PRESUDNA REČ PARTIJE

Miloš Vasić, bio je prvi poljoprivredni inženjer koji je radio na razvijanju poslovne saradnje sa zemljoradnicima u okviru zemljoradničkih zadruga u Azbukovici, u vreme kada je prinos pšenice po hektaru bio svega 1.200 kilograma, kada su voćnjaci bili zapušteni a u stočarstvu bile su zastupljene primitivne rase sa niskom proizvodnjom mleka i mesa. Kasnija intenzivna i organizovana poljoprivredna proizvodnja, svakako je deo zasluga ovog stručnjaka koji je, potom, bio i najmlađi predsednik opštine ne samo u Ljuboviji već verovatno i u zemlji. Devetogodišnji period na toj funkciji smatra se i periodom ubrzanog razvoja, kada je završavana elektrifikacija, građena putna mreža i ostvarivani značajni programi i projekti u privrednoj oblasti i društvenoj nadgradnji.
U radnom veku Miloša Vasića, od izuzetnog značaja su i godine provedene u Agroindustrijskom kombinatu “Šabac“, posebno onih pet kada je bio na čelu poslovodnog odbora i kada se taj kolektiv svrstavao među najbolje, pa čak i vodeće, poljoprivredne kombinate u Srbiji.
Skroman, kakav je bio od mladosti, ponosan na ono što je radio, ogorčen što se mnogo toga izgrađenog u to doba nije sačuvalo od propasti, penzionerske dane provodi malo u Beogradu a više u Ljuboviji, gde smo ga posetili i podsetili na dane i godine posvećenosti unapređenju poljoprivrede ovog kraja. Na sve pohvale, koje su vezane za njegovu delatnost, onakav kakav je, tvrdi da je sve to u efektima dogovorene i sprovedene politike koju je gradio i sprovodio sa saradnicima.
Rođen je u Ljuboviji 1935. godine, tu išao u osnovnu i „progimnaziju“, kako se tada zvala, pa posle u Valjevu završio srednju poljoprivrednu a potom se upisao na Poljoprivredni fakultet u Beogradu 1954. godine. Od mladosti se opredelio u oblast agrara i u njoj ostao ceo radni vek.
- Tada je uglavnom orijentacija bila na industrijalizaciju i elektrifikaciju a poljoprivreda je bila ta koja je pomagala taj razvoj, tako da je bila iz tog razloga zanimljiva ko oblast koja treba da ima kadrova za unapređenje delatnosti. Po završetku fakulteta, s obzirom da sam bio stipendista Zadružnog saveza iz Ljubovije, pa kasnije sreza Šabac, onda sam dobio raspored da ovde radim u tom Savezu. Bilo je to 1959. godine kada počinje radni staž u zadrugarstvu. Tada se uglavnom radilo na razvoju poljoprivrede na imanjima zemljoradnika, mi nismo imali društvenog zemljišta, odnosno nešto malo, tako da se sa zemljoradnicima obavljala obuka kako da unaprede svoje imanje i to je bio posao stručnjaka i u zadrugama i moj u Poslovnom savezu, gde sam radio četiri godine. Pošto je ovo voćarski kraj dosta smo radili na obnavljanju zasada i podmlađivanju starih voćnjaka, to se zvalo tada asanacija, tako da su naše šljive počele da rađaju svake godine, inače pre je bilo svake druge ili treće. Asanacija je podrazumevala pravilno orezivanje, đubrenje, tada je počela i šira primena mineralnog đubriva, i sve je to doprinelo da se formira redovna rodnost u šljivarstvu i ostalim delovima voćarske proizvodnje.
Seljaci su tada bili nepoverljivi za sve novo, sigurno nije bilo lako poljoprivrednim stručnjacima koji su to propagirali?
