BRAČNI INFERTILITET
ISTRAJNOŠĆU DO POTOMSTVA
Skoro svaki šesti par u Srbiji ima problem sa plodnošću. Mogućnost ulaska u program vantelesne oplodnje, kada je u pitanju lečenje na državnim klinikama, imaju žene mlađe od četrdeset, u Vojvodini četrdeset godina, koje ispunjavaju određene zdravstvene uslove što podrazumeva i da su prošle sva ispitivanja koja su pokazala da je to jedino moguće rešenje
Smanjena sposobnost začeća, tj. mogućnost da se prirodno ili uz pomoć metoda potpomognute oplodnje proizvede polna ćelija dovoljno kvalitetna da može učestvovati u začeću, tzv. infertilitet, postala je noćna mora za skoro svaki šesti par u Srbiji. Ukoliko se u periodu od godinu dana, uz redovne nezaštićene odnose, ne uspe doći do željene trudnoće parovi se moraju suočiti sa činjenicom da postoji problem. Kod partnera starijih od trideset pet godina već i šest meseci je dovoljan znak upozorenja da više ne treba čekati. Najvažnija stvar je priznati sebi da problem postoji i suočiti se sa tim saznanjem. Ukoliko oba partnera to ne priznaju sebi i jedno drugom, rešenje je daleko.
- Medicina kao egzaktna nauka ne poznaje termine „on je kriv“, ili još češće „ona je kriva“. Takođe ne poznaje izraze „vi ste mladi“, tapšanje po ramenima i izraze poput „samo budite uporni“, itd. Pre svega je neophodno da se partneri slože oko toga da treba započeti ispitivanje. Prvi korak je i najteži. Kad se krene u testove, neophodno je istrajati, jer mnogi nalazi imaju privremenu validnost, od jedan do šest meseci. Oba partnera trebaju proći nekoliko ispitivanja radi određivanja pravog uzroka, koji, i pored svega poznatog, u oko 10 % slučajeva ostane neotkriven - kaže dr Vladimir Ivetić, privatni ginekolog akušer, doktorand Medicinskog fakulteta u Novom Sadu u oblasti infertiliteta.
Smatra se da „odgovornost“ partnera za problem postoji u podjednakoj meri. Tako je 1/3 muški infertilitet, 1/3 ženski, a 1/3 ide na problem koji postoji kod oba partnera.
- Kod muškog infertiliteta može postojati problem u broju, pokretljivosti ili obliku spermatozoida, uz probleme koji mogu zahvatati centralni nervni sistem, polne žlezde (testise), kao i sisteme za sprovođenje polnih ćelija od polnih žlezda do mesta začeća. Kod žena problem može postojati na nivou jajnika (blokada ovulacije, tj. izostanak plodnih dana, ili iscrpljenost jajnika), zatim problem u prohodnosti jajovoda te problem u prijemčivosti materice za oplođenu jajnu ćeliju (embrion), uz endometriozu kao specifičan i vrlo rasprostranjen kofaktor. I kod žene i kod muškarca mogu postojati brojni genetski poremećaji ili infektivna, autoimuna, maligna i druga hronična oboljenja kako genitalnog sistema, tako i ostalih sistema organa, koji mogu uticati na reproduktivnu funkciju. Ne sme se zaboraviti ni uticaj lekova, zračenja niti ranijih hirurških zahvata na očuvanost reproduktivnog aparata. Zbog toga je neophodno poštovati određene protokole u ispitivanju i lečenju pacijenata kako ne bi dolazilo do gubitka vremena niti do preskakanja koraka u ispitivanju i lečenju. Nakon inicijalnih analiza neophodno je poveriti stanje reproduktivnih organa žene i drugim metodama: ultrazvukom (i uz pomoć 3D metode), histerosalpingografijom (sve češće se radi sonolHSG ““ ultrazvučni), te određenim endoskopskim metodama (laparaskopija, histeroskopija ili transvaginalna laparaskopija).
Smatra se da je prosečno vreme koje jedan par u Srbiji izgubi, lutajući od toga da imaju problem, preko parcijalnih i nedovršenih ispitivanja, do započinjanja pravog ispitivanja oko pet godina.
