MAČVANSKE KOLEBE RUŠI VREME
NEKAD BILE, SAD SE SPOMINjU
Slične američkim rančevima. U retkim, obnovljenim iz odžaka se vije plavičasti dim. Mnoge zapuštene jer naslednici na drugom mestu traže bezbrižniji i udobniji život
Priča se da je u daljini izgledala kao pravi ranč u američkom stilu. Njena izražena belina uočavala se daleko. Pomoćne zgrade, voćnjak i sve okolo široko i dugačko, kao Drina, kad nabuja.
To je bila Zorbića koleba u širokom ataru klenjačkom, ravnom kao tepsija, što bi rekao Janko Veselinović. Često okružena širokim poljima pšenice, kukuruza ili kakvih drugih poljoprivrednih kultura koje dobro uspevaju u ovom delu Mačve.
Selo je odavde udaljeno 5-6 kilometara. Daleko na horizontu crvene se krovovi prvih kuća. Na početku pošljunčen, a do same kolebe vodio je travnat, često klizav i raskaljan poljski put. Još se činilo, kao kakva oaza u ravnici, pod vedrim nebom u kojoj je slučajni namernik uz gostoprimstvo domaćina mogao pronaći osveženje, okrepljenje i pravi put ako je zalutao.
Pedantni hroničar, beleži da je starinska građevina ozidana od nepečene cigle na kamenom coklu, krečena u belo.
Mnogo neslavnih krajeva
Ovu i više drugih koleba u Mačvi, danas je obuzeo ljudski nemar i nebriga. Iz ovog odžaka, ozidanog od pečenije cigle, verovatno da duže traje i bolje služi, odavno se ne viori plavičasti dim. Ozidanu peć u uglu jedne i jedine sobe prekrila je debela prašina i mahovina. Isto, kao i preostali deo pokućstva. Još uvek je primetno da je ovde nekada “cvetao život”, kuvao se ručak, rađala deca, odavde odlazila u školu.
- Koleba nas je odhranila. Tu sam decu odgajio i poslao u svet. Nekako sam se ovde uvek osećao bolje neko kod kuće u selu. Naravno, ima dosta da se radi, dok mlađi ovo ovde, kolebu shvataju kao izlet, kaže Živan, dugogodišnji kolebar.
Nije Zorbića koleba u ataru Klenja jedina doživela neslavan kraj. Često, niko od rodbine ne želi da nastavi kolebarskim putem i ove starinske građevine u atarima mačvanskim, koje su mnogima značile kao hleb, ostaju samo kao lepa uspomena, zabeležena na već požutelim fotografijama.
Život ide dalje
Pedesetih godina prošlog veka sve je bilo drugačije. U Madžarevića kraju ( klenjački atar ) bilo je osam koleba. Stanari su se međusobno posećivali. Tu je kuvan pasulj u zemljanom loncu. Najslađa kolebarska i vojnička hrana, dobro je uspevala i u bogatinskom ataru Kec. I tu postoji čitav niz koleba. Isticala se ona Žiće Puzića. Preminuo gazda i kolebu “pregazilo” vreme.
Ne retko kolebari su pekli komade belih bundeva. Duge zimske noći, muškarci su skraćivali igrajući mice. Žene su obično prele i čavrljale. Sklapani su u kolebi i bračni sporazumi, prepričavale dogodovštine, čula pesma i šala.
Optimistički primer dolazi iz Kolarića kolebe u klenjačkom ataru Grabovac.
Domaćin, Živorad Žića Kolarić, obraduje se kad ga posete gosti. Njegova koleba je sazdana pre jednog veka. Ugostila je mnoge prolaznike i komšije. Domaćin ističe da pali petrolejku, kako bi bolje video. Odavde je išao u školu u selu. Kolebu je osveštao pop Cvetin, a Žiću je petao budio rano. Mali tranzistor koji je kao momak nabavio, bio mu je jedina veza sa svetom. Televizor je mogao samo da sanja. U kolebi se najkomotnije oseća, sa suprugom Milicom. Snaha Svetlana, sin Goran i unučad više brinu o kući u selu.
- Pored sobe za spavanje, koleba ima i pomoćne objekte, staje za stoku i poljoprivrednu mehanizaciju, kaže Žića.
Posebnu draž i toplinu pruža joj mali šljivik u kome ima i drugog voća. Ispred kolebe je loza koja, posebno u žarkim letnjim danima daje dosta hlada. Nešto dalje je česma s obilje hladne, gotovo izvorske vode. Domaćin ovde dugo živi i još je sa dedom Jovanom odlazio u obližnji Sovljak po razne potrepštine. Tamo je upoznao mnogo ljudi, a posebno naglašava da kolebarski život ima mnogo svojih čari, kao i problema.
Ranije je u neposrednoj blizini bilo još desetak koleba. Sve je narušio “zub vremena”. Ostojića, Ilića...svedoči starina oronule su. Ostao je bez mnogih komšija. Njegovi vršnjaci i stariji, manje više nisu živi, a mlađi se povukli u seoske kuće. Iz razgovora sa njima saznajemo da svoju sreću traže najviše u velikim gradovima, bilo u Srbiji, bilo u svetu.
STRAH “PODGREJALA”KOMASACIJA
Mnogi kolebari u Mačvi uplašili su se za svoje “hraniteljke” u vreme sprovođenja komasacije zemljišta. Tada su se na udaru geometara i želje za ukrupnjavanjem poseda našle mnoge kolebe. Neke, nažalost nisu izdržale trku sa vremenom. Priznati novinar, počivši Stevan Stanić iz Tabanovića u jednom od svojih impresivnih tekstova za beogradski NIN komasaciju zemljišta u Mačvi doživljava kao užasan sukob sa prošlošću u kome strada ova poslednja.
