Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.505 ▼ -1,46%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 650 ⚫ 0,00%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.050 ▼ -1,94%
  • kmbn 2.140 ▼ -2,64%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 687 ▼ -0,15%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(19. август 2010.)
МИЛОШ ВАСИЋ - НЕКАД И САД

ПРЕСУДНА РЕЧ ПАРТИЈЕ

У серији текстова под насловом “Где су, шта раде“ , “Глас Подриња“ доноси приче о људима који су својом делатношћу допринели развоју овог краја (5)
Милош Васић, био је први пољопривредни инжењер који је радио на развијању пословне сарадње са земљорадницима у оквиру земљорадничких задруга у Азбуковици, у време када је принос пшенице по хектару био свега 1.200 килограма, када су воћњаци били запуштени а у сточарству биле су заступљене примитивне расе са ниском производњом млека и меса. Каснија интензивна и организована пољопривредна производња, свакако је део заслуга овог стручњака који је, потом, био и најмлађи председник општине не само у Љубовији већ вероватно и у земљи. Деветогодишњи период на тој функцији сматра се и периодом убрзаног развоја, када је завршавана електрификација, грађена путна мрежа и остваривани значајни програми и пројекти у привредној области и друштвеној надградњи.
У радном веку Милоша Васића, од изузетног значаја су и године проведене у Агроиндустријском комбинату “Шабац“, посебно оних пет када је био на челу пословодног одбора и када се тај колектив сврставао међу најбоље, па чак и водеће, пољопривредне комбинате у Србији.
Скроман, какав је био од младости, поносан на оно што је радио, огорчен што се много тога изграђеног у то доба није сачувало од пропасти, пензионерске дане проводи мало у Београду а више у Љубовији, где смо га посетили и подсетили на дане и године посвећености унапређењу пољопривреде овог краја. На све похвале, које су везане за његову делатност, онакав какав је, тврди да је све то у ефектима договорене и спроведене политике коју је градио и спроводио са сарадницима.
Рођен је у Љубовији 1935. године, ту ишао у основну и „прогимназију“, како се тада звала, па после у Ваљеву завршио средњу пољопривредну а потом се уписао на Пољопривредни факултет у Београду 1954. године. Од младости се определио у област аграра и у њој остао цео радни век.
- Тада је углавном оријентација била на индустријализацију и електрификацију а пољопривреда је била та која је помагала тај развој, тако да је била из тог разлога занимљива ко област која треба да има кадрова за унапређење делатности. По завршетку факултета, с обзиром да сам био стипендиста Задружног савеза из Љубовије, па касније среза Шабац, онда сам добио распоред да овде радим у том Савезу. Било је то 1959. године када почиње радни стаж у задругарству. Тада се углавном радило на развоју пољопривреде на имањима земљорадника, ми нисмо имали друштвеног земљишта, односно нешто мало, тако да се са земљорадницима обављала обука како да унапреде своје имање и то је био посао стручњака и у задругама и мој у Пословном савезу, где сам радио четири године. Пошто је ово воћарски крај доста смо радили на обнављању засада и подмлађивању старих воћњака, то се звало тада асанација, тако да су наше шљиве почеле да рађају сваке године, иначе пре је било сваке друге или треће. Асанација је подразумевала правилно орезивање, ђубрење, тада је почела и шира примена минералног ђубрива, и све је то допринело да се формира редовна родност у шљиварству и осталим деловима воћарске производње.
Сељаци су тада били неповерљиви за све ново, сигурно није било лако пољопривредним стручњацима који су то пропагирали?
- Људи су , кад се њима говори, например о асанацији, гледали са неким неповерењем, и онда смо ми имали на неколико места где су прихватили сарадњу и када смо остварили резултате, један број земљорадника са читавог подручја смо камионима, јер тада није било аутобуса, одвезли у воћњаке тих људи који су радили по стручним саветима и препустимо да ти људи објашњавају шта су све урадили да би имали такав род, рецимо шљиве. И то је био нама најбољи начин да обучавамо земљораднике и да их на неки начин приволимо да и они примењују те мере које су већ појединци започели. И тако је кренуло. На пример, могу да наведем прве вештачке ливаде где је сејана трава, то није било уопште пољопривредницима тог краја познато да се то може да ради, и онда смо имали неколико парцела где смо засејали одговарајуће смесе и доводили људе да виде и власници су им причали каква је њива била а сви су се уверили каква је сада као ливада. То је помало било и смешно људима у овом крају али су се уверили у предности.