- Kada se utvrdi da kod para postoji problem za začeće prirodnim putem, u slučajevima kada spermogram nije dobar, a potvrđena je uredna prohodnost jajovoda, odlučuje se za inseminaciju. Ukoliko je spermogram jako loš, toliko da se ni pripremom sperme ne može dobiti solidan broj spermatozoida, odmah se prelazi na VTO. Uspešnost insemenacije je od 20 do 30 %.
O procentima uspešnosti može se razgovarati iz više uglova. On zavisi od problematike para koji dolazi na postupak, kvaliteta embriološke laboratorije, godina starosti partnera, itd.
- Nezahvalno je licitirati brojkama, ali je procenat uspešnosti metode od 35 do 40% globalno. Da li je u pitanju prvi, drugi ili n-ti postupak, sigurno je da svaki neuspeli postupak može ukazati na dodatne probleme kod nekog od partnera, ali isto tako biti vodilja za izmenu protokola stimulacije. Suština je u individualizaciji pristupa svakom paru. Rizik od neuspeha je veći od mogućnosti da se u prvom pokušaju razreše svi problemi zbog kojih se pacijenti u ovaj postupak lečenja uključuju ili to planiraju da urade.
Put je dug i trnovit kako zbog sporije administracije, tako i zbog činjenice da se postupak obavlja u nekom drugom gradu, što povećava troškove.
- Većina ustanova koja se bavi ovom problematikom ima limitirane kapacitete, a i samo određeni broj parova može pokušati postupak o državnom trošku. Procedura VTO se menja sa napredovanjem novih tehnologija i razvojem novih lekova, tako da danas imamo na raspolaganju rutinsko zamrzavanje embriona, zatim lek koji zamenjuje sedmodnevnu terapiju, gde jedna injekcija zamenjuje sedam dana primanja injekcija, kao i embrioskop, odnosno sistem za kontinuirano praćenje embriona od momenta oplodnje do dana transfera i mnoge druge stvari koje u ranim danima primene VTO nisu postojale.
Na osnovu zaključaka ESHRE (Evropskog društva za humanu reprodukciju) svakoj ženi preko četrdeset godina treba odmah ponuditi vantelesnu oplodnju. Postoji određeni broj pacijentkinja koje su spontano ostale trudne i u tim godinama, što je samo potvrda izreke da „svako pravilo ima i svoje izuzetke“. Da li će postupak uspeti, ne zna se.
- Različiti su putevi da se do pozitivnog testa dođe, ali tek onda kreće priča zvana „da li je moja beba (ili bebe) dobro?“ Postoje podaci koji govore o povećanim rizicima za pojedina oboljenja majke nakon VTO (dijabetes, povišen pritisak, prevremeni porođaj), kao i podaci da je rizik od fetalnih anomalija 1,3 puta veći kod dece iz VTO. Broj višestrukih trudnoća je nekoliko puta povećan u poslednjih deset, petnaest godina. Put jednog para ne završava sa uspešnim postupkom, već sa zdravom bebom (bebama) i zdravom majkom nakon porođaja.
Strpljenje je „najskuplja roba“ u situacijama kada jedan par shvati da mu je potrebna pomoć edukovanih profesionalaca da se ostvari u roditeljstvu. U razvijenim zemljama i boljim linikama u timove se uključuju i klinički psiholozi, postoje i udruženja parova, neformalne grupe, forumi na internetu, itd. Najbitnije je parovima davati podršku i hrabriti ih, ne zastrašivati ih ili pričati o tuđim negativnim iskustvima.
UZROCI
U preko 30 % slučajeva problem je u funkciji jajnika, u oko 20 % loš spermogram, 20 % problem sa jajovodima, oko 10 % endometrioza, dok je ostala patologija manje zastupljena. Nešto manje od 10 % je i dalje nepoznat uzrok.
