Humanost i kazna

Vratio sam se pre nekoliko godina na skoro ugašeno roditeljsko ognjište, verujući da selom provejava tih i miran život. Računao sam: pitoma ravnica, čist vazduh, mirisom lipa i ruža okićeno selo, svakog jutra ću se buditi u svom dvorištu punom zelenila. Iza majke mi ostao jedan ostareli pas, petao sa dve kokoške i dve mačke. Vreme je u početku sporo promicalo, minula jesen i selo zasuo sneg. Prolazila je zima, sve češće se čulo mjaukanje mačora i mačaka. U proleće sam već gajio mačiće, neke sam podelio po komšiluku, a oni što ostadoše, odrastaju kod mene. Vremenom se povećavao broj mačaka u dvorištu, na prste sam ih brojao.
Poslednjih godina šabačka Komunalna policija se natovrzla na mene. Nabrojali šest mačaka i vele da po gradskim propisima smem da držim samo dve vakcinisane mačke; napisali prijavu. Odem kod njihovog načelnika, a on reče da dve mačke ostavim, oni će se pobrinuti za ostale. Kažem mu zabrinut da to ne mogu učiniti, mace su mi prirasle za srce, sa mnom žive umesto dece; to bi bilo kao da dvoje dece odvojim a treće da nekome predam, ne znajući šta će sa njim biti. Tada ćete trpeti kazne, reče načelnik bez milosti.
Došli su ponovo komunalni policajci posle pet dana, napisali kaznu od pet hiljada dinara. Rekoh im da novac otkidaju od mojih troje dece: dvoje završili fakultete, treće je apsolvent. A posla nemaju, jedan sin ima trećinu časova u školi.
Ovih dana je novčana kazna preinačena u kaznu zatvora.
Ja više ne znam šta ću ni kuda ću. Da predam mačke ne mogu, da trpim kazne ne znam kako ću, otkud mi novac za to, da se selim iz rođene kuće, sa vekovnog ognjišta, gde ću? Možda u drugu opštinu?! Sada sam siguran da ni na selu nema mira. A u selu se zna: što više mačaka, to manje miševa i pacova. O tome bi trebalo da povedu računa članovi gradske skupštine i promene besmislenu uredbu.
Eto, i to se dešava u ovoj poremećenoj zemlji Srbiji iz koje ne odoh na vreme, jer su me roditelji vaspitavali da treba služiti svojoj zemlji.
Pitam se: zar je to zemaljska pravda, da oni koji mačke gaze na putu, truju preko otrovanih miševa, puštaju pse da ih dave... prolaze bez kazne, a onaj koji ih hrani i odgaja, pazi kao rođenu decu, biva kažnjen zbog toga. Sve ovo mi nije blisko razumu, jer je i životinje stvorio Bog, kao i ljude.