Šabac ““ ostrvo drugosti

U poslednjih 25 godina, kako smo otvorili procese demokratizacije društva, koju prate i izborni ciklusi, kao sastavni deo demokratije, karakter izbornih kampanja se dramatično promenio. Na ekonomskom, estetskom i emotivnom planu.
Počelo se sa puno strasti i improvizacija. Prisetimo se ratova plakata, zastrašivanja tadašnjih opozicionih aktivista, izbornih krađa, demonstracija, medijskog mraka, velikih nadanja, evropskih imperativa, kao i pretnji svim našim očekivanjima. Prve dve decenije naše demokratije, mogli bi da kažemo da su bile vrlo emotivne. Suštinski, kretali smo se u okviru standardnih dramaturških obrazaca o dobrim i lošim, svetlu i tami.
Stižemo, konačno i do sadašnjeg trenutka. Izborne kampanje su izgubile svoj nekadašnji snažan emotivni naboj, na kojim su uglavnom počivale. Između ostalog , zato što su politički akteri rekli sve što su imali. Isti slogani samo menjaju stranke, kao i poslanici. Improvizacije su isključene, svaka slika ili reč je proverena putem istraživanja javnog mnjenja, i statističkih modela, i svaki sadržaj mora da se drži narativa političke korektnosti. Aktiviste koje lepe plakate, zamenili su botovi. Kampanje su se iz realnog prebacile u virtuelni prostor.
I taman kad bi nam se da učinilo da ulazimo u fazu kraja istorije, kako je pisao Fukujama, život nas iznenadi svojom nepredvidljivošću.
Svedoci smo vesti koja je uspela da izađe iz svih do sada poznatih okvira koji važe za učesnike izbornog procesa. Tvrdeći da je degutantno trošiti 7 odsto budžeta grada na kulturu i programe u kulturi, jedan od aktera procesa, postavlja nove, do sada nepoznate standarde, vodeći svoju kampanju sa pozicija negacije i razgradnje.
Naravno, treba se upitati zašto bi ovakva vest uopšte mogla da bude zanimljiva u zemlji u kojoj vodeće muzejske institucije ne rade više od decenije.
U trenutno dominantnom modelu, u kom se primat daje svakom obliku razgradnje, bilo institucija, javnih prostora i slično, Šabac je postao i jeste, malo ostrvo drugosti. Godinama unazad davanja iz gradskog budžeta za kulturu kretala su se između 5 i 7 odsto.
Dugačak je spisak objekata, opreme, programa koji su realizovani zahvaljujući budžetskoj podršci. Ne navodim ih, jer one nisu suština te podrške. Jer zgrade ne čine grad. Grad čine ljudi koji žive u njemu. Suština je u podršci ljudima, najvažnijem resursu svih, pa i ovog vremena. Jer i naš omiljeni gradski mit, o Šapcu kao gradu prvina, je u stvari samo priča o ljudima koji su tragali za novim iskustvima, novim sadržajim koji nisu bili deo standardnog kulturnog modela Srbije i koji su želeli da te novine budu deo njihovog grada. Mit o Malom Parizu je u stvari priča o neobičnim ljudima koji su stvorili najinovativniji i najuzbudljiviji grad u tadašnjoj Srbiji.
Donoseći stratešku odluku da izdvaja značajna sredstva za kulturu, a suštinski da podiže kapacitete i institucija i ljudi, grad je pokazao svoju odlučnost da Šabac ponovo postane najinovativniji grad u Srbiji. Da stvorimo nove prvine u 21. veku i redefinišemo i ponovo ispišemo nama drage mitove, kako bi i naši potomci imali o čemu da pričaju.
Zato je i gore spomenuta izjava neverovatna, jer ukazuje na nepoznavanje činjenica i suštinskog funkcionisanja grada.