ISPOD EVROPSKOG NIVOA
Srbija je sa manje od tri hiljade urađenih ciklusa godišnje znatno ispod evropskog proseka za broj urađenih VTO spram broja stanovnika. Evropski prosek je 1.050 ciklusa na milion stanovnika, što znači da bi kod nas godišnje trebalo da se uradi oko 7.000 ciklusa VTO. Sve državne klinike ukupno, na godišnjem nivou, urade do 1.500 ciklusa, a samo pojedine privatne uključene su u državni program finansiranja VTO. Cena postupka zavisi od količine upotrebljenih lekova, vrste rada u embriološkoj laboratoriji, te tipa problema koji jedan ili oba partnera imaju. Zbog toga je neophodna saradnja državnog i privatnog sektora radi rešavanja problema koji je iz godine u godinu sve veći.
- Medicina kao egzaktna nauka ne poznaje termine „on je kriv“, ili još češće „ona je kriva“. Takođe ne poznaje izraze „vi ste mladi“, tapšanje po ramenima i izraze poput „samo budite uporni“, itd. Pre svega je neophodno da se partneri slože oko toga da treba započeti ispitivanje. Prvi korak je i najteži. Kad se krene u testove, neophodno je istrajati, jer mnogi nalazi imaju privremenu validnost, od jedan do šest meseci. Oba partnera trebaju proći nekoliko ispitivanja radi određivanja pravog uzroka, koji, i pored svega poznatog, u oko 10 % slučajeva ostane neotkriven - kaže dr Vladimir Ivetić, privatni ginekolog akušer, doktorand Medicinskog fakulteta u Novom Sadu u oblasti infertiliteta.
Smatra se da „odgovornost“ partnera za problem postoji u podjednakoj meri. Tako je 1/3 muški infertilitet, 1/3 ženski, a 1/3 ide na problem koji postoji kod oba partnera.
- Kod muškog infertiliteta može postojati problem u broju, pokretljivosti ili obliku spermatozoida, uz probleme koji mogu zahvatati centralni nervni sistem, polne žlezde (testise), kao i sisteme za sprovođenje polnih ćelija od polnih žlezda do mesta začeća. Kod žena problem može postojati na nivou jajnika (blokada ovulacije, tj. izostanak plodnih dana, ili iscrpljenost jajnika), zatim problem u prohodnosti jajovoda te problem u prijemčivosti materice za oplođenu jajnu ćeliju (embrion), uz endometriozu kao specifičan i vrlo rasprostranjen kofaktor. I kod žene i kod muškarca mogu postojati brojni genetski poremećaji ili infektivna, autoimuna, maligna i druga hronična oboljenja kako genitalnog sistema, tako i ostalih sistema organa, koji mogu uticati na reproduktivnu funkciju. Ne sme se zaboraviti ni uticaj lekova, zračenja niti ranijih hirurških zahvata na očuvanost reproduktivnog aparata. Zbog toga je neophodno poštovati određene protokole u ispitivanju i lečenju pacijenata kako ne bi dolazilo do gubitka vremena niti do preskakanja koraka u ispitivanju i lečenju. Nakon inicijalnih analiza neophodno je poveriti stanje reproduktivnih organa žene i drugim metodama: ultrazvukom (i uz pomoć 3D metode), histerosalpingografijom (sve češće se radi sonolHSG ““ ultrazvučni), te određenim endoskopskim metodama (laparaskopija, histeroskopija ili transvaginalna laparaskopija).
Smatra se da je prosečno vreme koje jedan par u Srbiji izgubi, lutajući od toga da imaju problem, preko parcijalnih i nedovršenih ispitivanja, do započinjanja pravog ispitivanja oko pet godina.
- Kada se utvrdi da kod para postoji problem za začeće prirodnim putem, u slučajevima kada spermogram nije dobar, a potvrđena je uredna prohodnost jajovoda, odlučuje se za inseminaciju. Ukoliko je spermogram jako loš, toliko da se ni pripremom sperme ne može dobiti solidan broj spermatozoida, odmah se prelazi na VTO. Uspešnost insemenacije je od 20 do 30 %.
O procentima uspešnosti može se razgovarati iz više uglova. On zavisi od problematike para koji dolazi na postupak, kvaliteta embriološke laboratorije, godina starosti partnera, itd.
