Straničicin intervju
I U DOBRU I U ZLU
Mladost se obično stavlja u kontekst nepromišljenosti, ludosti. Upornost, posvećenost, ulaganje truda na duge staze, odricanje,to, kao, radimo mi odrasli. Nije nego. Razgovarala sam sa Radmilom Maletić, 21-godišnjom studentkinjom i Marijom Ristić, 15-godišnjom učenicom Ekonomske škole, košarkašicama ŽKK „Duga“. Ove devojke se bave košarkom, pa, skoro ceo život - Rada od šeste, Marija od sedme godine.
Straničica: Devojke, šta znači biti u sportu od malih nogu?
Rada: Teško je to rečima opisati. Treninzi, utakmice, putovanja, strast, snaga na terenu i van njega, timski rad, timski duh... Sve to i još mnogo više.
Straničica: Sve to podrazumeva i neka odricanja, zar ne?
Marija: Škola se nekako uklopi u sve to, to prosto moramo. Trpi druženje sa društvom van tima, zbog treninga i utakmica. Ne možeš da izađeš u grad ako sutra imaš utakmicu.
Straničica: Kako vaše porodice gledaju na vaše bavljenje sportom?
Marija: Zainteresovani su, pružaju podršku. Moj tata se i sam bavio košarkom, pa nekad, kao i svaki tata, zna da bude malo dosadan.
Rada: Mami je mnogo drago kada vidi da sam ja zadovoljna. Njoj je strogo zabranjeno da dolazi na utakmice, onda imam veću tremu, teže mi je na terenu. Zato ne volim kad me gledaju moji najbliži, mama ili stariji brat.
Straničica: Ima li momaka u toj priči?
Marija: Neee, nemam dečka, nisam zaljubljena.
Rada: Imam dečka i zaljubljena sam. On je takođe sportista, trenira američki fudbal. I inače se dobro slažemo, razume me u potpunosti, jako se dobro usklađujemo.
Straničica: Često kažu da je savremeni sport surov. Da li je to istina?
Rada: Nas u „Dugi“ spojila je ljubav prema košarci. Ne igramo zbog novca. Kada se u priču uplete novac, nastradaju ostale vrednosti, kao i inače u Srbiji...
Marija: Treba izaći na kraj i sa nepravdom. Sudijska nepravda nekad obezvredi sav naš trud...To nas zaboli. Naučiš vremenom to da preboliš, nekako se naviknemo. Prespavamo i idemo dalje. Suština je u ljubavi prema sportu i u drugarstvu. Zato dolazimo redovno na treninge. To su obaveze iz ljubavi.
Rada: Ono što voliš - tome težiš. Ja sam prošla kroz neke teške trenutke... Nekad daš 100% od sebe, daš srce, snagu... A ipak završiš na klupi. To sam shvatala veoma lično, odustajala sam od košarke. Ipak je ljubav prema sportu pobedila. Moj sadašnji trener, Vuk Stepanović, pomogao mi je da se vratim košarci i da se vratim sebi. Zato sad svoja iskustva prenosim i na Mariju, igramo na istoj poziciji, nekad i vičem, nekad se ona ljuti na mene, ali smatram da može da uči i iz mojih grešaka...
Marija: Ma, ne ljutim se stvarno. Mene ceo tim podržava i ja to osećam!
Straničica: Kako je uticala košarka na vas?
Marija: Mislim da me je na neki način formirala. Sigurna sam da bih imala drugačiji odnos prema obavezama, na primer. Naučila sam da poštujem svoje i tuđe vreme, navikli smo da raspoređujemo obaveze. Naučila sam da istrajavam u stvarima do kojih mi je stalo.
Straničica: Najlepši trenutak?
Marija: Mislim da je to bilo pre tri ili četiri godine, kada sam prvi put pozvana na trening za reprezentaciju u mlađim kategorijama. Bila sam mnogo srećna.
Rada: Kada sam u reprezentaciji osvojila treće mesto na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj, u Vukovaru. Igrali smo pod veoma teškim uslovima, atmosfera se ne može opisati... U borbi za prvo mesto doživeli smo sudijsku nepravdu i bilo nam je teško, ali smo bronzu osvojili sa pola koša razlike. Na JU-TJUBU ima snimak, „Bilo jednom u Vukovaru“, i dalje se ježim kada to pogledam. E, čak i moj stariji brat se svima hvali sa tim snimkom!
Straničica: Šta treba da zna trener da bi uspešno vodio ženski tim?
Marija: Mislim da je važno da pronađe pravu meru između zabave i discipline.
Rada: Mislim da trener mora da bude dobar psiholog. Ženski sport je drugačiji od muškog. Žene su osetljivije i ono što je dobro za muškarce, za nas nije. Trener ženskog tima treba da bude i trener i drug i brat... Sigurna sam da to uopšte nije lako.
Straničica: Šta može sport da učini za mlade ljude?