- Buldožeri riju plodnu mačvansku zemlju. Čupaju korenje, ruše kolebe, simbol jednog vremena u kome su se rađale legende, piše Stanić.
To je bila Zorbića koleba u širokom ataru klenjačkom, ravnom kao tepsija, što bi rekao Janko Veselinović. Često okružena širokim poljima pšenice, kukuruza ili kakvih drugih poljoprivrednih kultura koje dobro uspevaju u ovom delu Mačve.
Selo je odavde udaljeno 5-6 kilometara. Daleko na horizontu crvene se krovovi prvih kuća. Na početku pošljunčen, a do same kolebe vodio je travnat, često klizav i raskaljan poljski put. Još se činilo, kao kakva oaza u ravnici, pod vedrim nebom u kojoj je slučajni namernik uz gostoprimstvo domaćina mogao pronaći osveženje, okrepljenje i pravi put ako je zalutao.
Pedantni hroničar, beleži da je starinska građevina ozidana od nepečene cigle na kamenom coklu, krečena u belo.
Mnogo neslavnih krajeva
Ovu i više drugih koleba u Mačvi, danas je obuzeo ljudski nemar i nebriga. Iz ovog odžaka, ozidanog od pečenije cigle, verovatno da duže traje i bolje služi, odavno se ne viori plavičasti dim. Ozidanu peć u uglu jedne i jedine sobe prekrila je debela prašina i mahovina. Isto, kao i preostali deo pokućstva. Još uvek je primetno da je ovde nekada “cvetao život”, kuvao se ručak, rađala deca, odavde odlazila u školu.
- Koleba nas je odhranila. Tu sam decu odgajio i poslao u svet. Nekako sam se ovde uvek osećao bolje neko kod kuće u selu. Naravno, ima dosta da se radi, dok mlađi ovo ovde, kolebu shvataju kao izlet, kaže Živan, dugogodišnji kolebar.
Nije Zorbića koleba u ataru Klenja jedina doživela neslavan kraj. Često, niko od rodbine ne želi da nastavi kolebarskim putem i ove starinske građevine u atarima mačvanskim, koje su mnogima značile kao hleb, ostaju samo kao lepa uspomena, zabeležena na već požutelim fotografijama.
Život ide dalje
Pedesetih godina prošlog veka sve je bilo drugačije. U Madžarevića kraju ( klenjački atar ) bilo je osam koleba. Stanari su se međusobno posećivali. Tu je kuvan pasulj u zemljanom loncu. Najslađa kolebarska i vojnička hrana, dobro je uspevala i u bogatinskom ataru Kec. I tu postoji čitav niz koleba. Isticala se ona Žiće Puzića. Preminuo gazda i kolebu “pregazilo” vreme.
Ne retko kolebari su pekli komade belih bundeva. Duge zimske noći, muškarci su skraćivali igrajući mice. Žene su obično prele i čavrljale. Sklapani su u kolebi i bračni sporazumi, prepričavale dogodovštine, čula pesma i šala.
Optimistički primer dolazi iz Kolarića kolebe u klenjačkom ataru Grabovac.
Domaćin, Živorad Žića Kolarić, obraduje se kad ga posete gosti. Njegova koleba je sazdana pre jednog veka. Ugostila je mnoge prolaznike i komšije. Domaćin ističe da pali petrolejku, kako bi bolje video. Odavde je išao u školu u selu. Kolebu je osveštao pop Cvetin, a Žiću je petao budio rano. Mali tranzistor koji je kao momak nabavio, bio mu je jedina veza sa svetom. Televizor je mogao samo da sanja. U kolebi se najkomotnije oseća, sa suprugom Milicom. Snaha Svetlana, sin Goran i unučad više brinu o kući u selu.
- Pored sobe za spavanje, koleba ima i pomoćne objekte, staje za stoku i poljoprivrednu mehanizaciju, kaže Žića.
Posebnu draž i toplinu pruža joj mali šljivik u kome ima i drugog voća. Ispred kolebe je loza koja, posebno u žarkim letnjim danima daje dosta hlada. Nešto dalje je česma s obilje hladne, gotovo izvorske vode. Domaćin ovde dugo živi i još je sa dedom Jovanom odlazio u obližnji Sovljak po razne potrepštine. Tamo je upoznao mnogo ljudi, a posebno naglašava da kolebarski život ima mnogo svojih čari, kao i problema.
Ranije je u neposrednoj blizini bilo još desetak koleba. Sve je narušio “zub vremena”. Ostojića, Ilića...svedoči starina oronule su. Ostao je bez mnogih komšija. Njegovi vršnjaci i stariji, manje više nisu živi, a mlađi se povukli u seoske kuće. Iz razgovora sa njima saznajemo da svoju sreću traže najviše u velikim gradovima, bilo u Srbiji, bilo u svetu.
STRAH “PODGREJALA”KOMASACIJA
Mnogi kolebari u Mačvi uplašili su se za svoje “hraniteljke” u vreme sprovođenja komasacije zemljišta. Tada su se na udaru geometara i želje za ukrupnjavanjem poseda našle mnoge kolebe. Neke, nažalost nisu izdržale trku sa vremenom. Priznati novinar, počivši Stevan Stanić iz Tabanovića u jednom od svojih impresivnih tekstova za beogradski NIN komasaciju zemljišta u Mačvi doživljava kao užasan sukob sa prošlošću u kome strada ova poslednja.
- Buldožeri riju plodnu mačvansku zemlju. Čupaju korenje, ruše kolebe, simbol jednog vremena u kome su se rađale legende, piše Stanić.
Lj.Đ.
Najnoviji broj
25. april 2024.
