ROMAN O MILOŠU POCERCU
DA NE POTAMNI HARIZMA
U godini u kojoj se navršava 240 godina od rođenja Miloša Pocerca, Izdavačka kuća “Glas Crkve“ nedavno je objavila knjigu “Vojvoda Miloš Pocerac“ šabačkog pisca Nikole Devure. Neveliki, lirski obojen, ovaj istorijski roman je svojevrstan omaž velikom vojvodi, junaku našeg kraja, rodom iz Velike Vranjske.
- Odlučili smo da objavimo ovu knjigu iz dva razloga. Prvo, zbog njenog autora, koga smatram najuglednijim šabačkim intelektualcem i stvaraocem, književnikom, esejistom, književnim kritičarem i autentičnim hrišćaninom. Drugo, zbog same knjige, koja je jedna od njegovih najboljih. On je prepoznao da je vojvoda Miloš Stojićević Pocerac veličina našeg kraja, čovek koji je u ono vreme, sa 28 godina, nagovorio svoga kneza Mihajla Ružičića da odu na Sretenje 1804. godine u Marićevića jarugu i da među trista ljudi tadašnje Srbije budu pod Karađorđevim barjakom, da polože zakletvu pred protom Atanasijem Popovićem i da otvore novu stranicu, novu knjigu istorije ovoga naroda. Taj podvig Miloša Pocerca trebalo bi da bude veliko nadahnuće za mlade ljude u haosu i bespuću u kome danas živimo, kaže protođakon dr Ljubomir Ranković, urednik izdanja.
Miloš nije stigao da ostari. U našoj svesti je zauvek mlad, lep, pismen i pametan, nadasve hrabar, najmlađi od jedanaest velikih vojvoda. Jedan od retkih koji nije težio za vlašću i priznanjima, nego se časno i junački borio protiv okupatorske turske vlasti.
- On je bio posebna, harizmatična ličnost, čovek bez mane. Da ne bi bila samo pusta hvala, a i zbog kratkog veka koji je poživeo, nisam napisao veći roman. Miloš je poginuo na zadatku koji mu je dao Karađorđe, ali ne u boju, nego od hajduka Petra Prelića koji nije znao da, pucajući u njega, puca u Srbiju, kaže autor koji nam u romanu poručuje: “Trudimo se da nam ne potamni harizma Miloša Pocerca. Zaboravom, mi ga opet sahranjujemo. Ovaj mali roman o njemu suprotstavlja se tome zlu“.
Miloš je lice naše prošlosti, a hajduk Prelo je naličje. On je sve ono dobro što smo uradili u povesti, a hajduk Prelo je sve ono što smo u njoj zabrljali. U protekla dva veka Prelo je nadjačao Miloša Pocerca, kao i onda u šumi Lipovica. Taj događaj se nije dogodio samo onda, pre dva veka, već se od tada neprestano događa.
Izvitoperavamo se neprestano, naše veliko čislo beži u manje, sužavamo se i demografski i teritorijalno. Trčimo prema nestajanju. Kao narodu treba nam staratelj, jer smo, uz put, kroz vreme izgubili pamet i odrekli se sebe na neobjašnjiv način.
(odlomak iz romana)
- Odlučili smo da objavimo ovu knjigu iz dva razloga. Prvo, zbog njenog autora, koga smatram najuglednijim šabačkim intelektualcem i stvaraocem, književnikom, esejistom, književnim kritičarem i autentičnim hrišćaninom. Drugo, zbog same knjige, koja je jedna od njegovih najboljih. On je prepoznao da je vojvoda Miloš Stojićević Pocerac veličina našeg kraja, čovek koji je u ono vreme, sa 28 godina, nagovorio svoga kneza Mihajla Ružičića da odu na Sretenje 1804. godine u Marićevića jarugu i da među trista ljudi tadašnje Srbije budu pod Karađorđevim barjakom, da polože zakletvu pred protom Atanasijem Popovićem i da otvore novu stranicu, novu knjigu istorije ovoga naroda. Taj podvig Miloša Pocerca trebalo bi da bude veliko nadahnuće za mlade ljude u haosu i bespuću u kome danas živimo, kaže protođakon dr Ljubomir Ranković, urednik izdanja.
Miloš nije stigao da ostari. U našoj svesti je zauvek mlad, lep, pismen i pametan, nadasve hrabar, najmlađi od jedanaest velikih vojvoda. Jedan od retkih koji nije težio za vlašću i priznanjima, nego se časno i junački borio protiv okupatorske turske vlasti.
- On je bio posebna, harizmatična ličnost, čovek bez mane. Da ne bi bila samo pusta hvala, a i zbog kratkog veka koji je poživeo, nisam napisao veći roman. Miloš je poginuo na zadatku koji mu je dao Karađorđe, ali ne u boju, nego od hajduka Petra Prelića koji nije znao da, pucajući u njega, puca u Srbiju, kaže autor koji nam u romanu poručuje: “Trudimo se da nam ne potamni harizma Miloša Pocerca. Zaboravom, mi ga opet sahranjujemo. Ovaj mali roman o njemu suprotstavlja se tome zlu“.
Miloš je lice naše prošlosti, a hajduk Prelo je naličje. On je sve ono dobro što smo uradili u povesti, a hajduk Prelo je sve ono što smo u njoj zabrljali. U protekla dva veka Prelo je nadjačao Miloša Pocerca, kao i onda u šumi Lipovica. Taj događaj se nije dogodio samo onda, pre dva veka, već se od tada neprestano događa.
Izvitoperavamo se neprestano, naše veliko čislo beži u manje, sužavamo se i demografski i teritorijalno. Trčimo prema nestajanju. Kao narodu treba nam staratelj, jer smo, uz put, kroz vreme izgubili pamet i odrekli se sebe na neobjašnjiv način.
(odlomak iz romana)
M.F.
Najnoviji broj
24. april 2025.