- Ljudi su , kad se njima govori, naprimer o asanaciji, gledali sa nekim nepoverenjem, i onda smo mi imali na nekoliko mesta gde su prihvatili saradnju i kada smo ostvarili rezultate, jedan broj zemljoradnika sa čitavog područja smo kamionima, jer tada nije bilo autobusa, odvezli u voćnjake tih ljudi koji su radili po stručnim savetima i prepustimo da ti ljudi objašnjavaju šta su sve uradili da bi imali takav rod, recimo šljive. I to je bio nama najbolji način da obučavamo zemljoradnike i da ih na neki način privolimo da i oni primenjuju te mere koje su već pojedinci započeli. I tako je krenulo. Na primer, mogu da navedem prve veštačke livade gde je sejana trava, to nije bilo uopšte poljoprivrednicima tog kraja poznato da se to može da radi, i onda smo imali nekoliko parcela gde smo zasejali odgovarajuće smese i dovodili ljude da vide i vlasnici su im pričali kakva je njiva bila a svi su se uverili kakva je sada kao livada. To je pomalo bilo i smešno ljudima u ovom kraju ali su se uverili u prednosti.
Posle rada na unapređenju poljoprivrede u Azbukovici, gde vas dalje vodi radni put?
- Partija je, što kažu, imala glavnu reč u kadrovskim pitanjima, i mene su izabrali za predsednika opštine 1965. godine, i na toj funkciji sam proveo dva mandata, devet godina ukupno.
Kakva je Ljubovija bila tada?
- Moram prvo da vam kažem kad sam došao da radim u opštini na mesto agronoma put kojim se moglo ići motornim vozilom to je samo bio put uz drinsku dolinu i to je bio makadam. Svi ostali putevi su bili ne samo zemljani nego i prohodni samo preko leta sa volovskom zapregom, a već gore u brdskom kraju nije moglo ni to, nego su koristili one dvokolice za prevoz. Tako da je bilo jedno bespuće u ovom području, a uz to nije bilo ni električne energije, nego su se za rasvetu koristile lampe... tako da je to stanje bilo vrlo teško. I pre nego što sam došao na mesto predsednika, započeta je i skoro završena akcija elektrifikacije, preostala su samo dva sela, a onda smo putem mesnog samodoprinosa i drugih oblika prihoda, započeli da gradimo i putnu mrežu na području opštine sa namerom da u svako selo dođe, kako ko mi kažemo, makadam put. Tako smo već 1972. godine već imali da svako selo, pored dobijene struje ima i čvrst put pa je uspostavljen i lokalni auto prevoz za sva sela opštine.
Tada smo uglavnom radili i na osposobljavanju škola, bilo je dosta dece a nedovoljno školskih objekata, pa ni prosvetnih radnika, tako da je i taj deo posla bio u nadležnosti opštine. Kasnije smo se opredelili da imamo i srednje škole, Gimnaziju i Trgovački centar, tako da je to bio primarni zadatak da se kroz školovanje omladina zadrži na ovom području, da se tu zaposli i da živi na ovoj teritoriji.
Posle tih poslova radilo se i na takozvanoj industrijalizaciji i onda je, jedan deo koliko smo mi opredelili da to bude naša industrijska zona, počeo da se gradi. Prva je bila Fabrika za preradu plastike u ambalažu, zatim je došla fabrika „Soko Štark“ u okviru konditorske industrije, pa Hladnjača, kao neka produžena ruka za proizvodnju iz poljoprivrede, odna je izgrađena fabrika manjeg kapaciteta za konfekciju i bilo je još nekih drugih investicija kao na primer ribnjak pastrmke, pa posle postrojenje za preradu drveta i drugo.
Ljubovija je tada kada sam došao na mesto predsednika, imala oko tri hiljade stanovnika a cela teritorija oko 28.000. Znam da se negde po završetku mandata taj broj popeo na četiri i po do pet hiljada u samom mestu a u opštini je tada, pre svega zbog odlaska u razvijenije krajeve, počeo da se smanjuje broj stanovnika što je nastavljeno i do danas. Pomenuti objekti su u to vreme baš učinili da se zaposle mladi ljudi, bilo da su to radnici bilo da su srednjoškolci i fakultetski obrazovani, i ti pogoni su zaustavili proces odlivanja radne snage ali godinama potom, te firme su slabile, pa i nestajale, i postao je problem zaposlenja za mlade uz one koji su ostali bez posla, tako da je stanje sada teško.
Kakva je Ljubovija bila kada ste vi bili mladi i kakva je danas?
