GRADSKE PRIČE
SLAVA
Prvo su stigli gosti sa sela. Došli su svi odjednom, kao da ih je voz dovezao. Bili su bučni, širokog osmeha, rumenog lica, sa obaveznim šubarama na glavi. Doneli su miris ponjava, šarovine, i kipteći od zdravlja snažno su nas grlili. Mnogo nam je prijao susret sa njima. Iznosili su jabuke kolačare, dunje, suve šljive. Mnoštvo mirisa delovalo je opijajuće.
Sedali su za sto, vodeći računa o starosti. U čelo je sedao najstariji i posebna pažnja je bila poklonjena njemu. Uzimali su žito krsteći se tri puta, a zatim su ga zalivali gutljajima crnog vina. Razgovaralo se bez nekog reda, prekidali su jedni druge, upadali su u pola reči i sve je bilo propraćeno preglasnim smehom, ponekad bez većeg razloga. Dugo su rukama gužvali šubare, a gunjeve, i pored graški znoja na čelu, nisu hteli da odlože.
„Ko je doš‘o, doš‘o, ‘ajde da se postavlja?“
Gosti iz grada stizali su porodično, svečano obučeni za tu priliku, usput čestitajući slavu, uz izvinjenje za koje nije bilo veće potrebe. Svojim dolaskom na kratko su prekinuli prethodne goste srdačno pitajući: „Kako je kod vas na selu?“
Unošenje supe koja se pušila, bez obzira na toplu prostoriju, utihnulo je razgovor. Nije bilo lako nasuti duge domaće rezance koji su se pružali od činije do tanjira. Svi pogledi su bili upravljeni prema rođaku koji je tako srkao supu, da nam se činilo da mu kašika nije ni potrebna. Skinuo je gornji deo odeće, a bela vezena košulja već je bila prilepljena uz telo. Isticao je veliki stomak, po kome, je sa neskrivenim zadovoljstvom, tapšao.
„A kod vas u gradu, vidim lepo se nosite“ - šeretski je primetio , a zatim snažno kinuo, nastavljajući da slaže ren preko pihtija koje su drhtale u tanjiru. A onda je nastao tajac, čak su i deca ućutala. Za stolom se pravilo mesto za pečenje, a posle se dugo vremena niko nije čuo. Samo zveket escajga i ubrzano disanje gostiju narušavalo je veliku tišinu. Rođak je bio sve rumeniji, masnih ruku, sjajnih očiju, i sve češće je tražio razloga da se glasno smeje, što su činili i ostali već opušteni gosti.
„Pričaj nam šta je bilo sa onom snajkom?“- tražili su od njega za stolom. „Ma ništa, bio sam malo nakresan, samo smo pričali. Da ste samo videli moju ženu kako je isprašila komšiju kada je došao da me opanjka. Manite me ljudi, evo stiže torta!“
Deca su punila usta vanilicama koje su se drobile, i padale po novim džemperima. O vremenu niko nije razmišljao, osim domaćina. Belo vino sa sodom bilo je kao šampanjac. Za stolom se razlegla tiha pesma.
„Srećna slava, domaćine! Dogodine opet u zdravlju i veselju!“
Iz knjige Bana Jankovića, “Prozor na Kamičku” (2001.)
Sedali su za sto, vodeći računa o starosti. U čelo je sedao najstariji i posebna pažnja je bila poklonjena njemu. Uzimali su žito krsteći se tri puta, a zatim su ga zalivali gutljajima crnog vina. Razgovaralo se bez nekog reda, prekidali su jedni druge, upadali su u pola reči i sve je bilo propraćeno preglasnim smehom, ponekad bez većeg razloga. Dugo su rukama gužvali šubare, a gunjeve, i pored graški znoja na čelu, nisu hteli da odlože.
„Ko je doš‘o, doš‘o, ‘ajde da se postavlja?“
Gosti iz grada stizali su porodično, svečano obučeni za tu priliku, usput čestitajući slavu, uz izvinjenje za koje nije bilo veće potrebe. Svojim dolaskom na kratko su prekinuli prethodne goste srdačno pitajući: „Kako je kod vas na selu?“
Unošenje supe koja se pušila, bez obzira na toplu prostoriju, utihnulo je razgovor. Nije bilo lako nasuti duge domaće rezance koji su se pružali od činije do tanjira. Svi pogledi su bili upravljeni prema rođaku koji je tako srkao supu, da nam se činilo da mu kašika nije ni potrebna. Skinuo je gornji deo odeće, a bela vezena košulja već je bila prilepljena uz telo. Isticao je veliki stomak, po kome, je sa neskrivenim zadovoljstvom, tapšao.
„A kod vas u gradu, vidim lepo se nosite“ - šeretski je primetio , a zatim snažno kinuo, nastavljajući da slaže ren preko pihtija koje su drhtale u tanjiru. A onda je nastao tajac, čak su i deca ućutala. Za stolom se pravilo mesto za pečenje, a posle se dugo vremena niko nije čuo. Samo zveket escajga i ubrzano disanje gostiju narušavalo je veliku tišinu. Rođak je bio sve rumeniji, masnih ruku, sjajnih očiju, i sve češće je tražio razloga da se glasno smeje, što su činili i ostali već opušteni gosti.
„Pričaj nam šta je bilo sa onom snajkom?“- tražili su od njega za stolom. „Ma ništa, bio sam malo nakresan, samo smo pričali. Da ste samo videli moju ženu kako je isprašila komšiju kada je došao da me opanjka. Manite me ljudi, evo stiže torta!“
Deca su punila usta vanilicama koje su se drobile, i padale po novim džemperima. O vremenu niko nije razmišljao, osim domaćina. Belo vino sa sodom bilo je kao šampanjac. Za stolom se razlegla tiha pesma.
„Srećna slava, domaćine! Dogodine opet u zdravlju i veselju!“
Iz knjige Bana Jankovića, “Prozor na Kamičku” (2001.)
Najnoviji broj
25. april 2024.
