У ШАБАЧКОМ ПОЗОРИШТУ ПРЕМИЈЕРНО ИЗВЕДЕНА ПРЕДСТАВА „РУБИШТЕ“

НИШТАВИЛО НАШИХ ЖИВОТА

Редитељ Кокан Младеновић: „Успели смо да испричамо једну мрачну причу на један високоестетизовани начин“. Композитор Ирена Поповић: „Мислим да се није давно десило да направимо један јако добар производ који је естетски и визуелно, слушно добро упакован“. Глумац Саша Торлаковић: „Сви ми имамо то неко рубиште у свом комшилуку пред којим затварамо очи, правимо се да не видимо“

  • Број 3630 (25. мај 2017.)
  • О. Гавриловић
Горчина, бол, осећај немоћи, дисфункционалност међуљудских односа, нестанак логике и разума, недостатак емпатије, мрачне тајне преплавили су Велику сцену „Љубиша Јовановић“ Шабачког позоришта протеклог уторка. Током сат и четрдесет минута извођења представе „Рубиште“ у режији Кокана Младеновића, а по тексту Нинослава Ђорђевића, публика је изнова и изнова стизала и враћала се са сопственог животног рубишта. Како и не би када је прича о нашој стварности писана пером проживљеног и доживљеног кроз многобројне генерације које су се овога пута слиле у једно место на југу Србије.
„Кад сам био мали, слушао сам како народ турцизмом „‘арам да ти је“ проклиње своју децу. Кад сам имао седамнаест година, написао сам причу која се завршавала: „Милиони деце се годишње удаве у говнима својих родитеља. Или науче да пливају“. Кад сам имао тридесет једну написао сам „Рубиште“. Сада имам тридесет седам. Србија још увек проклиње своју децу. У говнима се давимо и све теже пливамо јер смо на измаку снага. На рубу“, речи су Нинослава Ђорђевића, писца текста, глумца Народног позоришта из Сомбора и мастера режије. Речи које су јужњачким дијалектом одјекнуле у Шабачком позоришту секући кроз ваздух бриткошћу у метафоричној мисли о нама, о Србији данас. И не само Србије него и света у коме живимо.
Свака реч, сваки корак и покрет, просто боле. У судару емоција болело је и глумце и публику.
- Толико је емоција да просто боле. Потресно јер су и неке наизглед обичне ствари доведене дотле да просто боле. Тешко је стајати на сцени и држати налет свега што носи овај текст – речи су глумице Анете Томашевић.
Свако се ове позоришне вечери пронашао у неком тренутку или је, пак, пронашао неког из своје околине.
- Мислим да се тиче сваког од нас. Сви ми имамо то неко рубиште у свом комшилуку пред којим затварамо очи, правимо се да не видимо. За мене је једна од главних тема радећи на овом комаду нешто што нас опседа свакодневно, а то је својеврсна емпатија према туђим мукама, проблемима, несрећи... Мислим да ова представа и о томе говори. Некако имам жељу и наду да људи после ове представе буду бољи него што су били пре представе. Мислим да смо на најискренији могући начин проговорили о овоме – поручио је глумац Саша Торлаковић.
Изазов како за глумце тако и за све остале па и за композиторку Ирену Поповић.
- Изазов у смислу како озвучити тај неки крај света, па још такав, а не бити патетичан, очекиван. Мислим да се давно није десило да направимо један јако добар производ који је некако естетски и визуелно, слушно добро упакован – додала је Ирена Поповић.
Са елементима и прецизношћу западног позоришног стваралаштва попут немачког театра уз извучену унутарњу експресију глумаца са минималним покретом „Рубиште“ је извукло на видело сву трулеж како појединца тако и друштва. Истовремено, потврдило је ону Аристотелову мисао да позориште мора да се запита шта је нељудско у људском. По виђеном и доживљеном све јер се криза идентитета појединца одразила на кризу идентитета друштва.