Berza

  • aero 830 ▼ -1,19%
  • coka 9.707 ▼ -2,93%
  • dinnpb 4.000 ▲ 7,93%
  • dnos 2.400 ▲ 4,35%
  • enhl 683 ▼ -2,43%
  • hmbg 750 ▲ 12,61%
  • impl 3.350 ▲ 4,33%
  • kmbn 3.241 ▲ 1,28%
  • kmbnpb 1.350 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • puue 156 ▼ -3,11%
  • rmbg 29 ▲ 16,00%
  • stup 5.904 ▼ -0,05%
(22. oktobar 2015.)
GRADSKE PRIČE

DEVOJKA S KIKOM

Približavao se dan posete gimnazijalcima iz Županje i svi smo se radovali ponovnom susretu sa njima. Prošli put smo se trudili da budemo dobri domaćini, a posle svega, dugo smo prepričavali zajedničke doživljaje. Nisu mi dozvolili da primim druga na spavanje, pravdajući se starim nameštajem. Ubeđivanje nije uspelo, iako sam, sav crven u licu, glasom koji su i komšije mogle da čuju, isticao drugove koji su i po dva gosta imali.
Ovog puta smo im spremili veliko iznenađenje. Celo polugodište smo radili na predstavi “Kraljeva jesen“ Milutina Bojića. Režiser je bio profesor istorije, koji se toliko uživljavao u ulogu kralja, da je zadržavao povišeni glas i ozbiljni izraz lica još dugo posle probe. Glumu je prenosio i na časove istorije, pa smo ga gledali kao vladara, gladijatora, roba. Jednom prilikom je opisivao prelazak slonova preko Alpa, a zbog žestine izgovorenog usne su se lepile stvarajući penu u uglovima. Hodao je između klupa, potpuno se predajući lekciji, tako da nije ni primećivao učenike koji su napuštali učionicu.
Autobus je klizio putem, a od preglasne muzike nije se moglo razgovarati. Jedino je šofer uživao i nije menjao stanicu, bez obzira na naše negodovanje. Smetala su mi dovikivanja sa jednog na drugi kraj autobusa i parajući smeh koji je dopirao sa zadnjih sedišta. Želeo sam na miru da razmišljam o njoj.
Stajala je sa dve drugarice po strani i rukama je nešto pokazivala. Primetio sam njen pravilan profil i uredno napravljenu kiku koja je dopirala do pola leđa. Kada se okrenula i blago osmehnula, kao da mi je struja prošla niz kičmu. Birao sam je za igru. Jednu, drugu, treću... Dok sam na dlanu merio težinu njene kike, muzika je prestala.
Stizala su mirišljava pisma koja sam uredno slagao i po ko zna koji put, iz početka, s pojačanom pažnjom, čitao.
Dočekali su nas razdragani domaćini i nastalo je srdačno pozdravljanje. Okretao sam se na sve strane, propinjući se na prste.
„Ideš kod mene na spavanje! Moj si gost. Hajde, baš sam te poželeo!“ - brujalo je oko mene.
Ostao sam sam na platou ispred gimnazije i osetio veliku teskobu u grudima, čujno uvlačeći vazduh koji mi je nedostajao. Zašto je nema? Šta ću sad da radim? - zujalo je u glavi.
„Hoćeš li ti kod mene?“ - odnekud iskrsnu dečak manjeg rasta, sa izrazito krivim nosem. Moraću! - pomislio sam.
„Kuća je sedam kilometara od Županje. Idemo motorom!“
Stavio je kacigu, obukao kožnu jaknu, a ja sam u tankom „šetland“ džemperu zauzeo poziciju iza njega. Još jednom sam se osvrnuo, ali nikoga nije bilo.
Već posle pola kilometra, tresao sam se celim telom, a lupanje zuba o zub nije se čulo od rada motora.
Nos mu je sigurno kriv zbog njegovih suludih vožnji - prolazilo mi je kroz glavu.
“Šta kažeš? Brzo smo stigli!“ - ushićeno, sa zadovoljstvom na licu, dobaci moj domaćin, silazeći sa motora.
Stresao sam se, kada sam ugledao visoku, zidanu ogradu i još višu gvozdenu kapiju, što su ograđivali sivo okrečenu kuću sa dvorištem prekrivenim kamenim pločama. Dočekao nas je veliki crni pas, bez i jedne bele šare, koji je u trenutku pobesneo, kopajući nogama u želji da se oslobodi lanca oko vrata. Odahnuo sam, kročivši na trem, a zatim u veliko, mračno predsoblje. Upoznao me sa ocem, majkom i babom koja je govorila nerazumljivim jezikom. Otac je pričao o podrumu pića i o nekoj rakiji, staroj deset godina, koju je planirao da otvori za sinovljevu ženidbu, dok se majka izvinjavala što nema ništa za jelo, pošto su upravo tekli dani posta. Kašljao sam na silu kako se ne bi čuo rad praznih creva. Ispunjavali smo vreme sve ređim, usiljenim razgovorima.
Možda je bolesna! Što mi nije javila po drugarici? - vrzmalo mi se po glavi. Napolju je počela da rominja kiša, pa smo odlazak u grad odložili. Ali, prokleta kiša je padala sve jače i jače. Rano smo krenuli na spavanje i na moje veliko iznenađenje u sobi nam se pridružila njegova baka. Nastao je muk, a posle izvesnog vremena čulo se pućkanje i sve glasnije hrkanje babe. Zaspao sam kada su se čuli prvi petlovi.
Tiskali smo se u polumraku bine. S naporom sam udisao ustajali vazduh što se širio od teških, starih kostima, usput blago podrhtavajući celim telom, zbog treme koja je grubo nadolazila.
Zavese su se bešumno otvorile. Još se žamor u publici nije stišao, kada sam počeo da govorim tekst. Zastao sam, bubnjalo mi je u ušima, a usne sam jedva pomerao. Bila je tako blizu, učinilo mi se da mogu da je dohvatim. Kiku više nije imala. Gledali smo se, dok mi nije zamaglilo pred očima. Nesigurnim korakom u povratku sam rušio kulise.
Neko iz publike je zviždao i uzvikivao moj nadimak.
Iz knjige Bana Jankovića “Vrata na &#

Najnoviji broj

22. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa