ПРЕДСТАВЉЕН „ИСЛЕДНИК“ ДРАГАНА ВЕЛИКИЋА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ
ИЛУЗИЈА НАМ ЈЕ ПОТРЕБНА
Нисам размажен наградама. Аутобиографским поступком, писац се приближи читаоцу. Сви читамо због илузије да се догодило баш како је написано
Драган Великић, писац који је у жижи интересовања, вишеструко награђиван, представио је у Културном центру своју последњу књигу - „Иследник“, који је прошле године добио Нинову награду за најбољи роман године.
- За свој први роман „Виа Пула“ добио сам награду „Милош Црњански“ 1989. године. Уследило је затишје од двадесет година, у којима сам објавио десет књига, од којих шест романа, преведен сам на петнаест језика. За то време је у Србији додељено око 5.000 књижевних награда, а ниједна мене није дотакла. Нисам размажен наградама, био бих овакав и да нисам награђиван, шта више, формирао сам се без њих, каже писац.
А када су почеле да пристижу, само су се низале ““ Две Нинова награде, „Меша Селимовић“, награда града Будимпеште за 2013. годину, „Кочићево перо“... За њега је назначајнија Нинова награда, која је „без обзира на инфлацију свега, данас када су сви придеви потрошени, остала то што је била“.
- Нинова награда је феномен, без обзира на понеке промашаје који су заборављени, чињеница је да скреће пажњу не само на награђену књигу, него и на друга дела награђеног писца.
Иако је писао и пише за новине, колумне за НИН, Време, Статус, Данас и Репортер, „никада није хлеб зарађивао као новинар“ . У статусу слободног уметника је од када је дао отказ у Библиотеци града Београда, почетком деведесетих, ако изузмемо четири године које је провео у Аустрији као амбасадор Републике Србије.
- Упустити се у статус слободног уметника, није само питање храбрости, увек се исплати када човек, макар, зна шта неће. Када сам се вратио у статус слободног уметника, било ми је потребно око годину дана да „поново стекнем рефлексе самоодржања“.
Не може да издвоји књигу која му је најдража и драго му је да не постоји консензус која је од његових књига најбоља.
- Иследник се разликује од осталих чињеницом да у њој нема измишљеног лика, главном јунаку сам позајмио своје име и презиме, али је свакако у питању фикција. Наравно има и много личног, али увек има, не можете побећи од себе, пишете из најдубљег личног. Јесам у овом роману користио многе стварне догађаје и ситуације, али се то у стварности није тако и тим редом дешавало, а много од тога се није ни десило. Аутобиографским поступком, писац се приближи читаоцу, под условом да је убедљив у ономе што пише. Свима нама је важно да се оно о чему се прича у роману баш тако догодило, та илузија нам је потребна, сви читамо због тога.
- За свој први роман „Виа Пула“ добио сам награду „Милош Црњански“ 1989. године. Уследило је затишје од двадесет година, у којима сам објавио десет књига, од којих шест романа, преведен сам на петнаест језика. За то време је у Србији додељено око 5.000 књижевних награда, а ниједна мене није дотакла. Нисам размажен наградама, био бих овакав и да нисам награђиван, шта више, формирао сам се без њих, каже писац.
А када су почеле да пристижу, само су се низале ““ Две Нинова награде, „Меша Селимовић“, награда града Будимпеште за 2013. годину, „Кочићево перо“... За њега је назначајнија Нинова награда, која је „без обзира на инфлацију свега, данас када су сви придеви потрошени, остала то што је била“.
- Нинова награда је феномен, без обзира на понеке промашаје који су заборављени, чињеница је да скреће пажњу не само на награђену књигу, него и на друга дела награђеног писца.
Иако је писао и пише за новине, колумне за НИН, Време, Статус, Данас и Репортер, „никада није хлеб зарађивао као новинар“ . У статусу слободног уметника је од када је дао отказ у Библиотеци града Београда, почетком деведесетих, ако изузмемо четири године које је провео у Аустрији као амбасадор Републике Србије.
- Упустити се у статус слободног уметника, није само питање храбрости, увек се исплати када човек, макар, зна шта неће. Када сам се вратио у статус слободног уметника, било ми је потребно око годину дана да „поново стекнем рефлексе самоодржања“.
Не може да издвоји књигу која му је најдража и драго му је да не постоји консензус која је од његових књига најбоља.
- Иследник се разликује од осталих чињеницом да у њој нема измишљеног лика, главном јунаку сам позајмио своје име и презиме, али је свакако у питању фикција. Наравно има и много личног, али увек има, не можете побећи од себе, пишете из најдубљег личног. Јесам у овом роману користио многе стварне догађаје и ситуације, али се то у стварности није тако и тим редом дешавало, а много од тога се није ни десило. Аутобиографским поступком, писац се приближи читаоцу, под условом да је убедљив у ономе што пише. Свима нама је важно да се оно о чему се прича у роману баш тако догодило, та илузија нам је потребна, сви читамо због тога.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
