31. март 2020.31. мар 2020.
Сећање на посластичаре Трпка и Богоја и укусе којих више нема
Сласт која се не заборавља
Било је једно место, лепи локал, где су се колачи јели и на дан Крсне славе, где је било неретко пријатније него у миру свог дома, где је иза пулта, у лику продавца стајао пријатељ. У другачијем граду, држави које више нема, времену које је протекло, било је место које више не постоји...
Старијима очи засијају, млађима зенице направе пун круг када неко почне „А некада....“. Ипак, успомене су чувари среће и оно наше што нам нико никада не може одузети. Оне су тај рај у нама, благодет дела вечности у којима траје живот, где смо, пре свега ми другачији и бољи, а онда су такви и дани. Прича о Трпку Богојевићу и његовом брату близанцу Богоју, тај лични еден смешта у локал у Карађорђевој улици, преко пута Основне школе „Јанко Веселиновић“. У том локалу је живела сласт суџука, еклера, сладоледа, ратлука, алве, становао је мирис свежих погачица, обитавало освежење бозе и лимунаде у друштву ледена сласти сладоледа, свој дом имало здравље јединственог овчијег киселог млека. Посластичарница, пекара код Трпка и Богоја, беше то...
Трпко и Богоје су деца Србина из Македоније, на почетку прошлог века, дела Османске империје, који се најпре са породицом издвојио из задруге, створио дом у Втоку, на изворишту реке Вардар, а потом као печалбар дошао у Шабац, 1913. године. Онда то веће беше пут кроз независну и проширену Краљевину Србију. Тек је нашао мир на новом пребивалишту, када је морао у униформу и борбу, па и заробљеништво. Синови му се у Шапцу придружују 1926. Близанци, Богоје и Трпко уче Основну школу „Јанко Веселиновић“, а после новог рата полажу мајсторски испит за оријенталног посластичара. Већ је то била породична традиција. Педесетих отварају своје посластичарнице, а 1960. заједничку. Ту је прво слово једне приче, или се наставља, то одређују сећања појединца. Њихова „дневна“ прича почињала је који сат раније...
Када бимноги већ била у царству снова, у кући Богојевића је тек почињало недефинисано, а опет константно радно време. Посебно се памти припрема ледене посластице на стари начин.
-Млекаџије би увече доносиле млеко, од којег је мајка правила сладолед, на почетку од ваниле и чоколаде. Тата је прво код Румлових у Војводе Мишића куповао снег, а потом је куповао велике табле леда код чика Лазе, у близини старе аутобуске станице. Ми смо чекићем лупали те плоче и комаде ређали у дрвено буре, уз то посипали сољу да дуже држи хладноћу. Скувани сладолед, у пиксли, смештао се у средину леда. На поклопцу се налазила ручка коју смо окретали и сладолед се полако, постепено ледио. То је трајало четири или пет сати. Ујутру је спреман, део у радњи, а део деда и стриц возе у за то направљеним дрвеним колицима и продају суграђанима. Обланде и корнете смо такође правили ми. Када су тата и стриц отворили заједничку радњу, набавили смо из Италије најсавременију машину за чување сладоледа – приповеда нам Љубица Илић, медицинска сестра у пензији, ћерка чувеног шабачког посластичара Трпка.
Да би ујутру пекаре и посластичарнице имале свеже произвводе за уживање и енергију новог дана, мајстори заната морали су да раде дуго. Није само љубав тајни састојак укусне хране, можда још више стрпљење, посевћеност припреми. Уз лепу реч и разговор, то беше још један делић поштовања купаца.
-Другачије време је било, другачије могућности и припрема није била успутна, већ је она била занимање или живот. Сваки производ захтева, не само прави однос састојака, већ време и начин припреме. Боза се припремала готово целу ноћ, колачи, сладоледи, алва, није било убрзаног метода, јер не би то био тај укус и квалитет.
Попут Љубице и друге деце, који су тајне најслађег заната упијали од родитеља и браћа близанци су настављачи породичне традиције.
-Моји су, најпре отворили Народну кујну у Цара Душана број 4, одмах до баште „Зеленог венца“, у близини стајалишта за аутобусе.
Посластичарски занат је у породици паралелно са припремом хране за Кујну. Тата и стриц продају производе током школског одмора. Ту су лулице, бонбоне, тортице, карамеле, ратлук, јабуке у шећеру и много тога. Обојица су успешно положила мајсторски испит 1946. године у Занатском дому (згради позришта данас) и стекли диплому оријенталног посластичара.
Најпре имају одвојене локале, тата Трпко је 1947. отворио посластичарницу у Карађођевој, код куће Жегарчевих, где је данас улаз у Бенску бару, а стриц Богоје своју посластичарницу отвара четири године касније у Поп Лукиној, код Бркића кафане. Заједно формирају оријенталну посластичарницу „Спорт“ 1960. у Јевремовића кући.
Мото преданих занатлија је да су увек на услузи. Радња је имала адресу, али није та статичност пренета и на власнике, мајсторе.
-Били смо гости на свим вашарима, сеоским свадбама, преславама, када игра Мачва пред стадионом, посла на претек. Браћа близанци нису желели да један другом буду конкуренција, па су се договорили у која села иде Трпко, а у која Богоје. На тим догађајима, понуди из наше производње, додавали смо и клакере, најпре Петра Гроздића из Војводе Бране, а онда и чика Станимира Цветковића који је имао радњу у близини кафане „Шаран“. Када су тата и стриц отворили заједничку пекару/посластичарницу преко пута школе, у локалу Станимира Цветковића, отворили смо корару.
