PRIČA O MLADOM VAJARU, MILOŠU BLAGOJEVIĆU
RITAM U KAMENU
Poslednjih nekoliko godina, u Kulturnom centru se, početkom septembra, organizuju izložbe mladih umetnika, koje su, u većini slučajeva, njihovo prvo samostalno predstavljanje. „Mesec mladog autora“ postao je prestižni likovni događaj, koji pomera granice u koncepcijama, formama i sadržajima. Ove godine, radove u kamenu, metalu poliesteru i gipsu, u okviru opusa „Filozofija talasa“, predstavio je vajar Miloš Blagojević.
Sve je počelo kada je Milošev stric, koji je, takođe, diplomirani vajar, video njegove crteže kada je ovaj bio dečak. Uvek je imao plastelin ili glinu u rukama, od kojih je pravio „nekakve figurice“, to mu je bila glavna preokupacija. Kad je došlo vreme za srednju školu, opredelio se za likovnu umetnost, upisao je grnčarski smer u Školi primenjenih umetnosti, gde se definitivno odlučio za vajarstvo. Posle je išlo nekako logično i prirodno, upisao je FPU u klasi Miroljuba Stamenkovića, a master studije završio kod prof. Dragoljuba Dimitrijevića.
- Situaciju make or brake, imao sam u trećoj godini, kada je tebalo da, posle analitičkog vajarstva, stvaramo prepoznatljiv likovni izraz. To su bile neprospavane noći. Prvi rad koji je bio karakterističan za mene, uradio sam u granitu, kap koja pada u vodu, a površina se talasa i pravi dalge, koje sam kadrirao. Tada sam našao sam svoj izraz, koji sam sve vreme tražio i nosio u sebi. Kombinacija kamena i talasa je ne samo zanimljiva, nego i vrlo zahvalna, zato što je kamen hladan materijal, a talasi topli. Kada sam učestvovao u radionici „Deset od mermera“ koju je vodio profesor Goran Čpajak, definitivno sam odlučio za nastavim da radim u kamenu, kaže Miloš sa velikim entuzijazmom mladog čoveka koji je pronašao svoj smisao.
S obzirom da je svirao bubnjeve, koji podrazumevaju osećaj za ritam, napravio je simbiozu kamena i talasa i počeo da gradi sopstveni likovni izraz. Kaže da rad u kamenu zahteva poštovanje prema materijalu, postupnost, doslednost, istrajnost i dozu bezobrazluka kada je u pitanju forma. Na pitanje kako je mladim umetnicima danas u Srbiji i šta on očekuje, odgovara da su mu nade velike, da želi da živi od svoje umetnosti. Za sada, ako i nije umetnost, neka je bar radu u kamenu.
- Prošle godine sam asistirao na izradi Pokloničkog krsta, spomenika ruskom i srpskim žrtvama u Prvom svetskom ratu u Topoli. Preko leta sam sa profesorom Čpajakom radio na restauraciji spomenika na Tekerišu. Ovu godinu sam posvetio pripremanju izložbe „Filozofija talasa“ u Kulturnom centru.
Do sada je u više navrata učestvovao na MajdanArtu i drugim grupnim izložbama u Šapcu, Beogradu, Petrovcu na Mlavi, Lisabonu... Prošle godine je, na 12. Bijenalu u Gornjem Milanovcu dobio specijalnu nagradu za skulpturu.
- Moj master rad je bio spomenik žrtvama koje su streljane na Starom mostu na kraju Drugog svetskog rata. Velika mi je želja da taj spomenik jednom bude urađen i postavljen na mestu koje sam mu namenio. Imam model visine 80 cm, koji je rađen u granitu, a skulptura bi bila najmanje 8 metara visoka, zbog samog prostora. Nemam strah od velikog formata i uvek tražim izazov. Ove godine sam učestvovao u Mišarskoj likovnoj koloniji, na kojoj smo uradili četiri skulpture za grad.
Miloš kaže da ljudi u Srbiji nemaju toliko afiniteta prema skulpturi koliko prema slici, „koja im je bliskija“. Ipak, ima i snage i volje da ide napred i ostvari svoje snove.
