RADUJMO SE, HRISTOS VASKRSE!

O najvećem hrišćanskom prazniku, koji je sav radost, razgovarali smo sa sveštenikom Ilijom Mitrićem, starešinom hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Šapcu.
U Velikoj smo, poslednjoj nedelji Časnog posta, koja se naziva još i Strasna ili Stradalna sedmica. Reč strast i stradanje imaju isti koren. Da li je svaka strast stradanje?
- U izvornom smislu, reč strast označava isto što i stradanje. U našem savremenom jeziku, reč strast se skoro uvek koristi u oblasti osećanja i ima drugačiji prizvuk, malo poetičan, romantičniji, što dokazuje da se jezik menja pod uticajima načina života. Reč strast je postala afirmativna u tolikoj meri da su neke strasti, zapravo, veoma jaka osećanja prema nekome ili nečemu, društveno prihvatljiva. Danas imamo “dobre“ strasti i one koje nisu opšteprihvaćene, a i takvih je sve manje. A zapravo, svaka strast porobljava čoveka i u tom smislu jeste stradanje, jer nas prikiva, raspinje za nešto što nije naša priroda. Svaka strast čoveka parališe i od bića slobode, kakvim je stvoren i na koju je prizvan, čini roba. Zato se bestrasan život izuzetno ceni kod hrišćanskih podvižnika, na prvom mestu, kao život u istinskoj slobodi.
Tokom ove nedelje, vernici se sećaju golgotskog puta našeg Spasitelja, intenzivnije nego inače (mada je to sećanje neizbrisivo iz života hrišćanina). Podsetite nas, oče Ilija, na poslednje dane Hristovog života u telu, njegov hod ka krstu.
- Sam dolazak Hristov u ovaj svet, početak je puta, koji od pećine u Vitlejemu vodi ka Golgoti. Na tom putu „Sin čovečji nema gde glavu skloniti“, kako Hristos sam o sebi svedoči. Najviša tačka dobrovoljnog Hristovog uniženja jeste krsna smrt. Tu su svi elementi jedne životne drame, ljudske i slikovite. Od dočeka kao cara na Cveti u Jerusalimu do raspeća na Golgoti od “osana“ do “raspni ga, raspni“, tu je strast za novcem kod Jude, strast za vlašću kod Pilata i jevrejskih starešina. Izdaja najbližih i najvoljenijih, koji se samo nekoliko sati pre toga životima kunu da svog voljenog učitelja neće ostaviti. Nepravedno suđenje, lažni i namešteni svedoci, nedostatak hrabrosti da se čovek bori za istinu po cenu položaja i ličnih interesa kod Pilata. Ponižavanje i ruganje slabijem od strane moćnih i silnih, kako to čine rimski vojnici. Kalkulisanje životom zarad „većih interesa“ jevrejskih starešina koji govore kako je bolje da umre jedan čovek za narod. Poniženje, šamaranje, bičevanje, strašne muke i bol... Ima li čoveka na zemlji sa kojim se Hristos nije poistovetio? Sve nepravde, muke, stradanja koje možemo da doživimo, Hristos je podelio sa nama, kao čovek, sve do smrti, kao vrhunca stradanja i ostavljenosti od svih.
Danas je Veliki četvrtak, dan kada je ustanovljena Sveta tajna Evharistije na Tajnoj večeri: „Jedite, ovo je telo moje koje se za vas lomi... Pijte iz nje svi, ovo je krv moja Novoga zaveta...“
- Objašnjavajući ustanovljenje Svete tajne Evharistije, Sveti vladika Nikolaj je rekao: „Danas je postavljena večera koja se ne podiže“. Sveta tajna Evharistije je svetotajinsko produženje Tajne Večere, koju mi na liturgiji, ne ponavljamo samo obredno, nego se pred nama odigrava ona ista Tajna Večera i isti je Hristos. Na svakoj liturgiji se molimo: „Primi me danas Sine Božji za pričasnika Tajne Večere tvoje...“ Dok živimo čekajući punoću Carstva Božjeg, čekajući Hrista, na liturgiji, u Evharistiji, već imamo doživljaj Budućeg carstva.
