PREDSTAVLjEN „ISLEDNIK“ DRAGANA VELIKIĆA U KULTURNOM CENTRU
ILUZIJA NAM JE POTREBNA
Nisam razmažen nagradama. Autobiografskim postupkom, pisac se približi čitaocu. Svi čitamo zbog iluzije da se dogodilo baš kako je napisano
Dragan Velikić, pisac koji je u žiži interesovanja, višestruko nagrađivan, predstavio je u Kulturnom centru svoju poslednju knjigu - „Islednik“, koji je prošle godine dobio Ninovu nagradu za najbolji roman godine.
- Za svoj prvi roman „Via Pula“ dobio sam nagradu „Miloš Crnjanski“ 1989. godine. Usledilo je zatišje od dvadeset godina, u kojima sam objavio deset knjiga, od kojih šest romana, preveden sam na petnaest jezika. Za to vreme je u Srbiji dodeljeno oko 5.000 književnih nagrada, a nijedna mene nije dotakla. Nisam razmažen nagradama, bio bih ovakav i da nisam nagrađivan, šta više, formirao sam se bez njih, kaže pisac.
A kada su počele da pristižu, samo su se nizale ““ Dve Ninova nagrade, „Meša Selimović“, nagrada grada Budimpešte za 2013. godinu, „Kočićevo pero“... Za njega je naznačajnija Ninova nagrada, koja je „bez obzira na inflaciju svega, danas kada su svi pridevi potrošeni, ostala to što je bila“.
- Ninova nagrada je fenomen, bez obzira na poneke promašaje koji su zaboravljeni, činjenica je da skreće pažnju ne samo na nagrađenu knjigu, nego i na druga dela nagrađenog pisca.
Iako je pisao i piše za novine, kolumne za NIN, Vreme, Status, Danas i Reporter, „nikada nije hleb zarađivao kao novinar“ . U statusu slobodnog umetnika je od kada je dao otkaz u Biblioteci grada Beograda, početkom devedesetih, ako izuzmemo četiri godine koje je proveo u Austriji kao ambasador Republike Srbije.
- Upustiti se u status slobodnog umetnika, nije samo pitanje hrabrosti, uvek se isplati kada čovek, makar, zna šta neće. Kada sam se vratio u status slobodnog umetnika, bilo mi je potrebno oko godinu dana da „ponovo steknem reflekse samoodržanja“.
Ne može da izdvoji knjigu koja mu je najdraža i drago mu je da ne postoji konsenzus koja je od njegovih knjiga najbolja.
- Islednik se razlikuje od ostalih činjenicom da u njoj nema izmišljenog lika, glavnom junaku sam pozajmio svoje ime i prezime, ali je svakako u pitanju fikcija. Naravno ima i mnogo ličnog, ali uvek ima, ne možete pobeći od sebe, pišete iz najdubljeg ličnog. Jesam u ovom romanu koristio mnoge stvarne događaje i situacije, ali se to u stvarnosti nije tako i tim redom dešavalo, a mnogo od toga se nije ni desilo. Autobiografskim postupkom, pisac se približi čitaocu, pod uslovom da je ubedljiv u onome što piše. Svima nama je važno da se ono o čemu se priča u romanu baš tako dogodilo, ta iluzija nam je potrebna, svi čitamo zbog toga.
- Za svoj prvi roman „Via Pula“ dobio sam nagradu „Miloš Crnjanski“ 1989. godine. Usledilo je zatišje od dvadeset godina, u kojima sam objavio deset knjiga, od kojih šest romana, preveden sam na petnaest jezika. Za to vreme je u Srbiji dodeljeno oko 5.000 književnih nagrada, a nijedna mene nije dotakla. Nisam razmažen nagradama, bio bih ovakav i da nisam nagrađivan, šta više, formirao sam se bez njih, kaže pisac.
A kada su počele da pristižu, samo su se nizale ““ Dve Ninova nagrade, „Meša Selimović“, nagrada grada Budimpešte za 2013. godinu, „Kočićevo pero“... Za njega je naznačajnija Ninova nagrada, koja je „bez obzira na inflaciju svega, danas kada su svi pridevi potrošeni, ostala to što je bila“.
- Ninova nagrada je fenomen, bez obzira na poneke promašaje koji su zaboravljeni, činjenica je da skreće pažnju ne samo na nagrađenu knjigu, nego i na druga dela nagrađenog pisca.
Iako je pisao i piše za novine, kolumne za NIN, Vreme, Status, Danas i Reporter, „nikada nije hleb zarađivao kao novinar“ . U statusu slobodnog umetnika je od kada je dao otkaz u Biblioteci grada Beograda, početkom devedesetih, ako izuzmemo četiri godine koje je proveo u Austriji kao ambasador Republike Srbije.
- Upustiti se u status slobodnog umetnika, nije samo pitanje hrabrosti, uvek se isplati kada čovek, makar, zna šta neće. Kada sam se vratio u status slobodnog umetnika, bilo mi je potrebno oko godinu dana da „ponovo steknem reflekse samoodržanja“.
Ne može da izdvoji knjigu koja mu je najdraža i drago mu je da ne postoji konsenzus koja je od njegovih knjiga najbolja.
- Islednik se razlikuje od ostalih činjenicom da u njoj nema izmišljenog lika, glavnom junaku sam pozajmio svoje ime i prezime, ali je svakako u pitanju fikcija. Naravno ima i mnogo ličnog, ali uvek ima, ne možete pobeći od sebe, pišete iz najdubljeg ličnog. Jesam u ovom romanu koristio mnoge stvarne događaje i situacije, ali se to u stvarnosti nije tako i tim redom dešavalo, a mnogo od toga se nije ni desilo. Autobiografskim postupkom, pisac se približi čitaocu, pod uslovom da je ubedljiv u onome što piše. Svima nama je važno da se ono o čemu se priča u romanu baš tako dogodilo, ta iluzija nam je potrebna, svi čitamo zbog toga.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
