Olga Perić: „A u mom srcu Sarajevo“

11. novembra, obeležen je Dan primirja u Prvom svetskom ratu, kada se sećamo kako je sve počelo.

U Sarajevu, na Vidovdan 1914, Gavrilo Pricip izvršio je atentat na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Na suđenju, Princip je izjavio: „Ja sam jugoslovenski nacionalista, težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena, pod bilo kakvim političkim oblikom i njihovim oslobođenjem od Austrije”. Heroj ili terorista, pitanje je koje se najčešće postavlja. Bez namere da pravdamo ili upiremo prstom, potražili smo njegove potomke u pokušaju razumevanja života koji se nastavlja.

Olga Perić, klinički psiholog, rođena je Šapčanka, ali se „začas prebaci na ijekavicu, u uhu i srcu“. Baka Persida Matić (devojačko Princip), koja je odigrala veliku ulogu u njenom odrastanju, rođena je u Bosanskom Grahovu. Bila je jako bliska sa bratom od strica, Gavrilom. Sama (suprug joj je bio na ratišu), sa troje dece, izbegla je iz Sarajeva i došla u Šabac ratne ‘42 godine.

Baka Persa, Foto: Privatna arhiva

- Ponela je mnogo knjiga sa sobom, a druge zakopala da ih Nemci ne bi spalili. Uvek je bila sa knjigom u ruci, tako je i umrla, slaže Olga svoje sećanje.

Porodica je živela u ulici Maršala Tita 49 (današnjoj Jevremovoj). Deda je rano umro, nije ga zapamtila ni Olgina majka, Ljubinka Buba Matić.

Majka Buba, Foto: Privatna arhiva

- Rođena sam kao vanbračno dete. Poštujem izbor svog oca da se ne rodim, kao što poštujem odluku svoje majke da me rodi. Vrlo rano, onako kako je priličilo mom uzrastu, bila sam upoznata sa okolnostima, jer je moja majka mislila da je bolje da čujem od nje onako kako je bilo, nego od drugih onako kako nije bilo.

Bile su to šezdesete i to je bila hrabra odluka, možda i predački prenet, zapis Principa. U ogromnom prostoru, za njene detinje oči još većem, od sto dvadeset kvadrata, krevetac je zauzimao centralno mesto.

- Bila sam okružena ljubavlju najbliskijih i brojnih prijatelja koji su svakodnevno bili prisutni u našoj kući. Bili smo velika porodica, brojnija od mnogih koje sam poznavala.

NEKA BUDE U SARAJEVU
Olga voli Šapčane koji su ušli u njen život. Kaže da je bogata zato što ima mnogo prijatelja. Ipak, sebi je morala da prizna da se u Sarajevu oseća kao svoja na svome. Tamo doživljava svoj identitet u potpunosti. Baš zbog toga, zbog večne veze predaka i potomaka, namerava da objavi svoj prvenac u Sarajevu, na ijekavici. Koautor je knjige sa devojkom koja je kao maloletna doživela incest, ali je posvećena svim žrtvama bilo koje vrste nasilja. U uvodnoj reči je zapisala: „Čula sam od jedne veoma pametne i brzomisleće žene da bi ova knjiga mogla dići veliku prašinu, a isto tako biti fijasko. Da bismo Adrijana i ja mogle biti „linčovane“ zbog toga što u još uvek ranjenoj Bosni i Hercegovini pričamo o pojedinačnom slučaju koji se desio u susednoj zemlji. Ako je linč neizbežan, neka bude u Sarajevu!“

Kada joj je ćerka saopštila vest da će roditi dete van braka, baka Persa donela je odluku da više nikada neće izaći iz kuće, i održala je do smrti. Zato je svet je dolazio kod nje. Ali, ne bilo kakav svet. Prijatelji, stari Šapčani i oni koji su izbegli iz ratnog vihora, koje nije zanimala politika. Nikada se više nije vratila u Sarajevo, gde je radila kao muški šnajder. Da li je patila od nostalgije, ne zna se. Bila je stamena, čvrstog karaktera, mudra i poštovana do kraja.

