Berza

  • aero 830 ▼ -1,19%
  • coka 9.707 ▼ -2,93%
  • dinnpb 4.000 ▲ 7,93%
  • dnos 2.400 ▲ 4,35%
  • enhl 683 ▼ -2,43%
  • hmbg 750 ▲ 12,61%
  • impl 3.350 ▲ 4,33%
  • kmbn 3.241 ▲ 1,28%
  • kmbnpb 1.350 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • puue 156 ▼ -3,11%
  • rmbg 29 ▲ 16,00%
  • stup 5.904 ▼ -0,05%
(9. jun 2016.)
MIŠARSKA BITKA: POVODOM DVESTA DESETE GODIŠNjICE (2)

Karađorđev plan odbrane i odnos snaga

Procenjujući nastalu situaciju posle povlačenja Sulejman paše Skopljaka od reke Vukodraže u Šabac, a saznavši da se velika turska vojska okuplja u Šapcu i oko njega, Karađorđe je morao doći do zaključka da Turci nemaju nameru da se u predstojećem sudaru sa ustanicima mnogo udaljuju od ovog grada iz koga su dobijali podršku i koji je mogao njihovoj vojsci poslužiti kao oslonac u slučaju neuspeha.
Bitan elemenat procene neprijatelja je svakako odnos snaga. Karađorđe je imao izveštaje da Sulejman-paša Skopljak raspolaže sa 40-50.000 vojnika i da raspolaže velikim brojem topova sa dosta municije. Među njegovim komandantima su bili Hasan-paša Banjalučanin, Sinan-paša Sirčić iz Goražda, Vidajić kapetan od Zvornika, tridesetak turskih kapetana iz Bosne, među kojima su se isticali Kulin-kapetan i kapetan od Dervena.
U beljinskom logoru Karađorđe je prikupio ustaničku vojsku Šabačke i Valjevske nahije, Šumadince, Moravce, Gružane, Rudničane. Srpske snage su brojale 8.500 do 9.000 ustanika, od čega 7.000 pešaka, a ostalo su bili konjanici. Od teškog naoružanja imali su tri topa i jednu haubicu. Ustanici su se ponosili već proslavljenim teškim topovima „krnjom“ i „šibonjom“. (Prvi je bio okrnjen u prethodnim bojevima, a drugi je veoma uspešno tukao-šibao kartečom). Zapovednik svih snaga bio je Karađorđe Petrović. Uz njega su bili Jakov i prota Mateja Nenadović, Milan i Miloš Obrenović, pop Luka Lazarević, Stojan Čupić, prota Nikola Smiljanić, knez Sima Marković, knez Teodosije iz Knića, Lazar Mutap, Jovan Kursula, Cincar Janko i Marko, Milić Drinčić, Arsenije Loma, Miloš Stojićević - Pocerac, Miloje Petrović ““ Trnavac i drugi. Iskustvo je učilo Karađorđa da ako napadne Turke u Šapcu, prednost će biti na njihovoj strani, jer su mogućnosti za njihovu odbranu znatno veće. Zato je nastojao da izazove Sulejman-pašu Skopljaka na odlučan boj u mestu koje ustanicima više odgovara. U tu svrhu, 26. jula ili 8. avgusta 1806. godine krenuo je svu ustaničku vojsku sa Beljina preko Predvorice, Trbušca i Žabara. Bojeći se da u toku marša ne dođe do borbe u susretu sa brojno nadmoćnijom turskom bosanskom vojskom, Karađorđe se kretao vrlo oprezno i prikriveno. Napred je išao Karađorđe sa starešinama, za njim konjica, pa brojna pešadija u belim gaćama i kratkim gunjcima, sa jataganima za pojasom i dugim puškama o ramenu. Začelje kolone su činili starci i golobradi mladići sa ašovima, lopatama, budacima i sekirama.
U selu Trbušcu, pored puta ispod starih hrastova (postoje i danas), vojska se postrojila u karu. Tu je pop Pantelija iz Urovaca (onaj isti koji je u Krniću uhvatio onog starog Turčina što je na prevaru ubio Janka Katića) pod vedrim nebom, s drvenim krstom u ruci, zakleo vojsku, blagosiljao oružje i očitao opelo za one koji će u narednom boju poginuti. Zbivanje kod istorijskih hrastova u Trbušcu može se oceniti kao psihološka priprema za ono što će se desiti na Mišaru. U vezi sa ovim ovaj događaj se obeležava na svečan način svake godine, desetak dana pre godišnjice Mišarske bitke. Program svečanosti je sve sadržajniji, a okupljanje građana sve brojnije.
