DAHIJSKA VLADAVINA U SRBIJI

Bio je trinaesti juli 1803. godine, dan kad se održava sabor kod manastirske crkve u Voljavči. Karađorđe pozove na svoje trlo iznad Topole kneza Matiju i Gaju Pantelića i reče im: „hajdemo u Voljavču, danas će tamo biti sveta, doći će i Sali-aga iz Rudnika, pa da vidimo šta će da radi“. Sali-aga gospodar Rudnika, sa svog sladostrašća nazvan u narodu Rudnički bik, zaveo je po svim okolnim selima od mladih devojaka i žena bestidan običaj kraljice, koje su morale da mu ugađaju na sramotu celom okupljenom narodu.
Karađorđe sa svojim drugovima stigne u Voljavču, manastir iznad sela Stragara, koji će docnije u ustanku postati prvo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta, sa svih strana pritisnut rudničkim planinama i gustom šumom. A kad bi posle podne, proneo se u narodu glas: „Evo ide Sali-aga sa momcima i kraljicama.“ Kaluđeri brže sakriju Karađorđa a njegove drugove na manastirski tavan. Odavde se lepo moglo videti šta se dole radi a da opet niko ne primeti da gore na tavnu ima ljudi. Stiže i Sali-aga. Kaluđeri mu izađu u susret, zapitaju za zdravlje i posluže ga. On se namesti uz svoje kraljice i naredi da se igra kolo. Malo zatim, kad eto ide poguren starac, a gajdaš, da zametne šalu vikne: „Puštajte starca, hoće starac da igra“! Šalu prihvatiše i drugi, pa se stanu smejati, a starac ut, dohvati gajde i tresne ih od zemlju govoreći: „Nije ovo mesto za smejanje, nego da se ljudi bogu mole“. Gajdaš i jedan Sali agin momak zgrabe starca, povale ga na zemlju i stanu ga nemilo da biju. Gore na tavanu kroz jednu zurku, sve je to posmatrao Karađorđe. U njemu je uskipteo bes već kad je video Sali-agu sa svojim momcima, i sada kad vide šta učiniše od starca, on se razjari i vikne: „Udri, Gajo, Bećir-agu! Ja ću Sali-agu, a ovu trojicu ćemo lasno. Noćas ćemo naći još dvadeset drugova, pa kad pođu Turci iz Rudnika, mi ćemo na njih i tako započeti krajinu“...