После рада на унапређењу пољопривреде у Азбуковици, где вас даље води радни пут?
- Партија је, што кажу, имала главну реч у кадровским питањима, и мене су изабрали за председника општине 1965. године, и на тој функцији сам провео два мандата, девет година укупно.
Каква је Љубовија била тада?
- Морам прво да вам кажем кад сам дошао да радим у општини на место агронома пут којим се могло ићи моторним возилом то је само био пут уз дринску долину и то је био макадам. Сви остали путеви су били не само земљани него и проходни само преко лета са воловском запрегом, а већ горе у брдском крају није могло ни то, него су користили оне двоколице за превоз. Тако да је било једно беспуће у овом подручју, а уз то није било ни електричне енергије, него су се за расвету користиле лампе... тако да је то стање било врло тешко. И пре него што сам дошао на место председника, започета је и скоро завршена акција електрификације, преостала су само два села, а онда смо путем месног самодоприноса и других облика прихода, започели да градимо и путну мрежу на подручју општине са намером да у свако село дође, како ко ми кажемо, макадам пут. Тако смо већ 1972. године већ имали да свако село, поред добијене струје има и чврст пут па је успостављен и локални ауто превоз за сва села општине.
Тада смо углавном радили и на оспособљавању школа, било је доста деце а недовољно школских објеката, па ни просветних радника, тако да је и тај део посла био у надлежности општине. Касније смо се определили да имамо и средње школе, Гимназију и Трговачки центар, тако да је то био примарни задатак да се кроз школовање омладина задржи на овом подручју, да се ту запосли и да живи на овој територији.
После тих послова радило се и на такозваној индустријализацији и онда је, један део колико смо ми определили да то буде наша индустријска зона, почео да се гради. Прва је била Фабрика за прераду пластике у амбалажу, затим је дошла фабрика „Соко Штарк“ у оквиру кондиторске индустрије, па Хладњача, као нека продужена рука за производњу из пољопривреде, одна је изграђена фабрика мањег капацитета за конфекцију и било је још неких других инвестиција као на пример рибњак пастрмке, па после постројење за прераду дрвета и друго.
Љубовија је тада када сам дошао на место председника, имала око три хиљаде становника а цела територија око 28.000. Знам да се негде по завршетку мандата тај број попео на четири и по до пет хиљада у самом месту а у општини је тада, пре свега због одласка у развијеније крајеве, почео да се смањује број становника што је настављено и до данас. Поменути објекти су у то време баш учинили да се запосле млади људи, било да су то радници било да су средњошколци и факултетски образовани, и ти погони су зауставили процес одливања радне снаге али годинама потом, те фирме су слабиле, па и нестајале, и постао је проблем запослења за младе уз оне који су остали без посла, тако да је стање сада тешко.
Каква је Љубовија била када сте ви били млади и каква је данас?
- Неће то прихватити ови који су данас на власти да кажем, у то време се више бринуло о људима и њиховим проблемима. Данас видим да је то само вербално а да практично нема ту ефеката. Можда су то сада други услови, и јесу, данас за решавање судбоносних питања породица и људи него што је било у то време када је била експанзија запошљавања свих структура људи, данас је тај проблем јако изражен. Имам утисак да и поред тих тешких услова треба више бринути о људима, о свом подмлатку који живи у тој средини.
Били сте председник два мандата што је и за то време било тешко?
- Морам ово да кажем, ја сам био врло млад када сам дошао за председника општине, имао сам тридесет година, и данас ретко ћете срести некога који са толико година преузима терет општине и народа. Ја сам у то време био најмлађи председник и нормално да се гледало како ћу и шта ћу урадити а и сам сам био свестан тога да сам под присмотром свих. У прве четири године мандата радио сам на томе да решавам горућа питања овога поручја, као што сам рекао то је била електрификација, изградња путне мреже, образовање и улагање у пољопривредну производњу и ту је било вероватно видљивих резултата и они су свакако утицали на то да ја у другом поновљеном мандату добијем опет подршку и ту сам остао пет година због неких других процедуралних разлога иако је мандат четири године, тако да сам укупно био девет година у континуитету. После сам био директор Задруге у Љубовији, годину и по дана, и онда сам прешао у Шабац, прво сам радио у Међуопштинској конференцији Савеза комуниста, три године, на месту руководиоца за друштвено економске односе, а после тога отишао у АИК „Шабац“.