U kući Matića uvek se otvoreno o svemu razgovaralo. Zato je Olga širom otvorene duše. Vedra i duhovita, direktno i jasno saopštava to što misli. Emocionalnu inteligenciju naučila je u svom domu. Takvi ljudi uvek su blagoslov, a danas su raritetni.

BAKA PERSA
„Na prvi pogled hladna, bila je od onih prebrižnih, sva u strahu da se nešto loše ne dogodi njenoj deci. Bila je autoritet. Imala je perfektnu memoriju, nikad nije nosila naočari, a čitala je do kraja života i uvlačila konac u iglu. Uz sebe je uvek imala kutiju sa važnim dokumentima i uspomenama. Tu su bili maramica i prsten koji je dobila od njenog Gavre. Nije dozvoljavala nikom od nas da nosi taj prsten. Govorila je da je to prokletstvo, da je on ipak ubio dvoje ljudi. Bila je izuzetno verujuća. Intuitivno sam došla do saznanja da mu je oprostila. Greh na jednu, a ljubav na drugu stranu.“

- Ujka Mima bio je muška figura u mom životu. Maštovit, igrao se sa mnom, a često me je vodio sa svojom ekipom u Jugoslaviju. Imali smo poseban odnos koji nije prestao ni kada se oženio Katom i dobio ćerku Višnju, koju zovemo Coka.

Kada se Buba porodila, na porodičnu scenu vratila se nana Olga, baka Persina rođena sestra. Viši poštanski službenik u Sarajevu, u porodici je ostala upamćena po tome što je muža izbacila iz kuće posle prve bračne noći. Ekscentrična, ujahivala je na konjima u kafanu. Bila je u Sarajevu za vreme rata, gde se „baš sa Jevrejima družila“ U Srbiju je došla kad se završio rat, a po Olginom rođenju, prema rečima unuke koja nosi njeno ime, doživela potpunu transformaciju.

Nana Olga, Foto: Privatna arhiva

- U slučaju moje majke, bila je veoma stroga. Došla je iz Beograda u bundi, bez čarapa. Pridružila se patrijarhalnom, konzervativnom svetu, iz kog je potekla i koji je, očigledno, duboko u sebi nosila.
Baš kao u pesmi: „Što se više boriš protiv/ostaješ vezan za nas“.

- Svi su ispoljili nekakav bunt, ali su se pravili i kompromisi. Teško se varila neposlušnost i neispunjena očekivanja.

Posle „Vukove“ sa odličnim uspehom (pet manje nije za đaka), završila je dve godine usmerenog obrazovanja u Ekonomskoj i dve u Gimnaziji. Nakon prve godine Muzičke škole „Josip Slavenski“ u Beogradu, odustala je od muzike.

MAJČIN BLAGOSLOV
„Na drugoj godini prava, tetka je upoznala teču i rešili su da se venčaju. Kada je došao da je zaprosi, baka je rekla (zato što nije završila fakultet): „Radite šta znate, moj blagoslov nikada nećete dobiti“. Ipak su se venčali. Tetka je imala izuzetno uspešnu karijeru, ali su joj sinovi, od kojih je jedan mlad umro, ostali bez poroda.“

- Shvatila sam da nisam dovoljno vredna da bih ostvarila solističku karijeru, a da budem u nekom orkestru ili da radim u prosveti, nisam želela. Kad sam im saopštila da neću nastaviti školovanje u Muzičkoj školi, mislim da bi im bilo lakše da sam rekla da bolujem od neke neizlečive bolesti. Mnogo se polagalo na obrazovanje, pismenost, umetnost... Bio je to moj prvi veliki bunt. Spasao me je brat od tetke, koji nije diplomirao (ostala su mu dva ispita) Muzičku akademiju: „Ako ne ide iz duše, a muzika mora tako, pustite je“.

