CIGLA ČAŠĆU UZIDANA

Bandera, petkom. Reka prodavaca i kupaca i bezbroj slika za pamćenje. Šabačka Bandera, tek da se zna. Oko špeditera kvalitetnih jagnjadi tiskaju se mnogi dok pogodba traje. Neko se pozva na čast ka se umeša starac koji po proceni uveliko gazi devetu deceniju života. Dok su se dvoumili prodavci da pruže ruku umeša svoju i upozori.
- Samo čast ne dirajte. Koristite je kad morate i kad joj je mesto. Ona se samo da znate u vremena od vrednosti sticala dugo a gubila u trenu, sada stiče u trenu a gubi uz silne muke. Čast je obraz i toliko toga tek za ovakvu pogodbu tu joj mesto nije reče i pobudi znatiželju prisutnih.
Neki su komentarisali svaku reč podrugljivo, drugi upućivali da ga saslušaju tek pogodba ode u drugi plan. Zamoljen da nastavi starac oslonjen o neko parče nazovi štapa nastavi.
- Mi Srbi smo uvek bili potkusur u ratu i tako i onom od prošlog veka nameri se Švaba i na Mačvu i odvede muškarce po aršinima samo njemu znanim. Bi tu i gospode od dukata i sirće sirotinje tek u logoru saznaše da im je selo popaljeno. Nasta panika ,pade i po koja suza tek u razgovorima svako imao svoj strah koji je bolovao. U uglu siromah sav u dronjcima ugrabi bačen opušak i tiho prozbori.
- Moja kuća sigurno nije zapaljena.
To izazva lavinu reakcija komšija koji ga izgrdiše i nazvaše ludima na šta se ovaj skoro nasmeja ali suza u dnu oka je govorila da saoseća sa svima. Tvrdnju ipak pojasni.
- Ja sam svaku ciglu čestito zaradio i ugradio. Nju niko neće zapaliti jer svevišnji pošteno štiti, tako su stari oci govorili i tako biti mora, bio je ubedljiv. Nasta muk i tako su tekli dani. Iz sela tek sporadično reč o stradalima da bi jednog dana stigla vest koja je okupila ljude. Samo jedna kuća je ostala nezapaljena na kojoj su ispisali prepoznatljivi znak pobede. Beše to upravo kuća onog siromaha tumačio stari.
Molili ga okupljeni, uglavnom stariji da pojasni čast, a mladi se podsmevali. Možda bi i oćutao ali podsmeh mu dade dodatnu snagu.
- U jednom selu živela dva brata. Iz generacije u generaciju čestitim radom uvećavali imanje do dve kuće poput zamka i mašine za vršaj, pratećih zgrada ali na brežuljku negovali odžakliju i četiri vajata iz kojih su se preci sa mladama u život otisnuli. Imali brojne sluge ali ih kao svoje doživljavali. Uvek davali više a o praznicima poput Božića i Uskrsa i pečeno prase i brašna beloga.
Za neverovati, pogleda redom starac i pošto vide muk nastavi.
- Ratovi dolazili i prolazili tek zavlada mir i dođoše neki koji narediše da se viškovi uzmu. Od braće sa dve kuće i dva velika imanja ostaviše tek nešto zemlje a pričalo se da su imali stotinak hektara a pola zgrada poruši i razgrabi sirotinja i među njima mnogi od uvaženih sluga. U par dana nesta skoro sve i jedan od braće se propi ostavši da živi sa ženom i brojnom čeljadi kod brata u pravoj bedi jer usta beše dosta a zemlje malo. Muka jedna. I tako prolazili dani. Ali decenije u patnji ojačaše ljude samo se brat sve više odavao alkoholu. Nedelja beše oko Uskrsa kad ga pozva brat i reče da je usnio oca. Već su bili malo ojačali pa uz silne mutne slike sna upamti da mu reče da otkupe imanja onih koji ima sve razgrabiše a detalje pojasni bratu koji u trenu presta da pije.
Izbledelo oduševljenje nazovi pobednika, mnoge zatekoše silni problemi i nemaština a kuće opusteše jer se čelja u gradove rasu. Bi prilika da se pazari ali časno.
- Sazna brat od brata da je otac poželeo da sledeći starine koji su proživeli u prtanim krpama i samo štedeli da kupe zemlju sa kupljenih imanja uzmu samo svoj materijal otet u hordi pohlepe a ostalo ostave ako se neko vrati da njihove sudbe ne bude. I bi kako je otac reko. Ubrzo niče i drugo imanje i braća postaše gazde kakvi su i bili. Vrati se sluga do sluge da radi i gradi i njihovo i svoje.
Stasali mladi, rasuše se domovi zemljom blagodatnom ali san koji je sve poveo stazama čestitosti okupljao ih i zborio narodnu, u zlu ne kloni, u dobru se ne ponesi.
Brojne su priče, sad već predanja da se kradom na humkama braće koji su u međuvremenu otišli da polože račun starima osvane po buket poljskog cveća. Neko okovan strahom od svedoka dolazio da ispolji poštovanje. Možda baš sluga koji je rušio odžak kuće poštenjem sazidane, već umoran starac privodio priču kraju.
Lagano svet se razilazio a pogodba sa početka priče nesta kao oblak iznad prepoznatljivog mesta. Zamišljeni seljani i kupci iz grada koji su došli poslom prisećali se nepravdi koje su čuli iz svoje okoline. Deda unuku zborio o tome što su čuli i veličini časti te da se reč ne pusti međ ljude pre nego se dobro promisli.
Za kraj osta u magli zagonetnosti priča o braći i njihovim potomcima koji su brodili talasima života dostojanstveno a sluge, vremenom komšije i prijatelji i dalje dobijali prase za Božić.
Reč je reč a čast je čast. Znojem orošena ide u legendu poput ove priče koju vam od srca nudimo za sačuvati.
Patnja očvrsne a nada nosi i kroz neprohodne pute života na odlasku reče starac i nesta u lavini kupaca i prodavaca.
Bandera ne sumnjamo pamti bezbroj ovakvih priča ali daleko od rama one koja vam oslika bajkovito o čemu se često slučajno ili namerno ćuti.
Vršalica kao muzejski eksponat i sada svedoči u dotičnom selu da je bilo kao u priči. A poneto za sebe čuvajte sami.