Za podizanje šanca naredio je Karađorđe da svaki vojnik, pešak i konjanik nađe usput po jedan proštac kojeg puška ne može probiti, pa je i sam dao primer vojnicima ponevši lično jedan proštac koji je usput našao između sela Žabara i Jelenče, gde je kolona udarila na jednu zagradu. O tome Karađorđev buljubaša Petar Jokić kaže: „Idući udarismo na jednu zagradu. Gospodar stade, jedan seiz siđe, iščupa jedan proštac i dade ga Gospodaru, a druga dva iščupa i stavi na rame. Gospodar ovaj uze na rame i pođe dalje. Druge starešine i sva vojska videći šta uradi Gospodar, brže svaki skoči te uze ko dva, a ko tri prošca i ponesemo.“ To kolje je poslužilo za gradnju čuvenog mišarskog šanca.
U jednom trenutku Karađorđe je naredio Petru Jokiću i Lazaru Mutapu da uzmu nekoliko konjanika, odjašu napred i vide da li su Turci u blizini. Izvidnica je uskoro izbila na istorijsko mišarsko polje. Tu su začuli neke pucnje. Ubrzo su u blizini Save opazili krdo turskih konja na paši. Oko njih, po travi, bezbrižni Turci su gađali iz kubura bundeve. Ustanici su ih napali, razbili, neke zarobili i konje prikupili. Od zarobljenika Karađorđe je saznao da se ispred njih nalazi jedno tursko predstražarsko odeljenje kapetana Vidajića iz Zvornika, a da su glavne turske snage u šabačkom polju. Karađorđe izda naređenje Jokiću da protera Turke sa mišarskog polja i da ispred sebe isture obezbeđenja prema šumi i prema Savi i da ga u slučaju nailaska njihovih većih snaga blagovremeno obavesti.
Karađorđe zatim okupi starešine i saopšti im da je odlučio da ovde sačeka Turke i nametne im odlučujuću borbu. „Ovde sam ja i ranije bio i sa Turcima se tukao.“ Očito je mislio na borbu na Jelenči, koja se odigrala početkom 1806. godine. „ Oboju na Jelenči Milanu Đ. Milićeviću je docnije kazivao Karađorđev buljubaša Petar Jokić. “U Boju na Jelenči opkoli nas u šancu Ćurtoglija iz Zvornika i hoće nas iseći i nas i gospodara. Međutim, predveče odnekud udari Jovan Tomić ““ Belov iz Donjeg Crniljeva sa pedeset momaka a sa njima i kaluđer Partemije iz manastira Kaona. Uskočiše u šanac ubiše Ćurtoglića i sve nas izbaviše“. Karađorđe nastavi:
Ako Turci hoće prema Beogradu, moraju proći ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. Ova šuma i Sava mogu poslužiti kao oslonac našim položajima. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo mišarskog polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine.“
Pošto starešine prihvatiše Karađorđevu odluku, pristupilo se kopanju šanca. Izabran je najpogodniji prostor od oko 600 koraka od ivice platoa. Na širokoj zaravni brega Karađorđe koracima odmeri zemljište, starešine udariše kočiće, a seljaci sa budacima i ašovima počeše da kopaju. Vojnici odložiše oružje, pa se i oni latiše kopanja, te se ubrzo ukaza oblik četvorougaonog šanca sa jednom ugnutom stranom. Bilo je to 27. jula ili 9. avgusta 1806. godine. Bila je velika suša. Kiše odavno nisu pale. Zemlja je bila tvrda i ispucala. Za kopanje šanca po velikoj sparini bilo je potrebno dosta rada. Šanac je građen veoma brižljivo i po svim pravilima ondašnje fortifikacije. Očito je da je u njegovu izgradnju Karađorđe uneo svoje iskustvo stečeno za vreme službe u austrijskom frajkoru. Visok grudobran opervažen je visokim zašiljenim koljem (palisadama), a svuda oko njega iskopan je dubok rov. Iznutra je grudobran obložen lesama i pletarima šiblja, a mesta za borce - banketi, uz njega toliko široki, da su vojnici mogli da stoje u dva reda. Na svakom uglu su bili podignuti bastioni sa zemljanim tabljama (postoljima) za topove. Na istočnoj strani su postavljeni teški topovi: krnja i šibanja, a na severozapadnoj haubica. Ispred grudobrana s polja iskopane su zaseke i kurjačke jame pokrivene divljom vinovom lozom kojima su se Srbi naročito dobro koristili.
Bogdan Sekendek

Najnoviji broj

22. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa