DUGO PUTOVANjE U MIR

Ana Mitrović je žena koja je imala neobičan život, obrnuto od poznate latinske poslovice, od zvezda, preko trnja do spokoja. Rođena je 16. aprila 1947. godine u Malom Zvorniku. Imala je „tri velike ljubavi – književnost, psihologiju i modu“, ali je život vodio nekim drugim putevima. Rano se udala, rodila dve devojčice i, kad je postala samohrana majka, odlučila je život da uzme u svoje ruke. Jedino što je mogla vanredno da upiše u ono vreme, bila je Viša ekonomska škola, i iako nije do tada pokazivala sklonost ka ekonomiji, završila je i fakultet u roku i brzo se zaposlila. Prvo radno mesto je bilo rukovodeće u SDK u rodnom Zvorniku, odakle se preselila u Užice, a potom došla u Šabac.
- U Šapcu sam dobila posao direktora jednog sektora u Beogradskoj banci. To je dobar, ali statičan posao, a ja sam po prirodi kreativna osoba, nisam se uklapala, iako sam kvalitetno radila. Kad sam prešla u „Proizvođač“, firma je imala 400 radnika, a moj kolega i ja smo uspeli da zaposlimo još 800 njih.
Novi preokret u Aninom životu dogodio se kada je počela gradnja „Šećerane“, početkom osmdesetih godina.
- Oganizovan je zatvoren partijski sastanak koji je počeo u 11 sati uveče i trajao do tri sata u noć. Pritisak je bio veliki, trebalo je da se svi saglase da se mora graditi „Šećerana“. Tu su bili čelnici iz najviših državnih i republičkih krugova - ministar finansija Draža Marković, Petar Kočić i drugi. Nisu nikog prozivali, javljali su se oni koji su hteli da se dodvore, kako to obično biva. Ja sam ćutala. Odjednom, sekretar Komiteta mi je rekao: „Ana, interesuje Dražu Markovića Vaše mišljenje, a ja, svesna da su me prozvali kao ženu, lepu i mladu, a ne kao rukovodioca čije ih mišljenje zaista zanima, ustala sam i rekla: “Ako gospodina zanima šta ja mislim, prećutaću, ali, ako ga zanima šta misle radnici koje predstavljam, onda ću reći. I tada sam, s obzirom da sam bila u banci kada se elaborat radio, rekla da „Šećerana“ nije potrebna našem gradu, zato što u krugu od sto kilometara ima sedam Šećerana, Mačva je žitnica, njoj šećerna repa ne treba i druge argumente. Nastupio je tajac. Sastanak je završen. Krenula sam kući, tada sam živela u Kajmakčalanskoj, vozač iz Komiteta me je sustigao kod „Šarana“: „Poslali su me da Vas vratim da večerate sa njima“, a ja sam odgovorila: „Kažite im da je sad vreme doručka, da žurim kući, imam dvoje male dece, a ujutru idem na godišnji odmor“.
Ana je otišla sutradan na more sa ćerkama, a preostalih nekoliko dana odmora, odlučila je da provede u Malom Zvorniku sa roditeljima. Tamo je dočekala majka u suzama: „Zar da doživim da sve novine pišu o tebi, kažu da si upropastila „Proizvođač“? Počelo je.
- Takva hajka je bila oranizovana da su bili spremni da unište preduzeće, samo da bi mene sklonili. Na kraju su uništili „Proizvođač“, doveli su Prinudnu upravu, mene vratili u banku da radim kao službenik u sektoru gde sam nekada bila direktor. Bili su to stravični psihički pritisci. Dogodilo se da me je pozvao čovek koga nisam uopšte poznavala, ginekolog Srba Grujić, koji je čuo šta mi se desilo i ponudio mi svoju pomoć: „Ja ću Vas voditi da ste na bolovanju koliko god Vam je potrebno, da ne biste doživljavali poniženja, a Vi smislite šta ćete uraditi“. Imala sam dve mogućnosti, da se povučem i uronim u svet književnosti, da pišem, ali, pošto sam imala dve devojčice o kojima sam brinula, odlučila sam da se okrenem modi i otvorila jedan od prvih butika u Šapcu.
Ana je od starog čardaka napravila butik, pomogle su joj bivše kolege da ga renovira i adaptira, u početku je bilo sve improvizovano. Imala je jednu mašinu, uveče bi nešto sašila, ujutru prodala i onda ispočetka... Posle je krenulo, odlazila je sa robom na sajmove, zaposlila je nekoliko radnika, a kad je počela da radi sa HTZ opremom, posao joj je procvetao.
- Dogodilo se jednog jutra da mi se na vratima pojavio čovek koga nikad pre nisam videla: „Dobro jutro, ja sam iz Lučana, čuo sam da Vi radite HTZ opremu, radio sam jedan kontigent za Nemačku, međutim, oni su sve vratili zato što nije urađeno po njihovim standardima. Molim Vas da mi pomognete, moram da izvučem novac koji smo uložili, ili ću morati da odgovaram“. Bilo je u pitanju 12.000 maraka. Ja taj novac nisam imala, nisam znala ni koliko toga ima, ni kakva je roba, rekla sam mu da ću razmisliti i javiti za dva dana. Pozvala sam jednu zadrugu u Beogradu sa kojom sam ranije sarađivala, ispričala im o čemu se radi i oni su prihvatili ponudu. Tada je HTZ oprema išla dobro. Kad je stiglo sedam punih kamiona robe, uzela sam magacin u Jelenči, mesec dana su žene razvrstavale opremu, koju sam prodala preko pomenute zadruge. Ja sam od te robe izvukla 120.000 maraka. Sam život je tako nametnuo. Samo sam prepakovala i prodala. Međutim, sve što brzo dođe, brzo i propadne.
Još jedan preokret. Naišao je potpuno drugačiji period, sve što je Ana imala, sticajem okolnosti je otišlo. Ostala je bez imovine, bez posla, kuće, vikendice... Bez ičega. U Bibliji se pominje sedam gladnih godina, kod nje je, kaže bilo „dva puta po sedam“. Četrnaest sušnih godina.
- Svašta sam doživela i prošla. Međutim, te godine muke su za mene bile blagoslovene. Okrenula sam se duhovnoj dimenziji života, mnogo sam čitala, sve ono što me je moglo nadahnuti.
Ana je poznata i po tome što se nesebično daje i pomaže onima koji su u nevolji. Okrenula se nečemu iznad sebe, da bi sebe nadgradila. Pre godinu dana, odlučila je da ponovo radi ono što voli. Sela je za mašinu i šije, živi u miru sa sobom i svetom oko sebe, ne čita više onoliko kao nekada „da ne bi otišla u fanatizam“, gleda život potpuno realno, onakav kakav jeste, a ljude ne krivi ni zbog čega, žao joj je onih koji skliznu u zlo...Za čitaoce „Glasa Podrinja“ poručuje da čovek mora da izdrži svaku situaciju, da radi na sebi, jer, jedino što ćemo poneti odavde je karakter, sve drugo je prolazno.