Rada: Sport vas odvaja od ulice, od ružnih stvari koje su na svakom koraku. Usvojite neki pravi sistem vrednosti, uprkos izopačenostima koje postoje u društvu. Gledate dalje od telefona, uživate u živom kontaktu sa ljudima. Naučite da budete zajedno sa nekim, i u dobru i u zlu.
Straničica: Devojke, šta znači biti u sportu od malih nogu?
Rada: Teško je to rečima opisati. Treninzi, utakmice, putovanja, strast, snaga na terenu i van njega, timski rad, timski duh... Sve to i još mnogo više.
Straničica: Sve to podrazumeva i neka odricanja, zar ne?
Marija: Škola se nekako uklopi u sve to, to prosto moramo. Trpi druženje sa društvom van tima, zbog treninga i utakmica. Ne možeš da izađeš u grad ako sutra imaš utakmicu.
Straničica: Kako vaše porodice gledaju na vaše bavljenje sportom?
Marija: Zainteresovani su, pružaju podršku. Moj tata se i sam bavio košarkom, pa nekad, kao i svaki tata, zna da bude malo dosadan.
Rada: Mami je mnogo drago kada vidi da sam ja zadovoljna. Njoj je strogo zabranjeno da dolazi na utakmice, onda imam veću tremu, teže mi je na terenu. Zato ne volim kad me gledaju moji najbliži, mama ili stariji brat.
Straničica: Ima li momaka u toj priči?
Marija: Neee, nemam dečka, nisam zaljubljena.
Rada: Imam dečka i zaljubljena sam. On je takođe sportista, trenira američki fudbal. I inače se dobro slažemo, razume me u potpunosti, jako se dobro usklađujemo.
Straničica: Često kažu da je savremeni sport surov. Da li je to istina?
Rada: Nas u „Dugi“ spojila je ljubav prema košarci. Ne igramo zbog novca. Kada se u priču uplete novac, nastradaju ostale vrednosti, kao i inače u Srbiji...
Marija: Treba izaći na kraj i sa nepravdom. Sudijska nepravda nekad obezvredi sav naš trud...To nas zaboli. Naučiš vremenom to da preboliš, nekako se naviknemo. Prespavamo i idemo dalje. Suština je u ljubavi prema sportu i u drugarstvu. Zato dolazimo redovno na treninge. To su obaveze iz ljubavi.
Rada: Ono što voliš - tome težiš. Ja sam prošla kroz neke teške trenutke... Nekad daš 100% od sebe, daš srce, snagu... A ipak završiš na klupi. To sam shvatala veoma lično, odustajala sam od košarke. Ipak je ljubav prema sportu pobedila. Moj sadašnji trener, Vuk Stepanović, pomogao mi je da se vratim košarci i da se vratim sebi. Zato sad svoja iskustva prenosim i na Mariju, igramo na istoj poziciji, nekad i vičem, nekad se ona ljuti na mene, ali smatram da može da uči i iz mojih grešaka...
Marija: Ma, ne ljutim se stvarno. Mene ceo tim podržava i ja to osećam!
Straničica: Kako je uticala košarka na vas?
Marija: Mislim da me je na neki način formirala. Sigurna sam da bih imala drugačiji odnos prema obavezama, na primer. Naučila sam da poštujem svoje i tuđe vreme, navikli smo da raspoređujemo obaveze. Naučila sam da istrajavam u stvarima do kojih mi je stalo.
Straničica: Najlepši trenutak?
Marija: Mislim da je to bilo pre tri ili četiri godine, kada sam prvi put pozvana na trening za reprezentaciju u mlađim kategorijama. Bila sam mnogo srećna.
Rada: Kada sam u reprezentaciji osvojila treće mesto na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj, u Vukovaru. Igrali smo pod veoma teškim uslovima, atmosfera se ne može opisati... U borbi za prvo mesto doživeli smo sudijsku nepravdu i bilo nam je teško, ali smo bronzu osvojili sa pola koša razlike. Na JU-TJUBU ima snimak, „Bilo jednom u Vukovaru“, i dalje se ježim kada to pogledam. E, čak i moj stariji brat se svima hvali sa tim snimkom!
Straničica: Šta treba da zna trener da bi uspešno vodio ženski tim?
Marija: Mislim da je važno da pronađe pravu meru između zabave i discipline.
Rada: Mislim da trener mora da bude dobar psiholog. Ženski sport je drugačiji od muškog. Žene su osetljivije i ono što je dobro za muškarce, za nas nije. Trener ženskog tima treba da bude i trener i drug i brat... Sigurna sam da to uopšte nije lako.
Straničica: Šta može sport da učini za mlade ljude?
Rada: Sport vas odvaja od ulice, od ružnih stvari koje su na svakom koraku. Usvojite neki pravi sistem vrednosti, uprkos izopačenostima koje postoje u društvu. Gledate dalje od telefona, uživate u živom kontaktu sa ljudima. Naučite da budete zajedno sa nekim, i u dobru i u zlu.
Najnoviji broj
25. april 2024.