- Neće to prihvatiti ovi koji su danas na vlasti da kažem, u to vreme se više brinulo o ljudima i njihovim problemima. Danas vidim da je to samo verbalno a da praktično nema tu efekata. Možda su to sada drugi uslovi, i jesu, danas za rešavanje sudbonosnih pitanja porodica i ljudi nego što je bilo u to vreme kada je bila ekspanzija zapošljavanja svih struktura ljudi, danas je taj problem jako izražen. Imam utisak da i pored tih teških uslova treba više brinuti o ljudima, o svom podmlatku koji živi u toj sredini.
Bili ste predsednik dva mandata što je i za to vreme bilo teško?
- Moram ovo da kažem, ja sam bio vrlo mlad kada sam došao za predsednika opštine, imao sam trideset godina, i danas retko ćete sresti nekoga koji sa toliko godina preuzima teret opštine i naroda. Ja sam u to vreme bio najmlađi predsednik i normalno da se gledalo kako ću i šta ću uraditi a i sam sam bio svestan toga da sam pod prismotrom svih. U prve četiri godine mandata radio sam na tome da rešavam goruća pitanja ovoga poručja, kao što sam rekao to je bila elektrifikacija, izgradnja putne mreže, obrazovanje i ulaganje u poljoprivrednu proizvodnju i tu je bilo verovatno vidljivih rezultata i oni su svakako uticali na to da ja u drugom ponovljenom mandatu dobijem opet podršku i tu sam ostao pet godina zbog nekih drugih proceduralnih razloga iako je mandat četiri godine, tako da sam ukupno bio devet godina u kontinuitetu. Posle sam bio direktor Zadruge u Ljuboviji, godinu i po dana, i onda sam prešao u Šabac, prvo sam radio u Međuopštinskoj konferenciji Saveza komunista, tri godine, na mestu rukovodioca za društveno ekonomske odnose, a posle toga otišao u AIK „Šabac“.
Agroindustrijski kombinat „Šabac“ bio je jedan od boljih kombinata u zemlji?
- Kobinat je formiran 1977. godine i bilo je zahteva da i ja budem u njemu, misleći na poslovodnu strukturu, i tu sam bio od 1979. godine prvo na mestu zamenika predsednika poslovodnog odbora, predsednik je tada bio Nenad Smiljanić. AIK „Šabac“ je prvi na užem području Srbije, koji je formiran od radnih organizacija iz poljoprivrede i agroindustrije koje su postojale na području četiri opštine Bogatić, Vladimirci, Koceljeva i Šabac. U to vreme je bilo 15 radnih organizacija u sastavu AIK-a i najveći broj je bio u oblasti poljoprivrede, pa prerade poljoprivrednih proizvoda, u okviru usluga Zavod za poljoprivredu, trgovina u okviru „Šabacprometa“, Stočarsko veterinarski centar i drugi. Bilo je oko četiri i po hiljade zaposlenih radnika.
Posle ste postali predsednik Poslovodnog odbora AIK- a ?
- Kada je Nenad Smiljanić 1982. godine otišao u Ministarstvo poljoprivrede, ja sam ga nasledio i tu sam bio više od pet godina. AIK „Šabac“ od osamdesetih godina je imao jedan ubrzani razvoj i to zahvaljujući udruživanju svih tih poljoprivrednih organizacija i prerađivačke industrije i tada su krenule mnoge kapitalne investicije u Šapcu na takozvanoj Agroindustrijskoj zoni gde je prvo izgrađena Fabrika za preradu mleka, to je današnja Mlekara, bila je tada kapaciteta oko 100.000 litara mleka dnevnog ulaza, a do tada je mleko putovalo u Novi Sad i Beograd a sa ovom mlekarom je čitava proizvodnja mleka sa područja ove četiri opštine išla u tu. Posle je u toj zoni izgrađen silos i Fabrika stočne hrane, pa Hladnjača, Centar za doradu semena i na kraju je urađena Fabrika za preradu šećerne repe ili kako smo je zvali Šećerana. Van te lokacije građeni su silosi na području opštine Bogatić i u Debrcu silos, mlinski kapaciteti i fabrika stočne hrane. Završena je i Hladnjača u Koceljevi koja je imala i liniju za preradu voća i povrća a u Vladimircima počela je prva faza gradnje Živinarskog centra sa namerom da on preraste u oblast prerade živinskog mesa.
AIK je tada bio složena organizacija udruženog rada?