- Nezahvalno je licitirati brojkama, ali je procenat uspešnosti metode od 35 do 40% globalno. Da li je u pitanju prvi, drugi ili n-ti postupak, sigurno je da svaki neuspeli postupak može ukazati na dodatne probleme kod nekog od partnera, ali isto tako biti vodilja za izmenu protokola stimulacije. Suština je u individualizaciji pristupa svakom paru. Rizik od neuspeha je veći od mogućnosti da se u prvom pokušaju razreše svi problemi zbog kojih se pacijenti u ovaj postupak lečenja uključuju ili to planiraju da urade.
Put je dug i trnovit kako zbog sporije administracije, tako i zbog činjenice da se postupak obavlja u nekom drugom gradu, što povećava troškove.
- Većina ustanova koja se bavi ovom problematikom ima limitirane kapacitete, a i samo određeni broj parova može pokušati postupak o državnom trošku. Procedura VTO se menja sa napredovanjem novih tehnologija i razvojem novih lekova, tako da danas imamo na raspolaganju rutinsko zamrzavanje embriona, zatim lek koji zamenjuje sedmodnevnu terapiju, gde jedna injekcija zamenjuje sedam dana primanja injekcija, kao i embrioskop, odnosno sistem za kontinuirano praćenje embriona od momenta oplodnje do dana transfera i mnoge druge stvari koje u ranim danima primene VTO nisu postojale.
Na osnovu zaključaka ESHRE (Evropskog društva za humanu reprodukciju) svakoj ženi preko četrdeset godina treba odmah ponuditi vantelesnu oplodnju. Postoji određeni broj pacijentkinja koje su spontano ostale trudne i u tim godinama, što je samo potvrda izreke da „svako pravilo ima i svoje izuzetke“. Da li će postupak uspeti, ne zna se.
- Različiti su putevi da se do pozitivnog testa dođe, ali tek onda kreće priča zvana „da li je moja beba (ili bebe) dobro?“ Postoje podaci koji govore o povećanim rizicima za pojedina oboljenja majke nakon VTO (dijabetes, povišen pritisak, prevremeni porođaj), kao i podaci da je rizik od fetalnih anomalija 1,3 puta veći kod dece iz VTO. Broj višestrukih trudnoća je nekoliko puta povećan u poslednjih deset, petnaest godina. Put jednog para ne završava sa uspešnim postupkom, već sa zdravom bebom (bebama) i zdravom majkom nakon porođaja.
Strpljenje je „najskuplja roba“ u situacijama kada jedan par shvati da mu je potrebna pomoć edukovanih profesionalaca da se ostvari u roditeljstvu. U razvijenim zemljama i boljim linikama u timove se uključuju i klinički psiholozi, postoje i udruženja parova, neformalne grupe, forumi na internetu, itd. Najbitnije je parovima davati podršku i hrabriti ih, ne zastrašivati ih ili pričati o tuđim negativnim iskustvima.
UZROCI
U preko 30 % slučajeva problem je u funkciji jajnika, u oko 20 % loš spermogram, 20 % problem sa jajovodima, oko 10 % endometrioza, dok je ostala patologija manje zastupljena. Nešto manje od 10 % je i dalje nepoznat uzrok.
ISPOD EVROPSKOG NIVOA
Srbija je sa manje od tri hiljade urađenih ciklusa godišnje znatno ispod evropskog proseka za broj urađenih VTO spram broja stanovnika. Evropski prosek je 1.050 ciklusa na milion stanovnika, što znači da bi kod nas godišnje trebalo da se uradi oko 7.000 ciklusa VTO. Sve državne klinike ukupno, na godišnjem nivou, urade do 1.500 ciklusa, a samo pojedine privatne uključene su u državni program finansiranja VTO. Cena postupka zavisi od količine upotrebljenih lekova, vrste rada u embriološkoj laboratoriji, te tipa problema koji jedan ili oba partnera imaju. Zbog toga je neophodna saradnja državnog i privatnog sektora radi rešavanja problema koji je iz godine u godinu sve veći.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
25. april 2024.