Odlučila je da sudira psihologiju. Na pitanje da li je to bila potreba da dobije odgovore na neka od pitanja i pokušaj razrešenja konflikata, što je čest slučaj sa studentima psihologije, odgovara: „Nije, bar ne svesnom nivou“.

Bila sam okružena ljubavlju najbliskijih i brojnih prijatelja koji su svakodnevno bili prisutni
u našoj kući. Bili smo velika porodica, brojnija od mnogih koje sam poznavala

- Oduvek me je, kako god to zvučalo, privlačila duševna bolest. Tačnije, da pokušam da pomognem u razumevanju prirode duševne bolesti. Moja porodica je bila takva – nesebična, davajuća, pa je vrlo moguće da se to genetski prenelo na mene. Kako god, imala sam potrebu da pomognem i zato sam odlučila da studiram psihologiju.

Završila je fakultet, zaposlila se i udala za Zdravka Perića sa kojim je trideset godina u srećnom braku. Ima ćerku Katarinu. Jedina je nastavila lozu.

- Ne prođe dan da se ne setim mojim najdražih, koji nisu više sa mnom. U našoj kući na groblje se nosilo cveće i sveća. Znalo se: Čini dobro za čoveka dok je živ. Kad umre, ne moraš da nosiš crninu i da ideš na groblje ako ga u srcu ne žališ”. Često odlazim u crkvu da im zapalim sveće.

Prsten i maramica koje je Gavrilo poklonio sestri Persi, Foto: Privatna arhiva

Da li i Gavrilu, nismo je pitali. Čuvarka je bakinih uspomena, a prema njemu ima ambivalentan odnos.

- Uvek sam govorila, a sada sam još čvršća u tom stavu - da mu skidam kapu na hrabrosti da se nosi sa posledicama svog postupka. Znao je šta sledi. Hoću da verujem da nije namerno ubio Sofiju. Principi nikada nisu lagali.

Gavrilo Princip, Foto: Privatna arhiva

Jedna od verzija je da je Gavrilo noć pred atentat proveo u Šapcu, kod prijatelja Nikole Milanovića i čamcem prešao Drinu. Ušao je pod prezimenom Čeko. Tako su se prezivali preci koji su iz Crne Gore u 18. veku došli na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije. Većinom su bili graničari.

ŠABAČKA IJEKAVICA
U kuću Matića rado su dolazili brojni prijatelji, najviše izbegličke porodice: kumovi Krstanovići, Anka i Savka Vraneš, porodice Vidanović, Žegarac i Pavlović. Vojislavu Macu Žunić, koja je bila nerazdvojna prijateljica sa njenom Bubom, Olga i danas doživljava kao drugu majku. Govorila se ijekavica. Imali su svoje rituale ispijanja „kahve“, spremanja obroka po bosanskim receptima, čuvenih kuma Tomaninih „peretaka“: „Jedno jaje, jedan peretak. Šezdeset se napravi za veče, povežu u plavo-žuti stolnjak i ostave da odstoji. Mogli su tek sutradan da se jedu. Isto je bilo i sa urmašicama, koje je pravila moja baka. Ušuškala bi ih u dva stolnjaka i ostavila u toplom. Tako ih ja i danas spremam.“

Zapisano je da je Todor Čeko bio stasit, krupan i naočit, da je učestvovao u bitkama, nosio ordenja i uvek jahao na belom konju. Zato su ga prozvali – principe (italijanski prinče). Tada je promenio prezime u Princip.

Uvek sam govorila, a sada sam još čvršća u tom stavu - da mu skidam kapu na hrabrosti da se nosi sa posledicama svog postupka. Znao je šta sledi. Hoću da verujem da nije namerno ubio Sofiju. Principi nikada nisu lagali

Možda je tako počelo. Ime je znamenje.