TAMARA MAKSIMOVIĆ, ŠABAČKA SPORTSKA NADA
NE PRECENITI SEBE
„Nisam tip koji trenira da bi se takmičio. Treniram zbog sebe, svog mentalnog, psiho-fizičkog stanja. Veliki uspesi nikada mi nisu bili prioritet. Ako se desi, desi se. Ako ne, nikom ništa. Volela bih da treniram još dugo, da jednostavno ne prestajem“, kaže mlada sportistkinja Karate kluba „Kaišin“, nosilac crnog pojasa, osvajačica trećeg mesta u tim katama na Svetskom prvenstvu u Beogradu krajem prošle godine
Kada je u pitanju Tamara Maksimović sve se može reći ali i ne da je obična devojka. Naime, ova mlada Šapčanka već deset godina uspešno se bavi sportom koji ju je, kako sama kaže, stvorio osobom kakva je danas. Uspešna, sigurna, sa jasno zacrtanim životnim ciljevima koje polako ali sigurno ostvaruje.
- Na karate sam se upisala zahvaljujući drugarici još dok smo bile prvi razred osnovne škole. Ona je ubrzo odustala a ja sam nastavila dalje. Kada sam počela da treniram san mi je bio da na nekom većem takmičenju osvojim medalju. Ostvario mi se u decembru prošle godine na Svetskom prvenstvu u Beogradu. Sa drugaricama Milicom Lazarević i Milicom Omerović osvojila sam treće mesto u katama u jakoj konkurenciji juniorki 1998/99. Osećaj je neverovatan. Ne mogu opisati kako je kada izađete na tatami - počinje svoju priču Tamara koja je, kako priznaje, manje tip za borbe a više za kate.
Nosilac crnog pojasa od avgusta prošle godine redovno trenira u svom Karate klubu „Kaišin“ pod budnim okom trenera Saše Kovačevića, karate majstora četvrti dan. Pripreme pred takmičenja su intenzivnije i napornije ali Tamara uživa u svakom trenutku.
- Takmičarska sezona počinje negde u februaru. Tada su treninzi dosta jači, intenzivniji. Potrebno je dosta koncentracije, odricanja što se tiče škole i društva. Tada sam fokusirana samo na treninge koji su tri puta nedeljno, a pred takmičenja i pet puta nedeljno, a ponekad i u toku jednog dana dva puta.
U ovom sportu „definitivno se pronašla“ iako iziskuje svu posvećenost. I pored toga stiže zahvaljujuću svojoj upornosti i razumevanju profesora da sve svoje školske obaveze završi na vreme. Treća je godina Ekonomsko-trgovinske škole, smer finansijski administrator. Iako ima još godinu i po dana do svoje odluke po pitanju studija ne koleba se u odluci da upiše Policijsku akademiju.
- Za par godina vidim sebe u policijskoj uniformi. To mi je želja od petog razreda osnovne škole. Nije u pitanju kliše treniram karate pa sad da budem policajka. Mislim da sam kao osoba spremna za to. Svesna sam da to nije lako završiti, niti je to lak posao ali ja jednostavno volim adrenalin, akciju, a i treniram karate. Pri tom sve je to izuzetno lepo za mene.
Pripreme za takmičarsku sezonu kreću. Na leto je očekuje Evropsko prvenstvo. I dalje smatra da je važno voleti ono čime se bavite ne razmišljajući o uspehu koji dođe sam po sebi. Najveća podrška su joj majka Rada, otac Rade i brat Todor.
- Bez njih ne bih ovoliko godina istrajala. Kada si mlad mora neko da bude iza tebe, da te gura, jer, iskreno, tada ne znaš šta hoćeš. Nemaš neke ciljeve. Treniraš bilo šta da bi imao neku obavezu. Uz pomoć moje porodice istrajala sam u svemu ovome i sada sam im veoma zahvalna.
Dugogodišnja posvećenost sportu Tamaru je oblikovala u ličnost koja zna šta hoće. Sebi je zacrtala određene ciljeve i, kako sama kaže, daće sve od sebe da uspe u tome. Mi joj verujemo da će jednog dana ova nadasve talentovana devojka svoje znanje i talenat pokazati ne samo kao student Policijske akademije već i kao formirana osoba koja zna prave vrednosti.
Dobro je takmičiti se bez obzira na ishod. Na taj način pobeđuješ sebe, pobeđuješ tremu, stičeš iskustvo. U sebi kažeš moraš ovo da uradiš za svoje dobro, vežbao si, trudio se, nećeš ništa izgubiti. I ako izgubiš i ako pobediš to je opet neki uspeh.