- Da, radna organizacija u Bogatiću zvala se „Mačvanin“ i imala je na raspolaganju svo društveno zemljište na toj teritoriji, bilo je oko 1.300 hektara i razvijala je saradnju sa zemljoradnicima. Zanimljivo je reći da je „Mačvanin“ u to vreme posle sprovođenja komasacije svo zemljište, koje je bilo pod njegovim upravljanjem, osposobio i opremio sistemima za navodnjavanje. Podignuta je i repro farma svinja, sa namerom da se tu proizvode priplodne nazimice što bi bio centar odakle će se širiti priplodni materijal koji bi služio za proizvodnju tovnih svinja, jer ovo područje je bilo poznato po tovu svinja, a godišnje je od zemljoradnika otkupljivano od 150.000 do 250.000 komada svinja koje su išle u razne klanice u zemlji jer naša klanica u Šapcu nije po kapacitetu mogla da prihvati svu tu količinu.
Na području svake opštine postojala je radna organizacija poljoprivrede koja je objedinjavala proizvodnju na sopstvenom zemljištu i razvijala koperaciju sa zemljoradnicima. U Vladimircima su samo bile dve radne organizacije u poljoprivredi i to „7. juli“ u Debrcu i „4.oktobar“ u Vladimircima, svaka od njih je imala svoj uspon i razvoj a „7. juli“ Debrc je dosta uradio u poljoprivredi i on je jedina organizacija koja je sprovela melioracije, napravili sistem odvodnjavanja.
U Koceljevi radna organizacija za poljoprivredu je bio „23. septembar“ a u Šapcu „Ratarkop“ koji je objedinjavao i obrađivao svo zemljište u poljoprivredi i razvijao saradnju sa zemljoradnicima preko osnovnih organizacija kooperanata, kako su se u to vreme zvale.
Iz AIK-a ste otišli u “Agrobanku“?
- Prešao sam 1987. godine u Beograd u „Agrobanku“, sa namerom da doprinesem koliko mogu i sa tog nivoa razvoju poljoprivrede, jer je u to vreme „Agrobanka“, kao poljoprivredna banka imala vrlo važnu ulogu u razvoju poljoprivrede i sela. Imala je čak svoj program koji se zvao Program unapređenja proizvodnje i životnih uslova na selu. Imali smo devedesetih godina konkurs za dodelu sredstava, nešto iz republičkog budžeta a delom iz fondova banke, koja su namenjivana za razvoj stočarske proizvodnje, voćarske, uređenja zemljišta, podizanja preradnih kapaciteta, naročito na selu... I odatle sam otišao u penziju, dvehiljadite.
A kada vidite danas ono u čijem ste stvaranju učestvovali, kako se osećate?
- Moram da kažem da se osećam tužno. Zato što, nije neka naša ambicija bila nezdrava, mislim da čitavo to područje oseća nedostatak te organizovanosti koja je bila i svih tih organizacija koje su u to vreme značile nešto za poljoprivredu. Danas, ja ovde gledam u mom kraju, da niko ne otkupljuje, recimo šljivu, ni sirovu ni suvu. A ja kad sam radio u Savezu, mi smo imali sto vagona suve šljive iz ovih krajeva koje smo otkupljivali i dalje prosleđivali za doradu i koja je išla u izvoz. Imali smo pedeset vagona rakije, odavde. Niko to danas ne radi. Imali smo stoke, i da ne govorim šta je sve bilo... verovatno da je slična situacija i dole u Mačvi, jer ja sad manje imam kontakta sa tim područjem... Uglavnom mislim da je danas zemljoradniku vrlo teško da se snađe u ovim uslovima, ovakve razorene organizacije u agrokompleksu. On nema kome da se obrati da svoju proizvodnju plasira nego je upućen na to da sam traži ko će mu biti kupac i kome da proda ono što je proizveo. Najbolje to znaju proizvođači stoke u Mačvi, ja to pratim i vidim, da i dalje oni koji se bave tovom svinja ne znaju kome će to prodati i kad će te svinje da naplate. U ono vreme to tako nije bilo, mi smo ipak imali organizovani otkup i znali smo ko nam je kupac a zemljoradniku se isplaćivalo odmah kad preda svoj materijal u zadrugu ili u klanicu.
