Jabuka

“Pa krenite...srećan vam put! Benzina imate, a imate i radio stanicu, pa ako vam šta zatreba pozovite nas. Put do Kronaha je živopisan, prolazi kroz Franačke šume, predivan je da nije te granice, pored nje ćete sve vreme voziti“¦ Nemojte se obazirati što je uz put bodljikava žica, minsko polje i osmatračnice“¦ njihova dužnost je da osmatraju... a ta, nesrećna, granica između istočne i zapadne Nemačke, prolazi između kuća, njiva, braće rođene“¦ razdvaja majke od dece, porodice“¦
I sad poneki krene, sa jedne na drugu stranu, i ginu od mine, metka, a, poneko i uspe. Vas dvoje gledajte prirodu, opustite se... naši ste gosti i stalo nam je da uživate!“, mahnu im Milan.
Iza prve krivine počeli su da se spuštaju. Sunce zađe, četinari zakloniše nebo... put vodi između brežuljaka, uz livade“¦Tek kad siđoše u ravnicu, sa desne strane ugledaše prostor sa razrovanom zemljom ograđen žicom; u drvenoj osmatračnici stoji vojnik sa šlemom i podignutom puškom...
(Šta ako uzvikne, i pušku usmeri na njih... ne, sem kliktaja orla iznad njih ““ ništa drugo se nije čulo.)
Odlučiše da gledaju levo, u ostarele omorike i zrake sunca koje se povremeno pomalja kroz njihove vrhove: “Vidi te jabuke!“, oduševljeno uzviknu žena. Suprotno od graničnog rova, uz ivicu puta proteže beskrajni niz, niskih, jabukovih stabala; grane sa uzrelim plodovima spustile se do trave:
Bože... kako su divne, kad bih smela samo jednu“¦“, bojažljivo se obazirući mislila je žena.
Ubrzo stigoše, u Kronah, stari grad trgovačkim jezgrom. Auto ostaviše ispod zidina, potom pođoše u razgledanje fasada barknog i renesans-stila... Na izlasku iz Gornjeg grada nalazi se velika radnja. Ušli su, pogledali i kupili samo jednu stvar koju čovek stavi na zadnje sedište.Krenuše nazad da stignu pre mraka.
Drvored sa jabukama im je sa desne strane, a granica sa leve“¦
“Šta, žedna si, da ubereš jabuku! Bože sačuvaj, što ne reče u gradu, pa da popiješ nešto, već i kupuješ, ostade s onim budilnikom, pa čekaš da ga trgovac proba, glanca, navija“¦ i, sad, kažeš da si žedna, a ne misliš, da ONAJ gore, u osmatračnici, gleda, i vidi - s v e, ni bubica mu ne može promaći kamoli, vozilo ili pešak, ON nas, posmatra neprekidno. I sad, ima dvogled, možda, preko mušice puščane, nas gleda“¦ Moraš se pretrpeti“¦ da ubereš jabuku! Zaboravi, ženska glavo, u tuđoj smo zemlji na granici dve Nemačke, između je minsko polje i bodljikava žica, sve do puta kojim se vozimo. Onaj, na osmatračnici, ne zna šta ti hoćeš... Ama, NE ZNA, ON, da ti hoćeš da uzbereš jabuku kraj puta, ničiju jabuku (ko kaže da je ničija - sve je nečije!). On je, ženo, vojnik-graničar „programiran“ da puca na sve što mu se učini sumnjivo, čuješ li, šta ti govorim? Ćuti i trpi... kad u gradu ne uze vodu...“
Ispred njih je prazan put; drvored jabuka otegao se, unedogled; otežale od uzrelih crvenih plodova, grane im se spustile, povrh, suvih vlati trave iznikle uz kolovoznu traku...
Sunce zađe za brdo; crveni odsjaj zaogrnu četinare, pozlati im rese.
Kad krenuše uzbrdo motor automobila poče da brekće; tišinu prekida krčanje iz radio stanice; ubrzo začuše Milanov glas:
“Gde ste, gosti, jeste li blizu kuće, večera je pri kraju. Šta, žedna je... da ubere jabuku kraj puta...
Pa, neka je ubere! To je, bre, samo jabuka, a ne begunac! Zašto, žena, da bude žedna, pobogu?!“, izgovori u jednom dahu:
“Bože, Bože, šta li sam ja Bogu zgrešio, da me ovo snađe“¦ Al“™ zbog Milana, samo zbog Milana, ovo činim, ne zbog tebe, nikako“¦ Sad me slušaj pažljivo“¦ kad stignemo u prazan prostor, mislim na onaj, između dva graničara, oduzeću gas (stati, neću!), a ti kroz prozor, odmah uberi, tu, prokletu, jabuku! Brrrzom, brzinom... ženo, ženo, nisi svesna koliko rizikujemo, ma, pusti, Milana, on tako kaže da nas ne poplaši“¦ Pppsst, tišina! Usporavam... još malo“¦ “˜ajde sad... Ajde, ŽENO!“
Prigušenim glasom reče joj muškarac... Ona brzo ispruži ruku kroz prozor u pravcu najniže grane sa najbližom jabukom: “Samo malo, još saa“¦“, šapuće, i dok joj prsti obuhvataju glatku voćku... tog trena kroz vazduh se prolomi piskavo-vrišteći zvuk: Fiijuu! Fijuuu! Fiiijuu...
“ALARM! Jabuka je povezana sa alarmom... Sad smo gotovi!“, panično uzviknu čovek:
“Neee... NIJE ALARM, čoveče! Smiri se... n i j e alarm, već - b u d i l n i k! Budilnik zvoni, sećaš se da ga je trgovac, probao, pa navio da zvoni.... Sećaš se.“ govori žena, a lice joj sjajno od znoja.
“I, ja sam uplašena... srce mi, još u grlu, uh, kako jako zvoni, ne znam“¦ gde li se isključuje?“
“Ma, tresni, po “ušima“ prokleti sat... Uplašena... hm, ti uplašena, a, šta misliš kako je meni...?
Al“™ ““ neka, tako mi i treba kad slušam ženu, a ne sopstveni razum.“, izgovori, pa pritisnu papučicu za gas, udaljavajući se sve brže i breže...
Zvuk motora narušava tišinu. Žena i muškarac ćute zagledani u put ispred sebe.
Tek kad prođoše lakat-krivinu, čovek sa olakšanjem uzdahnu, i zabaci se na sedište:
“Jabuka! Hm... jedva čekam da kažem Milanu, da ova, beše žešća, nego - rajska!“