Izabravši temu kojom se već godinama bavi i koju razvija na jedan osoben način, ovaj mladi autor je postigao dve stvari – sa jedne strane stvorio je prostor za istraživanje kao permanentni rad na sebi i svojoj umetnosti, dok je, sa druge strane, postao već prepoznatljiv u kontekstu umetničke scene na kojoj dosta aktivno i uspešno deluje.
(Filip Kovačević, istoričar umetnosti)
Sve je počelo kada je Milošev stric, koji je, takođe, diplomirani vajar, video njegove crteže kada je ovaj bio dečak. Uvek je imao plastelin ili glinu u rukama, od kojih je pravio „nekakve figurice“, to mu je bila glavna preokupacija. Kad je došlo vreme za srednju školu, opredelio se za likovnu umetnost, upisao je grnčarski smer u Školi primenjenih umetnosti, gde se definitivno odlučio za vajarstvo. Posle je išlo nekako logično i prirodno, upisao je FPU u klasi Miroljuba Stamenkovića, a master studije završio kod prof. Dragoljuba Dimitrijevića.
- Situaciju make or brake, imao sam u trećoj godini, kada je tebalo da, posle analitičkog vajarstva, stvaramo prepoznatljiv likovni izraz. To su bile neprospavane noći. Prvi rad koji je bio karakterističan za mene, uradio sam u granitu, kap koja pada u vodu, a površina se talasa i pravi dalge, koje sam kadrirao. Tada sam našao sam svoj izraz, koji sam sve vreme tražio i nosio u sebi. Kombinacija kamena i talasa je ne samo zanimljiva, nego i vrlo zahvalna, zato što je kamen hladan materijal, a talasi topli. Kada sam učestvovao u radionici „Deset od mermera“ koju je vodio profesor Goran Čpajak, definitivno sam odlučio za nastavim da radim u kamenu, kaže Miloš sa velikim entuzijazmom mladog čoveka koji je pronašao svoj smisao.
S obzirom da je svirao bubnjeve, koji podrazumevaju osećaj za ritam, napravio je simbiozu kamena i talasa i počeo da gradi sopstveni likovni izraz. Kaže da rad u kamenu zahteva poštovanje prema materijalu, postupnost, doslednost, istrajnost i dozu bezobrazluka kada je u pitanju forma. Na pitanje kako je mladim umetnicima danas u Srbiji i šta on očekuje, odgovara da su mu nade velike, da želi da živi od svoje umetnosti. Za sada, ako i nije umetnost, neka je bar radu u kamenu.
- Prošle godine sam asistirao na izradi Pokloničkog krsta, spomenika ruskom i srpskim žrtvama u Prvom svetskom ratu u Topoli. Preko leta sam sa profesorom Čpajakom radio na restauraciji spomenika na Tekerišu. Ovu godinu sam posvetio pripremanju izložbe „Filozofija talasa“ u Kulturnom centru.
Do sada je u više navrata učestvovao na MajdanArtu i drugim grupnim izložbama u Šapcu, Beogradu, Petrovcu na Mlavi, Lisabonu... Prošle godine je, na 12. Bijenalu u Gornjem Milanovcu dobio specijalnu nagradu za skulpturu.
- Moj master rad je bio spomenik žrtvama koje su streljane na Starom mostu na kraju Drugog svetskog rata. Velika mi je želja da taj spomenik jednom bude urađen i postavljen na mestu koje sam mu namenio. Imam model visine 80 cm, koji je rađen u granitu, a skulptura bi bila najmanje 8 metara visoka, zbog samog prostora. Nemam strah od velikog formata i uvek tražim izazov. Ove godine sam učestvovao u Mišarskoj likovnoj koloniji, na kojoj smo uradili četiri skulpture za grad.
Miloš kaže da ljudi u Srbiji nemaju toliko afiniteta prema skulpturi koliko prema slici, „koja im je bliskija“. Ipak, ima i snage i volje da ide napred i ostvari svoje snove.
Izabravši temu kojom se već godinama bavi i koju razvija na jedan osoben način, ovaj mladi autor je postigao dve stvari – sa jedne strane stvorio je prostor za istraživanje kao permanentni rad na sebi i svojoj umetnosti, dok je, sa druge strane, postao već prepoznatljiv u kontekstu umetničke scene na kojoj dosta aktivno i uspešno deluje.
(Filip Kovačević, istoričar umetnosti)
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