Da li je moglo bilo šta da se uradi za opstanak AIK-a, kao naprimer PKB?
- Druga je situacija u PKB- u, tamo je zemljište u državnoj svojini, mi smo ovde imali zemljište koje je bilo u društvenoj svojini ali je po poreklu to zemljište, onih 15.000 hektara koje sam pomenuo, to je zemljište koje pretežno bilo dobijeno iz takozvanog PZF-a ( poljoprivredni zemljišni fond), a tu je ušlo kroz onaj zemljišni maksimum od deset hektara, jer nijedno domaćinstvo nije moglo da ima više od deset hektara obradive zemlje, ko je imao tada njemu je to zemljište oduzimano, neka je naknada davana, i tako je bio formiran društveni sektor i u Šapcu , Bogatiću i ovde u mojoj Ljuboviji... i to je to takozvano društveno zemljište. Ali, negde devedesetih godina je donet zakon po kome je svo zemljište koje je tako uzeto od zemljoradnika trebalo da se vrati zemljoradnicima ili njihovim naslednicima. I onda smo doživeli tu sudbinu da je to zemljište koje je komasirano, gde su izgrađeni sistemi za navodnjavanje i odvodnjavanje, vraćeno ljudima, najčešće onima koji se ne bave poljoprivrednom proizvodnjom i to je najveće zlo koje se desilo i to je veliki korak nazad koji je urađen u poljoprivredi.
Zna se kako je i zašto donet taj zakon?
- Ja mislim da on nikome nije doneo dobra, moguće je da je dobra doneo naslednicima, ali kao što su živeli i bez te zemlje i do tada tako su mogli i od tada, jer to zemljište danas u većini slučajeva nije zanimljivo ni za kupovinu, ima puno neobrađenih parcela a to je tragedija da stoji zemljište koje je komasirano, gde su bili sistemi za navodnjavanje, a do danas je zakorovljeno.
A šta je bilo sa fabrikama?
- Fabrike koje sam pomenuo, one su bile nadogradnja na poljoprivredu i one nisu mogle da žive bez proizvodnje u poljoprivredi. Čim je ta proizvodnja u poljoprivredi pala, a pala je iz raznoraznih razloga, onda nema dotoka sirovina u te kapacitete. Jedino se zadržalo ono što je kod zemljoradnika ostalo kao tradicija, a to je proizvodnja mleka i gajenje stoke. Sve drugo što je bilo u funkciji jednog industrijskog razvoja u poljoprivredi je izgubilo svoju sirovinsku osnovu i zbog toga je moralo da se ugasi. Teško mi je sve to da gledam, kada bi sada prošao agroindustrijskom zonom i video, recimo u kakvom je stanju Centar za doradu semena, a bio je najmoderniji u to vreme sa našim očekivanjima da nam pomogne upravo u gajenju odnosno proizvodnji kvalitetnog semena žitarica i industrijskog bilja, da danas to ne služi ničemu. I to je tragedija isto za ovo područje. Ista je situacija, verovatno i sa Fabrikom šećera, čuo sam da je dosta rastureno, razneto, rasprodato, što je takođe žalosno za to područje.
Kada ste odlazili iz AIK-a niste ni sanjali da će se nešto tako desiti?
- Ne, taman posla. Ja nisam otišao sa nekim velikim zadovoljstvom, jer veće je zadovoljstvo raditi konkretne poslove a iza toga imate rezultate koji su vidljivi, a u banci to nije tako vidljivo, to radite što indirektno pomažete neki razvoj, a ovde se konkretno vidi svaki objekat, svaki posao koji se radi. I onda je to teško čoveku koji je deo svog radnog veka koristio i upotrebio da se nešto stvori, da to danas je, malte ne, teret tog područja gde se ono nalazi.
Ipak, Vi imate čime da se ponosite iz godina dok ste bili na čelu AIK-a?
