РОМАН О МИЛОШУ ПОЦЕРЦУ
ДА НЕ ПОТАМНИ ХАРИЗМА
У години у којој се навршава 240 година од рођења Милоша Поцерца, Издавачка кућа “Глас Цркве“ недавно је објавила књигу “Војвода Милош Поцерац“ шабачког писца Николе Девуре. Невелики, лирски обојен, овај историјски роман је својеврстан омаж великом војводи, јунаку нашег краја, родом из Велике Врањске.
- Одлучили смо да објавимо ову књигу из два разлога. Прво, због њеног аутора, кога сматрам најугледнијим шабачким интелектуалцем и ствараоцем, књижевником, есејистом, књижевним критичарем и аутентичним хришћанином. Друго, због саме књиге, која је једна од његових најбољих. Он је препознао да је војвода Милош Стојићевић Поцерац величина нашег краја, човек који је у оно време, са 28 година, наговорио свога кнеза Михајла Ружичића да оду на Сретење 1804. године у Марићевића јаругу и да међу триста људи тадашње Србије буду под Карађорђевим барјаком, да положе заклетву пред протом Атанасијем Поповићем и да отворе нову страницу, нову књигу историје овога народа. Тај подвиг Милоша Поцерца требало би да буде велико надахнуће за младе људе у хаосу и беспућу у коме данас живимо, каже протођакон др Љубомир Ранковић, уредник издања.
Милош није стигао да остари. У нашој свести је заувек млад, леп, писмен и паметан, надасве храбар, најмлађи од једанаест великих војвода. Један од ретких који није тежио за влашћу и признањима, него се часно и јуначки борио против окупаторске турске власти.
- Он је био посебна, харизматична личност, човек без мане. Да не би била само пуста хвала, а и због кратког века који је поживео, нисам написао већи роман. Милош је погинуо на задатку који му је дао Карађорђе, али не у боју, него од хајдука Петра Прелића који није знао да, пуцајући у њега, пуца у Србију, каже аутор који нам у роману поручује: “Трудимо се да нам не потамни харизма Милоша Поцерца. Заборавом, ми га опет сахрањујемо. Овај мали роман о њему супротставља се томе злу“.
Милош је лице наше прошлости, а хајдук Прело је наличје. Он је све оно добро што смо урадили у повести, а хајдук Прело је све оно што смо у њој забрљали. У протекла два века Прело је надјачао Милоша Поцерца, као и онда у шуми Липовица. Тај догађај се није догодио само онда, пре два века, већ се од тада непрестано догађа.
Извитоперавамо се непрестано, наше велико число бежи у мање, сужавамо се и демографски и територијално. Трчимо према нестајању. Као народу треба нам старатељ, јер смо, уз пут, кроз време изгубили памет и одрекли се себе на необјашњив начин.
(одломак из романа)
- Одлучили смо да објавимо ову књигу из два разлога. Прво, због њеног аутора, кога сматрам најугледнијим шабачким интелектуалцем и ствараоцем, књижевником, есејистом, књижевним критичарем и аутентичним хришћанином. Друго, због саме књиге, која је једна од његових најбољих. Он је препознао да је војвода Милош Стојићевић Поцерац величина нашег краја, човек који је у оно време, са 28 година, наговорио свога кнеза Михајла Ружичића да оду на Сретење 1804. године у Марићевића јаругу и да међу триста људи тадашње Србије буду под Карађорђевим барјаком, да положе заклетву пред протом Атанасијем Поповићем и да отворе нову страницу, нову књигу историје овога народа. Тај подвиг Милоша Поцерца требало би да буде велико надахнуће за младе људе у хаосу и беспућу у коме данас живимо, каже протођакон др Љубомир Ранковић, уредник издања.
Милош није стигао да остари. У нашој свести је заувек млад, леп, писмен и паметан, надасве храбар, најмлађи од једанаест великих војвода. Један од ретких који није тежио за влашћу и признањима, него се часно и јуначки борио против окупаторске турске власти.
- Он је био посебна, харизматична личност, човек без мане. Да не би била само пуста хвала, а и због кратког века који је поживео, нисам написао већи роман. Милош је погинуо на задатку који му је дао Карађорђе, али не у боју, него од хајдука Петра Прелића који није знао да, пуцајући у њега, пуца у Србију, каже аутор који нам у роману поручује: “Трудимо се да нам не потамни харизма Милоша Поцерца. Заборавом, ми га опет сахрањујемо. Овај мали роман о њему супротставља се томе злу“.
Милош је лице наше прошлости, а хајдук Прело је наличје. Он је све оно добро што смо урадили у повести, а хајдук Прело је све оно што смо у њој забрљали. У протекла два века Прело је надјачао Милоша Поцерца, као и онда у шуми Липовица. Тај догађај се није догодио само онда, пре два века, већ се од тада непрестано догађа.
Извитоперавамо се непрестано, наше велико число бежи у мање, сужавамо се и демографски и територијално. Трчимо према нестајању. Као народу треба нам старатељ, јер смо, уз пут, кроз време изгубили памет и одрекли се себе на необјашњив начин.
(одломак из романа)
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