Агроиндустријски комбинат „Шабац“ био је један од бољих комбината у земљи?
- Кобинат је формиран 1977. године и било је захтева да и ја будем у њему, мислећи на пословодну структуру, и ту сам био од 1979. године прво на месту заменика председника пословодног одбора, председник је тада био Ненад Смиљанић. АИК „Шабац“ је први на ужем подручју Србије, који је формиран од радних организација из пољопривреде и агроиндустрије које су постојале на подручју четири општине Богатић, Владимирци, Коцељева и Шабац. У то време је било 15 радних организација у саставу АИК-а и највећи број је био у области пољопривреде, па прераде пољопривредних производа, у оквиру услуга Завод за пољопривреду, трговина у оквиру „Шабацпромета“, Сточарско ветеринарски центар и други. Било је око четири и по хиљаде запослених радника.
После сте постали председник Пословодног одбора АИК- а ?
- Када је Ненад Смиљанић 1982. године отишао у Министарство пољопривреде, ја сам га наследио и ту сам био више од пет година. АИК „Шабац“ од осамдесетих година је имао један убрзани развој и то захваљујући удруживању свих тих пољопривредних организација и прерађивачке индустрије и тада су кренуле многе капиталне инвестиције у Шапцу на такозваној Агроиндустријској зони где је прво изграђена Фабрика за прераду млека, то је данашња Млекара, била је тада капацитета око 100.000 литара млека дневног улаза, а до тада је млеко путовало у Нови Сад и Београд а са овом млекаром је читава производња млека са подручја ове четири општине ишла у ту. После је у тој зони изграђен силос и Фабрика сточне хране, па Хладњача, Центар за дораду семена и на крају је урађена Фабрика за прераду шећерне репе или како смо је звали Шећерана. Ван те локације грађени су силоси на подручју општине Богатић и у Дебрцу силос, млински капацитети и фабрика сточне хране. Завршена је и Хладњача у Коцељеви која је имала и линију за прераду воћа и поврћа а у Владимирцима почела је прва фаза градње Живинарског центра са намером да он прерасте у област прераде живинског меса.
АИК је тада био сложена организација удруженог рада?
- Да, радна организација у Богатићу звала се „Мачванин“ и имала је на располагању сво друштвено земљиште на тој територији, било је око 1.300 хектара и развијала је сарадњу са земљорадницима. Занимљиво је рећи да је „Мачванин“ у то време после спровођења комасације сво земљиште, које је било под његовим управљањем, оспособио и опремио системима за наводњавање. Подигнута је и репро фарма свиња, са намером да се ту производе приплодне назимице што би био центар одакле ће се ширити приплодни материјал који би служио за производњу товних свиња, јер ово подручје је било познато по тову свиња, а годишње је од земљорадника откупљивано од 150.000 до 250.000 комада свиња које су ишле у разне кланице у земљи јер наша кланица у Шапцу није по капацитету могла да прихвати сву ту количину.
На подручју сваке општине постојала је радна организација пољопривреде која је обједињавала производњу на сопственом земљишту и развијала коперацију са земљорадницима. У Владимирцима су само биле две радне организације у пољопривреди и то „7. јули“ у Дебрцу и „4.октобар“ у Владимирцима, свака од њих је имала свој успон и развој а „7. јули“ Дебрц је доста урадио у пољопривреди и он је једина организација која је спровела мелиорације, направили систем одводњавања.
У Коцељеви радна организација за пољопривреду је био „23. септембар“ а у Шапцу „Ратаркоп“ који је обједињавао и обрађивао сво земљиште у пољопривреди и развијао сарадњу са земљорадницима преко основних организација коопераната, како су се у то време звале.
Из АИК-а сте отишли у “Агробанку“?
- Прешао сам 1987. године у Београд у „Агробанку“, са намером да допринесем колико могу и са тог нивоа развоју пољопривреде, јер је у то време „Агробанка“, као пољопривредна банка имала врло важну улогу у развоју пољопривреде и села. Имала је чак свој програм који се звао Програм унапређења производње и животних услова на селу. Имали смо деведесетих година конкурс за доделу средстава, нешто из републичког буџета а делом из фондова банке, која су намењивана за развој сточарске производње, воћарске, уређења земљишта, подизања прерадних капацитета, нарочито на селу... И одатле сам отишао у пензију, двехиљадите.