- Ne samo ja, nego svi moji saradnici koji su bili u to vreme. Mi smo svi radili kolektivno, nema tu ništa da je to samo moja zasluga. Dosta smo se u Kombinatu dogovarali, imali smo poseban metod rada koji se sastojao u tome da smo svakih mesec dana, znalo se kog dana, se sastaju svi direktori i raspravljamo o problemima koje imamo i analiziramo razvojne planove. A svakih sedam dana smo imali uže sastanke rukovodstva u Kombinatu. Tako da smo mi držali taj deo, da kažem, u kolektivnom radu. Svi mi smo radili taj posao i ostvarivali neke rezultate. Zato mi je danas teško kada vidim da nema takvih dogovora ni takvih oblika rada i saradnje.
Koliko je opšta politička situacija doprinela svemu što se desilo u poljoprivredi ovog kraja?
- Teško je sad to reći koliko je politika doprinela. Mi smo imali jedan sistem koji je važio do devedesete godine, iza toga smo se opredelili kao društvo da idemo u demokratizaciju svih odnosa, pa i odnosa u privredi, i ja mislim da mi nismo tu bili politički zreli da možemo da jednostavno taj koncept prihvatimo i da ga sprovedemo, nego smo se satrli čitavih deset godina, evo i više, ne možemo da nađemo izlaza iz te situacije koja je dosta konfuzna, i umesto da imamo jednu organizovanu privrednu strukturu u zemlji u celini, mi imamo, da kažem, jedan haos u privredi, gde nema mogućnosti da se nešto ozbiljnije uradi, govorim ovde o poljoprivredi, a verovatno da je takva situacija i u ostalim granama privrede u zemlji.
Naša rubrika nosi naslov „Gde su, šta rade“, pa i za Vas to pitanje?
- U penziji sam, deset godina sam penzioner, ne bavim se nikakvim posebnim aktivnostima u privredi, a sebe sam našao i nalazim u pčelarstvu. To me dosta smiruje, odvaja od svakodnevice i to je prijatan posao, to samo pčelari znaju.
ŠEĆERANA
Nabrojali ste nekoliko fabrika za koje se vremenom kasnije podrugljivo govorili da su komunističke investicije?
- Najviše je bilo sporno oko Fabrike šećera, za sve druge, da nije došlo do razgrađivanja društvenog sektora u poljoprivredi, ja verujem da bi sve one danas bile aktivne i radile, za razliku od stanja u kome smo danas, da ne rade. Kod Fabrike šećera, ja hoću da kažem da u Kombinatu mi nju nismo prihvatali samo kao fabriku za proizvodnju šećera, mi smo nju prihvatali kao kapacitet koji treba da doprinese promeni strukture obrade zemljišta, i načinu korišćenja zemljišta u ravničarskom kraju i da se ide više na industrijske kulture kao što je bila soja, suncokret i šećerna repa. A šećerna repa je bila za nas važna, pored toga što uvodi jednu industrijsku proizvodnju u poljoprivredi, omogućuje i razvoj govedarske proizvodnje koja je kod nas bila u zaostatku. Mi smo imali nameru da u drugoj fazi upravo razvijamo govedarstvo na tom području i proizvodnju mleka jer smo imali kapacitete za preradu. Međutim posle se sve ono desilo tako da je prestala proizvodnja šećerne repe, mi nismo čak ni dostigli, posle izgradnje Fabrike šećera, njen maksimalni kapacitet, nastupile su krizne godine, nema više društvenog sektora koji je proizvodio šećernu repu, tako da ona verovatno kao investicija može da se kaže da je promašena, ali je promašena zbog toga što nije čitav koncept zaživeo na tom području. Ali nije to samo slučaj sa nama.
Koliko je repe trebalo da se proizvede da bi se obezbedila Šećerana?
Za proizvodnju šećera u fabrici, trebalo je da bude zasejana repa na oko 8.000 hektara, što daje oko 400.000 tona repe za preradu. To nije neka površina, jer čitavo područje AIK-a „Šabac“ imalo je oko 140.000 hektara obradivog zemljišta. Osam hiljada od sto četrdeset hiljada nije neka velika količina. Namera je bila da najveća proizvodnja šećerne repe bude u Mačvi i delu Posavotamnave, područjima koja gravitiraju fabrici. Ona je čak i locirana da bude u blizini proizvodne zone repe, to je Drenovac i ona sela pored Save, oni su trebali da budu glavni proizvođači repe i ja mislim da nisu nastupile „one“ godine da bi mi osvojili toliku proizvodnju da bi Šećerana mogla da radi punim kapacitetom.