Svi uspesi sa Svetskog prvenstva i sa manjih takmičenja desili su se iznenada. To nisam očekivala od sebe. Smatram ako sebe ne preceniš i ako ne misliš da si samo ti najbolji uspesi se ređaju bez nekog velikog očekivanja. Mislim da je to cilj i podsticaj za dalje.
Kada je u pitanju Tamara Maksimović sve se može reći ali i ne da je obična devojka. Naime, ova mlada Šapčanka već deset godina uspešno se bavi sportom koji ju je, kako sama kaže, stvorio osobom kakva je danas. Uspešna, sigurna, sa jasno zacrtanim životnim ciljevima koje polako ali sigurno ostvaruje.
- Na karate sam se upisala zahvaljujući drugarici još dok smo bile prvi razred osnovne škole. Ona je ubrzo odustala a ja sam nastavila dalje. Kada sam počela da treniram san mi je bio da na nekom većem takmičenju osvojim medalju. Ostvario mi se u decembru prošle godine na Svetskom prvenstvu u Beogradu. Sa drugaricama Milicom Lazarević i Milicom Omerović osvojila sam treće mesto u katama u jakoj konkurenciji juniorki 1998/99. Osećaj je neverovatan. Ne mogu opisati kako je kada izađete na tatami - počinje svoju priču Tamara koja je, kako priznaje, manje tip za borbe a više za kate.
Nosilac crnog pojasa od avgusta prošle godine redovno trenira u svom Karate klubu „Kaišin“ pod budnim okom trenera Saše Kovačevića, karate majstora četvrti dan. Pripreme pred takmičenja su intenzivnije i napornije ali Tamara uživa u svakom trenutku.
- Takmičarska sezona počinje negde u februaru. Tada su treninzi dosta jači, intenzivniji. Potrebno je dosta koncentracije, odricanja što se tiče škole i društva. Tada sam fokusirana samo na treninge koji su tri puta nedeljno, a pred takmičenja i pet puta nedeljno, a ponekad i u toku jednog dana dva puta.
U ovom sportu „definitivno se pronašla“ iako iziskuje svu posvećenost. I pored toga stiže zahvaljujuću svojoj upornosti i razumevanju profesora da sve svoje školske obaveze završi na vreme. Treća je godina Ekonomsko-trgovinske škole, smer finansijski administrator. Iako ima još godinu i po dana do svoje odluke po pitanju studija ne koleba se u odluci da upiše Policijsku akademiju.
- Za par godina vidim sebe u policijskoj uniformi. To mi je želja od petog razreda osnovne škole. Nije u pitanju kliše treniram karate pa sad da budem policajka. Mislim da sam kao osoba spremna za to. Svesna sam da to nije lako završiti, niti je to lak posao ali ja jednostavno volim adrenalin, akciju, a i treniram karate. Pri tom sve je to izuzetno lepo za mene.
Pripreme za takmičarsku sezonu kreću. Na leto je očekuje Evropsko prvenstvo. I dalje smatra da je važno voleti ono čime se bavite ne razmišljajući o uspehu koji dođe sam po sebi. Najveća podrška su joj majka Rada, otac Rade i brat Todor.
- Bez njih ne bih ovoliko godina istrajala. Kada si mlad mora neko da bude iza tebe, da te gura, jer, iskreno, tada ne znaš šta hoćeš. Nemaš neke ciljeve. Treniraš bilo šta da bi imao neku obavezu. Uz pomoć moje porodice istrajala sam u svemu ovome i sada sam im veoma zahvalna.
Dugogodišnja posvećenost sportu Tamaru je oblikovala u ličnost koja zna šta hoće. Sebi je zacrtala određene ciljeve i, kako sama kaže, daće sve od sebe da uspe u tome. Mi joj verujemo da će jednog dana ova nadasve talentovana devojka svoje znanje i talenat pokazati ne samo kao student Policijske akademije već i kao formirana osoba koja zna prave vrednosti.
Dobro je takmičiti se bez obzira na ishod. Na taj način pobeđuješ sebe, pobeđuješ tremu, stičeš iskustvo. U sebi kažeš moraš ovo da uradiš za svoje dobro, vežbao si, trudio se, nećeš ništa izgubiti. I ako izgubiš i ako pobediš to je opet neki uspeh.
Svi uspesi sa Svetskog prvenstva i sa manjih takmičenja desili su se iznenada. To nisam očekivala od sebe. Smatram ako sebe ne preceniš i ako ne misliš da si samo ti najbolji uspesi se ređaju bez nekog velikog očekivanja. Mislim da je to cilj i podsticaj za dalje.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
