POSLE NOĆI

Dok se sunce podizalo na horizontu, žurio sam kući, tresući se od zime u prohladnom aprilskom jutru. Kapija je zlokobno zaškripala, iako sam se trudio da se što manje čuje. Majka je već stajala na pragu, obučena isto kao i sinoć, kada me pratila u grad. Bleda u licu, slepljene kose, sa izgužvanom suknjom i naopako obučenim džemperom, ubrzano je disala. Provela je noć čekajući da se vratim - pomislio sam i osetio jak bol u želucu.
A sinoće me ispratila na ulicu i mnogo se smejala što nisam svu dugmad na košulji zakopčao. Čistila je sa sakoa nevidljivu prašinu i doterivala već doteranu kravatu. Počela je da me hvata nervoza, zbog prevelike pažnje, ali sam se uzdržavao, da ne bih njenu radost pokvario. „Evo ti još para i lepo se provedi.“ Pošao sam žurnim korakom, a kada sam se okrenuo, ona je još uvek stajala na istom mestu i gledala za mnom.
„Nema spavanja! Kada možeš ujutru da dolaziš iz kafane, možeš nešto i da radiš!“ - ljutito je vikala i gurnula mi u ruke balon za artesku vodu.
Kamičak ili Sokolana? - vrzmalo mi se po glavi. Podjednako je udaljeno - naprezao sam mozak i nevoljno krenuo.
,Dobro jutro! Jesi li poranio? Kako si?“ - pljuštalo je sa svih strana, pojačavajući bol u glavi. Zastao sam i pogledao se u izlogu. Upale oči, sa podočnjacima i zboranim licem, delovale su zastrašujuće. Fino ispeglana košulja od sinoć bila je izgužvana i bez dva dugmeta, a nogavice su se pružale kao cevi padajući na kaljave cipele. Požurio sam prema česmi, a naspavani, odmorni ljudi, su se i dalje javljali.
„Sad donesi drva i uglja!“ - dočekala me majka. „Uveče si vila, ujutru kruška gnjila!“ - odzvanjalo mi je u ušima. „Pazi kad budeš cepao potpalu.“ Teturao sam u mračnoj šupi, zbog umora i ugljene prašine koja mi je ispunjavala nos i usta. Kako može da me muči? Pa sve ovo sam mogao da uradim kada se naspavam. Eno joj brata! - prolazilo mi je kroz glavu. Brat, nasmejan, zategnutog lica, sa uživanjem je doručkovao. Hrana mi je izazivala mučninu i nagon za povraćanjem. Samo da se domognem kreveta.
„Soba je izluftirana i furuna naložena. Možeš da učiš.“
Sve mi se okrenulo i zamalo nisam jauknuo od nemoći. S mukom sam seo za sto i okrenuo stranu. Slova su se krivila, bledela i jedva sam uspevao da držim oči otvorene. Nikako nisam mogao da se setim u kojoj kafani sam zaboravio sako. Majka je često ulazila da naloži vatru i donese osveženje.
„Ti si već dva sata na istoj strani. Hajde, idi lezi!“
Osetio sam suvoću usta, a crvenilo je pohrlilo u lice. Nisam smeo da podignem pogled.