А када видите данас оно у чијем сте стварању учествовали, како се осећате?
- Морам да кажем да се осећам тужно. Зато што, није нека наша амбиција била нездрава, мислим да читаво то подручје осећа недостатак те организованости која је била и свих тих организација које су у то време значиле нешто за пољопривреду. Данас, ја овде гледам у мом крају, да нико не откупљује, рецимо шљиву, ни сирову ни суву. А ја кад сам радио у Савезу, ми смо имали сто вагона суве шљиве из ових крајева које смо откупљивали и даље прослеђивали за дораду и која је ишла у извоз. Имали смо педесет вагона ракије, одавде. Нико то данас не ради. Имали смо стоке, и да не говорим шта је све било... вероватно да је слична ситуација и доле у Мачви, јер ја сад мање имам контакта са тим подручјем... Углавном мислим да је данас земљораднику врло тешко да се снађе у овим условима, овакве разорене организације у агрокомплексу. Он нема коме да се обрати да своју производњу пласира него је упућен на то да сам тражи ко ће му бити купац и коме да прода оно што је произвео. Најбоље то знају произвођачи стоке у Мачви, ја то пратим и видим, да и даље они који се баве товом свиња не знају коме ће то продати и кад ће те свиње да наплате. У оно време то тако није било, ми смо ипак имали организовани откуп и знали смо ко нам је купац а земљораднику се исплаћивало одмах кад преда свој материјал у задругу или у кланицу.
Да ли је могло било шта да се уради за опстанак АИК-а, као например ПКБ?
- Друга је ситуација у ПКБ- у, тамо је земљиште у државној својини, ми смо овде имали земљиште које је било у друштвеној својини али је по пореклу то земљиште, оних 15.000 хектара које сам поменуо, то је земљиште које претежно било добијено из такозваног ПЗФ-а ( пољопривредни земљишни фонд), а ту је ушло кроз онај земљишни максимум од десет хектара, јер ниједно домаћинство није могло да има више од десет хектара обрадиве земље, ко је имао тада њему је то земљиште одузимано, нека је накнада давана, и тако је био формиран друштвени сектор и у Шапцу , Богатићу и овде у мојој Љубовији... и то је то такозвано друштвено земљиште. Али, негде деведесетих година је донет закон по коме је сво земљиште које је тако узето од земљорадника требало да се врати земљорадницима или њиховим наследницима. И онда смо доживели ту судбину да је то земљиште које је комасирано, где су изграђени системи за наводњавање и одводњавање, враћено људима, најчешће онима који се не баве пољопривредном производњом и то је највеће зло које се десило и то је велики корак назад који је урађен у пољопривреди.
Зна се како је и зашто донет тај закон?
- Ја мислим да он никоме није донео добра, могуће је да је добра донео наследницима, али као што су живели и без те земље и до тада тако су могли и од тада, јер то земљиште данас у већини случајева није занимљиво ни за куповину, има пуно необрађених парцела а то је трагедија да стоји земљиште које је комасирано, где су били системи за наводњавање, а до данас је закоровљено.
А шта је било са фабрикама?
- Фабрике које сам поменуо, оне су биле надоградња на пољопривреду и оне нису могле да живе без производње у пољопривреди. Чим је та производња у пољопривреди пала, а пала је из разноразних разлога, онда нема дотока сировина у те капацитете. Једино се задржало оно што је код земљорадника остало као традиција, а то је производња млека и гајење стоке. Све друго што је било у функцији једног индустријског развоја у пољопривреди је изгубило своју сировинску основу и због тога је морало да се угаси. Тешко ми је све то да гледам, када би сада прошао агроиндустријском зоном и видео, рецимо у каквом је стању Центар за дораду семена, а био је најмодернији у то време са нашим очекивањима да нам помогне управо у гајењу односно производњи квалитетног семена житарица и индустријског биља, да данас то не служи ничему. И то је трагедија исто за ово подручје. Иста је ситуација, вероватно и са Фабриком шећера, чуо сам да је доста растурено, разнето, распродато, што је такође жалосно за то подручје.
Када сте одлазили из АИК-а нисте ни сањали да ће се нешто тако десити?