Veliki petak je najtužniji dan u godini, dan kada su raspeli Onog koji je zbog njih došao i zbog nas, a po volji Oca nebeskog, da pokaže „put“, kojim se, i danas, „ređe ide“.
- Što je veća ljubav, veće je i stradanje. Onaj koji čoveka najviše voli, za čoveka i od njega, najviše i strada. Na Veliki petak, čovek je pokazao svu svoju nemoć, a Bog svu svoju moć. Čovečja nemoć se očituje u činjenici da može da ubija, da donosi smrt, što je do Velikog petka bezbroj puta dokazao, ubijajući prirodu, druge ljude i samog sebe, a tog dana je pokazao da može i Boga da ubije. Božja moć se tog dana pokazala u smirenju, koja, ljubavi radi prema čoveku, i sramnu smrt na krstu prihvata i opravdava svoje ubice, moleći Boga da im oprosti, jer „ne znaju šta čine“. Traganje Hristovo za izgubljenim čovekom, ne završava se ni Njegovom smrću, do ada se spušta Bog da bi iz njega izveo čoveka. Sa Hristom su istovremeno raspeta i dva razbojnika, ukazujući na dve mogućnosti koje čovek ima ““ da prihvati svoju grešnost i prizna Hrista za spasitelja, ili da ignoriše Njegovu žrtvu, prisustvo Boga u ovom svetu i svom životu i ostane večno na krstu.
Iako je hrišćanstvo zvanično priznata religija od 4. veka, Hristos je bio i ostao avangarda i privilegija, uska staza izvan “mejnstrima“, jer, „mnogo je zvanih, ali je malo odabranih“.
- Hristos je potresao istoriju, i danas potresa svet, On je „znak protiv kojeg će se govoriti“, kako o Njemu svedoči jevanđelje. Nismo slučajno čak i vreme počeli da računamo od Njegovog rođenja, to svedoči Hrista kao rodonačelnika nečeg novog. Njegov put je uzan put kojim se ređe ide i ko za Njim hoće da ide mora da se odrekne sebe, Njegovo carstvo nije od ovoga sveta i Njegovo stado je malo, ali zato je Njegov jaram blag i breme mu je lako. No, taj put nije eskapizam i nezainteresovanost za svet već prevrednovanje sveta. Njegovo malo stado, crkva njegova, nije zatvoren krug posvećenika neke tajne nauke koja je sama sebi dovoljna, već so ovoga sveta, sabranje zvanih i odazvanih, koje zove ceo svet u poznanje istine u spasenje i jedinstvo sa Bogom, po rečima Hristovim „da svi jedno budemo kao što si ti u meni Oče i ja u tebi“. Mislim da svet nikada neće shvatiti Hrista.
Atmosfera Velikog petka je prisutna u našoj svakodnevici, osećanje oskudice, i materijalne i duhovne, beznađa i nekakve obezdušenosti, , kako je rekao poznati filozof -„užasa egzistencije“. To nije hrišćanski, ali je ljudski.
Lepo ste to primetili, kao da živimo stalni Veliki petak, atmosfera trijumfa zla je toliko prisutna, da smo skoro izgubili svaku radost. U takvoj atmosferi, postojanje je užas, a smrt izlaz. Nije ni čudo što savremena civilizacije pomno neguje kulturu smrti, u koju bi trebalo zaroniti čim se čovek suoči sa izazovima i problemima. Smrt se nametnula kao konačno rešenje i ne čudi što se dešavaju tolika ubistva i samoubistva. Izgubili smo veru u Vaskrsenje, nikako da nam pogled pređe preko groba, nikako da iz smrti Velikog petka i groba Velike subote uđemo u radost Vaskrsa. Jedino vera u vaskrsenje može osmisliti besmisao u kome se svet nalazi, a tu veru kao svetlost svetu blagovesti i svedoči crkva Hristova i nudi život i radost sa Hristom, i to ne samo kao nešto što će doći, već kao nešto što je u Crkvi već sada prisutno.
