Шапчанин Драгутин Миловановић освојио највиши врх Аустрије

Кад зазвони велики звонар

У оквиру акције Планинарског клуба „Балкан“ из Београда, Драгутин Миловановић из Шапца, са двојицом планинара освојио је Грос Глокнер (Велики Звонар), највиши врх Аустрије. На 3.798 метара стигли су, уместо планинарском стазом, алпинистичким смером

  • Број 3599 (20. окт 2016.)
  • М.Ф.
Драгутин Миловановић је родом из Рађевине. Као дечак је заволео планинске врхове, а последњих петнаест година се активно бави планинарењем. Члан је Планинарског друштва „Цер“ из Шапца и Комисије за алпинизам Планинарског савеза Србије, чији одсек од скоро постоји у Шапцу. Иде на алпинистичке трке и планинске маратоне. Најдужу стазу Фрушкогорског маратона (133 километра) прешао је за тридесет и један сат. До краја септембра ове године није био на висини изнад 3.000 километара, а тада је освојио Гросглокнер, највиши врх Аустрије и то алпинистичким смером, што је његов највећи успех до сада. Питали смо га шта је то што га фасцинира у планинарењу.
- То су неки изазови личне природе, жеља да постигнем нешто више, да испитам своје границе. Поред тога, фасцинира ме лепота природе. Планинарење бих дефинисао као идеалан спој три ствари ““ боравка у природи, физичке активности и доброг дружења. Разлика између планинарења и алпинизма је у томе што алпинисти бирају тежи пут. Алпинистички смерови су степеновани по тежини, користе се и руке и алпинистичка опрема да би се ризик минимализовао.
Има ли ту и хазардерства?
- Може се и тако рећи. Мада, алпинизам је доста узнапредовао у последње време, опрема је савременија и безбеднија, али су и апетити порасли. Сада се пење нешто што је било незамисливо, тако да је исти степен ризика.
Иначе, Драгутин зарађује за живот радећи две, како каже контрадикторне ствари ““ бави се тетовирањем и, с обзиром да живи на периферији града, пољопривредом. Планинарење и алпинизам су пасија, начин да претекне самога себе. Не осваја он врх планине, каже, него обрнуто, врх осваја њега.
- Акција пењања на Гросглокнер је трајала два дана. Кренули смо са висине од 1.900 метара. Нас тројица смо поставили циљ да првог дана дођемо до Планинарског дома који је на 2.800 метара. Са тешким ранчевима било је то прилично исцпрљујуће, посебно после ноћи проведене у аутобусу. Нисмо се одмарали, него смо радили аклиматизацију, да бисмо прилагодили тело висини и разређеном ваздуху. Мени је то било преко потребно, јер нисам никад био на преко 3.000 метара. Кад смо дошли до Дома, био сам прилично исцпрљен, скоро да нисам имао даха. Сутрадан смо устали рано, у четири сата, температура је била око нуле, прешли смо преко ледника Пастерце, дошли до подножја стене, опремили се и кренули да се пењемо. Први део смера није био посебно тежак, тако да нисмо губили време на обезбеђивање. Када смо наишли на узан гребен, навезивали смо се и осигуравали међусобно, самим тим смо и спорије напредовали. Време је било идеално, ведро и сунчано, видици прелепи, потпуни ужитак...Негде око подне смо изашли на врх.
Какав је осећај бити на врху високе планине?
- Диван. Кад сам био млад, волео сам да идем на планине у околини Крупња и кад бих изашао на неки врх, имао сам утисак да је све што видим моје. Пуно ми је срце било. Тако је и данас.
Следећи врх који планира да освоји је Матерхорн у Швајцарској, који је висок око 4.500 метара, карактеристичан, у облику пирамиде, један од тежих и захтевнијих алпских врхова.