- Не, таман посла. Ја нисам отишао са неким великим задовољством, јер веће је задовољство радити конкретне послове а иза тога имате резултате који су видљиви, а у банци то није тако видљиво, то радите што индиректно помажете неки развој, а овде се конкретно види сваки објекат, сваки посао који се ради. И онда је то тешко човеку који је део свог радног века користио и употребио да се нешто створи, да то данас је, малте не, терет тог подручја где се оно налази.
Ипак, Ви имате чиме да се поносите из година док сте били на челу АИК-а?
- Не само ја, него сви моји сарадници који су били у то време. Ми смо сви радили колективно, нема ту ништа да је то само моја заслуга. Доста смо се у Комбинату договарали, имали смо посебан метод рада који се састојао у томе да смо сваких месец дана, знало се ког дана, се састају сви директори и расправљамо о проблемима које имамо и анализирамо развојне планове. А сваких седам дана смо имали уже састанке руководства у Комбинату. Тако да смо ми држали тај део, да кажем, у колективном раду. Сви ми смо радили тај посао и остваривали неке резултате. Зато ми је данас тешко када видим да нема таквих договора ни таквих облика рада и сарадње.
Колико је општа политичка ситуација допринела свему што се десило у пољопривреди овог краја?
- Тешко је сад то рећи колико је политика допринела. Ми смо имали један систем који је важио до деведесете године, иза тога смо се определили као друштво да идемо у демократизацију свих односа, па и односа у привреди, и ја мислим да ми нисмо ту били политички зрели да можемо да једноставно тај концепт прихватимо и да га спроведемо, него смо се сатрли читавих десет година, ево и више, не можемо да нађемо излаза из те ситуације која је доста конфузна, и уместо да имамо једну организовану привредну структуру у земљи у целини, ми имамо, да кажем, један хаос у привреди, где нема могућности да се нешто озбиљније уради, говорим овде о пољопривреди, а вероватно да је таква ситуација и у осталим гранама привреде у земљи.
Наша рубрика носи наслов „Где су, шта раде“, па и за Вас то питање?
- У пензији сам, десет година сам пензионер, не бавим се никаквим посебним активностима у привреди, а себе сам нашао и налазим у пчеларству. То ме доста смирује, одваја од свакодневице и то је пријатан посао, то само пчелари знају.
ШЕЋЕРАНА
Набројали сте неколико фабрика за које се временом касније подругљиво говорили да су комунистичке инвестиције?
- Највише је било спорно око Фабрике шећера, за све друге, да није дошло до разграђивања друштвеног сектора у пољопривреди, ја верујем да би све оне данас биле активне и радиле, за разлику од стања у коме смо данас, да не раде. Код Фабрике шећера, ја хоћу да кажем да у Комбинату ми њу нисмо прихватали само као фабрику за производњу шећера, ми смо њу прихватали као капацитет који треба да допринесе промени структуре обраде земљишта, и начину коришћења земљишта у равничарском крају и да се иде више на индустријске културе као што је била соја, сунцокрет и шећерна репа. А шећерна репа је била за нас важна, поред тога што уводи једну индустријску производњу у пољопривреди, омогућује и развој говедарске производње која је код нас била у заостатку. Ми смо имали намеру да у другој фази управо развијамо говедарство на том подручју и производњу млека јер смо имали капацитете за прераду. Међутим после се све оно десило тако да је престала производња шећерне репе, ми нисмо чак ни достигли, после изградње Фабрике шећера, њен максимални капацитет, наступиле су кризне године, нема више друштвеног сектора који је производио шећерну репу, тако да она вероватно као инвестиција може да се каже да је промашена, али је промашена због тога што није читав концепт заживео на том подручју. Али није то само случај са нама.
Колико је репе требало да се произведе да би се обезбедила Шећерана?
За производњу шећера у фабрици, требало је да буде засејана репа на око 8.000 хектара, што даје око 400.000 тона репе за прераду. То није нека површина, јер читаво подручје АИК-а „Шабац“ имало је око 140.000 хектара обрадивог земљишта. Осам хиљада од сто четрдесет хиљада није нека велика количина. Намера је била да највећа производња шећерне репе буде у Мачви и делу Посавотамнаве, подручјима која гравитирају фабрици. Она је чак и лоцирана да буде у близини производне зоне репе, то је Дреновац и она села поред Саве, они су требали да буду главни произвођачи репе и ја мислим да нису наступиле „оне“ године да би ми освојили толику производњу да би Шећерана могла да ради пуним капацитетом.

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa