RAD UZ ZABAVU I DRUŽENjE

U životnoj priči zvanoj pozorište Rade Stanković, poznatiji kao Standža, našao se zahvaljujući Miodragu Popoviću Popu, majstoru svetla tadašnjeg Šabačkog pozorišta koje je nosilo naziv „Ljubiša Jovanović“. Te osamdesete godine prošlog veka dotadašnji scenograf i slikar Dragan Martinović odlučio je da krene drugim putem tako da je ostalo upražnjeno mesto za nekoga ko bi izvodio slikarske radove za potrebe ove ustanove. I tako Standža zakorači u pozorišni život u kome i dan-danas obitava.
- Dođe kod mene Miodrag Pop na ženskom biciklu marke „Partizan“ i pita da li bi hteo da oslikam scenografiju za novu predstavu po ideji tada uveliko poznatog scenografa Vladislava Lalickog? Zamislim se malo, pa kažem: „Bih ja, ali ne znam da li ću moći?“ Pop, moj drug iz rane mladosti reče: „Što razmišljaš, probaj, pa ako ne ide odustani“. To je bio prvi susret sa belinom platna veličine osam puta četiri metra. Od slikarskog alata Vlada je doneo jednu četku za krečenje sa velikom drškom, običnu metlu i molersku četku, širine koliko za dlan. Počeo sam slikati uveče, posle večernje probe, okružen ogromnim molerskim kantama i ne sluteći da sam zakoračio u magično minsko polje pozorišnog života, u koje se lako ulazi, ali bez jake želje da se iz njega izađe. Oko ponoći Lalicki je rekao da sada odlazi, a da će se sutra vratiti pred mrak zarad eventualnih ispravki. Po dolasku video je šta sam uradio i rekao: „Nastavi tako dok ne završiš, pa javi kad bude gotovo“ - priseća se Standža svojih početaka.
Dobro se Standža seća i rada na svojoj prvoj predstavi „Smrtonosna motoristika“ sa Borom Božanićem u glavnoj ulozi.
- Predstavu je režirao Miško Milojević. Bora je tada vozio motocikl od 250 kubika po sceni što je bila svojevrsna senzacija u to vreme.
Neprospavane noći uz pokoje pićence
Priznaje da je teško izdvojiti najdražu predstavu među mnogobrojnima na kojima je tokom trideset šest godina radio.
- Čini mi se da je lakše nabrojati nekoliko scenografa i reditelja s kojima smo provodili neprospavane noći u poslu uz poneko pićence, u pauzi. Borisa Kovača se živo sećam iz vremena dok nisam imao priliku direktno da radim na izradi pozorišne scene u našem pozorištu. Njegovog prozračnog tena, staloženog govora i rekao bih, gotovo svetačkog, netruležnog duha. Tu je Jasna Dragović, Gera, Velja Srbljanović, Nevenka Vidak, Kokan Mladenović, Rale Milenković, Ljuba Milošević, Nebojša Bradić, Vlada Lalicki... Svestan sam da nisam pomenuo sve koji su sa nama i koji nažalost nisu. Zato se nadam oprostu jer kako jednom prilikom reče Slobodan Selenić „u našem narodu duboko istrajava verovanje u Tvorca i Drugi svet, a da možda, i ne postoji“.
Složen proces priprema
Proces nastanka jedne predstave mnogo je složeniji nego što izgleda na premijeri ili reprizi. O tome bi, po njegovom mišljenju, odgovornije mogli da govore sami glumci.
- Ako uzmemo da je pozorišni komad jedan organizam, reditelj je najvitalniji deo. Tehnika su krvni sudovi. Jedno bez drugoga ne može. Tokom proba i u skladu sa tehničkim mogućnostima reditelj pronađe najbolje rešenje. Značajnog udela u realizaciji naših predstava imaju Bole Čejvanović, Čeda Vučinić, Ivan Jovanović, Bane Brezina, Mlađa Simić uključujući krojače i celo Šabačko pozorište. Verovatno bi svako od njih gledao svojom dioptrijom pa bi mogao da doda ili oduzme nešto od ovog teksta.
Usaglašavanje, a ne sputavanje
Vodeći se idejama i smernicama drugih uz neizostavno usaglašavanje mišljenja posao se uvek odradi do kraja ma koliko se nekada činilo, kao u priči o Romilu, monahu Svetogorskom, da je došlo do duhovnog i fizičkog zamora.
- Tuđe ideje i smernice ne smatram sputavanjem već usaglašavanjem. Dopunjujemo se. Kada je došao reditelj Bradić da režira predstavu u Šapcu, tražio je da naslikam stari zid u dotrajaloj, nekad aristokratskoj sobi. Nije nam išlo. Mislim na Milana Mraovića koji mi je pomagao. Otišli smo u bife koji se nalazi u zgradi pozorišta, (nije na radnom mestu), naručili rakijicu i zapalili po „lulu“ duvana. Reditelj je videvši da nas nema, tobož, došao do bifea gde nas je i zatekao. Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica i nakon toga, otišao je. Sutradan, zid je bio „izanjđao“ od memle. Gospodin Bradić je valjda bio dovoljno mudar da razume da nas u tom trenutku „neće“. Kada je video, samo se zagonetno nasmešio. Nepopularna ispovest. Kad ste već tražili o smernicama i inspiraciji? Eto.
Tkanina, koplja i domar Đura
Posao, iako zahtevan, pogotovo pred premijere, zna itekako da bude i zabavan, uz poneku šalu i međusobne „zvrčke“. Zato anegdota ima na pretek.
- Setim se često pokojnog Đure, domara. Znao je da dođe nenadano kada radim na sceni neki veći posao. Malo me grize savest što se šalim na njegov račun, mada, to je znak da je još uvek među nama. Uvek se nudio da pomogne. Za predstavu „Banović Strahinja“ trebalo je oslikati jednu tkaninu u crno i pedesetak kopalja u sivo sa srebrnim vrhovima (imitacija metala). Đura kaže meni: „Idem ja da naručim kod moje žene Nade pogaču. Ima i slaninice sa crnim lukom, pa dok mi to otarasimo, biće i pogača pečena“. Pitam ga: „Hoćeš Đuro ovo veliko platno u crno ili koplja u sivo?“ Kaže: „Daj, časom ću ja koplja u sivo“. Preslikam ja onu tkaninu u crno za, možda, dvadesetak minuta, a Đura tek desetak kopalja. Dosadi Đuri pa drekne: „Ajde pomozi!“ Ja kažem: „Ne mogu, sam si birao“. On opet zagalami: „Sad sam ti pomogao, i nikad više!“ Utom Nada donese pogaču u belom peškiru. Mi raširimo i krenemo da jedemo, a Đura farba, sve dok ga nije izdalo strpljenje. Tad sedne sa nama, i naravno, pomirimo se. Često prepričavamo i kada je Joca Ucaj propao kroz otvor na sceni sa koga je bio sklonjen poklopac, (mi smo ga zajedno i sklonili), u podrum. Kada je Milan Mraović, rodom sa Korduna, video da Joca ustaje i otresa prašinu, drekne i kaže: „Beži, skačem u podrum!“ Mi Kordunaši kad propadamo propadamo slavno!
JEDINI, PRAVI ŽIVOTNI POZIV
U svom životu ništa ne bi menjao, pa ni izbor životnog poziva.
- Jedino, evo, setih se prepeva stiha iz romske usmene poezije: „Molim te Bože, veliki Gospodine, učini ljubav nesrećnom Ciganinu i pamet u glavu kad iznova budeš stvarao svet.“
Scena može delovati šuplje i prazno ako je ne oplemeniš svetlosnim valerom. Prisetimo se biblijskog zapisa da je Bog video svetlost kao dobru, te je rastavi od tame. Suvišno je govoriti o plastičnosti glumačkih portreta pod Karavađovskim svetlom kada je potrebno. Govorim o ličnom doživljaju. Mada, sudeći po reakciji publike, kada gledaju komediju, smeju se skoro svi. Kad je ozbiljnija predstava, deo emocija neminovno ponesu sa sobom.