Skromnost je jedina prava veličina

Novi broj Glasa Podrinja donosi priču o Filipu Mirazoviću, koji je završio Likovnu akademiju u Parizu, u klasi akademika Vladimira Veličkovića.
Odrastajući među „Bojama i rečima“ (kultna šabačka grupa umetnika), Filip Mirazović se opredelio za boje. Uz oca Radovana, slikara, bio je to ne samo logičan, nego i put Proviđenja. Do trinaeste godine živeo je u Malom Parizu, kada se, zajedno sa porodicom, preselio u onaj pravi i veliki, prestoni grad Francuske. „Šabačka deonica“ nije trajala dugo, ali jeste dovoljno da zauvek ostane utisnuta u korenu njegovog bića.
- Sve što jesam u Šapcu je začeto, kaže Filip sedeći u svom ateljeu u Ivriju, predgrađu Pariza. Kod nas je sve slikovitije nego u Francuskoj i na Zapadu, gde je nekako linearno. I danas nosim u sebi prizore naših sela iz cele Jugoslavije, jer sam često sa ocem putovao.
- Da li ti samo čini, zato što si bio dečak, da je ovde sve živo i slikovitije nego što jeste?
- Ne, tako je uvek. Mislim da svaki čovek, ako je dovoljno svestan, uspeva da napravi svoje idealno mesto. Moje idealno mesto je Šabac. Postoje varijacije gradskog i seoskog duha, kao kod Paskaljevića i Kusturice, iako je na filmu sve baroknije. Na Zapadu je čistije u svakom smislu, ali i podalje od istinskog humanizma i ljudskosti. Shvatam da je težak život kod nas, ne idealizujem ga, ali ima dubinu, čak i u komšijskim razgovorima.
Opširnije u štampanom izdanju.