Veliki petak Srbije traje decenijama. Opusteli smo. Šta nam valja činiti, nama kao narodu i crkvi kao instituciji koja bi trebalo da nas vodi?
- Ni naša Golgota, kao ni jedan događaj u ovom svetu, nije bez Božijeg promisla, ali Božiji promisao nijednog trenutka ne isključuje slobodu učesnika nekih događaja, ni njihovu odgovornost. Spasenje sveta i čoveka je sinergično, zajedničko dejstvo Boga i čoveka, Božiji priziv i čovekov odziv. Božiji poziv je otvoren, ostaje samo naše DA. Od našeg pristanaka da budemo spaseni zavisi naše spasenje, no pristanak nije samo verbalan, već prati i promenu i prevrednovanje naših života. U tom smislu crkva kao živi organizam, više kao konstitucija nego kao institucija, može da nas povede samo ka jednom pravcu gde je sidro njenog broda usidreno ““ ka večnosti, iz koje ona crpi sećanje na ono što će doći. Umesto tereta ovoga sveta, ona čoveku blagovesti Hristove reči ,,Ne bojte se jer ja pobedih svet,, Umesto promenljivih aršina po kojima se meri ovaj svet, ona ukazuje na Hrista kao merilo svih ljudskih merila. Svako od nas mora da se potrudi da se uhristopodobi, da postane što sličniji Hristu, jer, menjajući se na bolje, menjamo svet. Da je to moguće, u svim vremenima i istorijskim prilikama, svedoče svetitelji crkve. Jedan od njih, naš savremenik, sveti Patrijarh Pavle nas je stalno opominjao da budemo ljudi, dakle, čovek se postaje, to je proces. Kada svako od nas bude mogao da pogleda sebe u oči i sa mirnom savešću da kaže : ,,Sve što sam mogao za dobro svojih bližnjih, ja sam učinio“, svima će nam biti lakše.
U nedelju slavimo praznik nad praznicima, Vaskrsenje Hristovo, najsvetliji dan u istoriji čovečanstva, u kome se sve raduje i ima smisla, dan koji nikada ne bi trebalo gubiti iz vida.
- Biti hrišćanin znači verovati u Vaskrsenje, na činjenici Vaskrsenja Hristovog je utemeljeno hrišćanstvo, jer ,, ako Hristos nije vaskrsao prazna je propoved naša i uzaludna je vera vaša“. Vest o vaskrsenju, bila je prva propoved apostola. Istom vešću, prvi hrišćani su blagovestili drugima spasenje od smrti, propadljivosti. Onima kojima se Hristos javio po vaskrsenju to je promenilo život, od strašljivih i uplašenih, probrazilo ih je u postojane i nepokolebljive svedoke vaskrsenja. Vera u vaskrsenje dakle i nije vera, nije religija, ona je način života, sam život u kome sve ima smisla, u kome radost stvarnosti Hristovog vaskrsenja nikada ne prestaje. Ništa nije propalo, ništa zaboravljeno, sve je spaseno. Kada je Vaskrsenje centralna tačka i smisao našeg života, uvek imamo radost Vaskrsa sa sobom, koju nam niko i ništa ne može uzeti. Smrt je pobeđena i obesnažena, a život svih ““ Hristos pobedio je i nama nudi učešće u toj pobedi. Sve je na nama i našoj odluci, hoćemo li sa Njim u život i radost ili u neizvesnost i nesigurnost čovekovog kratkog postojanja bez Boga.
Hristos Vaskrse!
- Zaista je Hristos vaskrsao, nema bolje poruke od ove, ljudska usta lepšu vest nikada nisu izgovorila. Verujte, što više vere, manje brige, živimo prepuni briga, mnoge od njih vera može olakšati. Radujte se, Bog je stvorio svet i Bog je spasao svet. Hristos Vaskrse i Život svih pobedi smrt svih.