku Markovića, Pocerca (iz Grušića). Kad se ustanici prikupiše, ponovo se približiše šancu i puškaranjem celu noć uznemiravaše posadu. Kako su Turci da bi se sklonili od julske vrućine svud oko šarampova bili podigli od granja hladnjake, prota Smiljanić ih popali, te se cele noći video šanac kao u sred dana.
Dok se ovo dešavalo, Miloš Obrenović je u Lipolistu sa vojvodom Simom Nenadovićem, rudničkim vojvodom Milićem Drinčićem, kapetanom Milisavom, Markom Štitarcem i ostalim starešinama držao ratni savet. Kako je oko šanca bilo čisto zemljište na kome bi pešadija bila izložena jakoj vatri, odučeno je da se svaki pešak snabde dobrim hrastovim prošcem kojeg će pobijati ispred sebe a iza njega pucati. Sem toga, naređeno je da se po okolnim selima prikupe debele hrastove daske i prednji i zadnji trapovi volovskih kola i na njih prikuju debele hrastove daske i tako naprave neku vrstu bornih kola koje su Turci nazivali “dumuz-arabe“. Njih će po dvojica pešaka gurati i iza njih pucati. Na glavnu kapiju udariće Rudničani, desno od njih Valjevci i Tamnavci, a levo Mačvani i Pocerci. Petar Moler će sa glavninom konjice biti u rezervi i napšće onda kada Turci izađu iz šanca i zapodene se bitka u polju.
U svanuće 14. (27.) jula 1815. godine krenuo je Miloš sa celokupnom prikupljenom vojskom iz Lipolista ka Dublju. Napred je išao Ilija Srdan sa Markom Štitarcem, za njima je jahao Miloš sa vojvodom Simom i ostalim starešinama, a iza njih se otegla duga kolona pešadije sa okoramljenim dugim puškama i prošcem na ramenu. Pozadi svih kotrljali su se teški trapovi seljačkih kola sa prikovanim talpama koje su po dvojica pešaka gurali ispred sebe. Sunce se već dizalo iznad mačvanskih lugova kada je ustanička vojska stigla na dubljansko polje. Sad Miloš posla Srdana Iliju pred šarampov da pozove Turke na predaju. Maraš-paša odgovori da se ne misli predavati, nego će se tuši do poslednjeg. Pošto su zauzeli određene položaje, oko podne Miloš naredi da počnu boj. Barjaktar Sima Paštrmac-Amidža uzjaha konja, razvi veliki barjak i sa odredom konjanika oblete oko šarampova izbacujući poneku kuburu prema njemu. Kad se zaustaviše, bojni niz pešadije poče se lagano primicati šarampovu sa koga grunuše turski topovi i otpoče pojedinačna paljba. Pešaci polegaše po vlažnoj zemlji (prethodnog dana je pala dugo očekivana kiša), a strelci iza “doluz araba“ osuše plotunom. Pod zaštitom njihove vatre, pešaci se približiše šancu, zabiše prošce u meku zemlju i iza njih počeše pucati. Za njima je nastupao Cincar Marko sa Pocercima i Tamnavcima, a za ovim Sima Katić Prekodrinac sa golaćima, koji prvo preko palisada stadoše uskakati u šanac. Prvi uskočiše Tešan Podrugović, Petar Čarko i Boško Šarić, a za njima ostali golaći.
(Nasatviće se)
Najnoviji broj
25. april 2024.