На почек, вересију, црту, данас углавном заборављен начин, више односа трговца и муштерије, него куповине, већ дуго је предмет шала и „смешних“ цртежа просјака изнад којег стоји натпис „Давао је на вересију“. Доба у којима бројимо своје дане, оставило је тај грозни печат, а некада, вели Љубица, није било потребно питање „да ли може?“ јер се одговор знао, а реч „дуг“ ретко, баш ретко се користила.
-Још када су моји држали народну кујну, многи су узимали на рецку. Радници „Зорке“ су плату и аконтацију добијали 12. и 25. у месецу и онда би платили. Није било проблема да било ко узме на почек, али нико није ни остајао дужан, поверење се није показивало, оно се подразумевало. Ми нисмо имали суграђане, већ комшије и пријатеље, ако се није имало у том тренутку, имало се касније, волели смо се и поштовали међусобно.
У свим причама постоји крај. Тужно је то, али можда без завршетка, не би ни сторија имала сјај, утеху када затреба, онај осмех што се искраде када одлутамо мислима. Брод шабачаких посластичара мирно се усидрио у луку претпсоледње деценије претходног века.
-Деца и унуци су завршили средње и високе школе, сви смо кренули својим путем, али смо родитељима помагали од детињства, колико смо знали и умели. Радњу смо затворили одласком родитеља у пензију. Отац је био мало слабијег здравља од стрица, те је чича дуже остао у послу, али 80-их се посластичарница преселила у сећање и приче из срећнијег времена – вели нам Љубица док мислима хода путем присећања.
Могао и „преко“
Међу бројим пријатељима Трпко је имао и печалбаре који су долазили на одмор из Немачке. „Пођи са мном у Немачку, постаћеш милионер само од ванила и чоколада сладлоледа“, добио је, не једном, понуду Трпко Богојевић, али је и брзо уследила захвалност уз одричан одговор.
-Можда је пропустио прилику да заради велики новац, али се никада није покајао, нити се премишљао када му је упућен позив. Није желео да оде од породице, своје радње, ни из свог града и државе, сувише су јаке споне биле са људима да би тек тако спаковао кофере и кренуо на дуг пут.
Трпко и Богоје су деца Србина из Македоније, на почетку прошлог века, дела Османске империје, који се најпре са породицом издвојио из задруге, створио дом у Втоку, на изворишту реке Вардар, а потом као печалбар дошао у Шабац, 1913. године. Онда то веће беше пут кроз независну и проширену Краљевину Србију. Тек је нашао мир на новом пребивалишту, када је морао у униформу и борбу, па и заробљеништво. Синови му се у Шапцу придружују 1926. Близанци, Богоје и Трпко уче Основну школу „Јанко Веселиновић“, а после новог рата полажу мајсторски испит за оријенталног посластичара. Већ је то била породична традиција. Педесетих отварају своје посластичарнице, а 1960. заједничку. Ту је прво слово једне приче, или се наставља, то одређују сећања појединца. Њихова „дневна“ прича почињала је који сат раније...
Када бимноги већ била у царству снова, у кући Богојевића је тек почињало недефинисано, а опет константно радно време. Посебно се памти припрема ледене посластице на стари начин.
-Млекаџије би увече доносиле млеко, од којег је мајка правила сладолед, на почетку од ваниле и чоколаде. Тата је прво код Румлових у Војводе Мишића куповао снег, а потом је куповао велике табле леда код чика Лазе, у близини старе аутобуске станице. Ми смо чекићем лупали те плоче и комаде ређали у дрвено буре, уз то посипали сољу да дуже држи хладноћу. Скувани сладолед, у пиксли, смештао се у средину леда. На поклопцу се налазила ручка коју смо окретали и сладолед се полако, постепено ледио. То је трајало четири или пет сати. Ујутру је спреман, део у радњи, а део деда и стриц возе у за то направљеним дрвеним колицима и продају суграђанима. Обланде и корнете смо такође правили ми. Када су тата и стриц отворили заједничку радњу, набавили смо из Италије најсавременију машину за чување сладоледа – приповеда нам Љубица Илић, медицинска сестра у пензији, ћерка чувеног шабачког посластичара Трпка.
Да би ујутру пекаре и посластичарнице имале свеже произвводе за уживање и енергију новог дана, мајстори заната морали су да раде дуго. Није само љубав тајни састојак укусне хране, можда још више стрпљење, посевћеност припреми. Уз лепу реч и разговор, то беше још један делић поштовања купаца.
-Другачије време је било, другачије могућности и припрема није била успутна, већ је она била занимање или живот. Сваки производ захтева, не само прави однос састојака, већ време и начин припреме. Боза се припремала готово целу ноћ, колачи, сладоледи, алва, није било убрзаног метода, јер не би то био тај укус и квалитет.
Попут Љубице и друге деце, који су тајне најслађег заната упијали од родитеља и браћа близанци су настављачи породичне традиције.
-Моји су, најпре отворили Народну кујну у Цара Душана број 4, одмах до баште „Зеленог венца“, у близини стајалишта за аутобусе.
Посластичарски занат је у породици паралелно са припремом хране за Кујну. Тата и стриц продају производе током школског одмора. Ту су лулице, бонбоне, тортице, карамеле, ратлук, јабуке у шећеру и много тога. Обојица су успешно положила мајсторски испит 1946. године у Занатском дому (згради позришта данас) и стекли диплому оријенталног посластичара.
Најпре имају одвојене локале, тата Трпко је 1947. отворио посластичарницу у Карађођевој, код куће Жегарчевих, где је данас улаз у Бенску бару, а стриц Богоје своју посластичарницу отвара четири године касније у Поп Лукиној, код Бркића кафане. Заједно формирају оријенталну посластичарницу „Спорт“ 1960. у Јевремовића кући.
Мото преданих занатлија је да су увек на услузи. Радња је имала адресу, али није та статичност пренета и на власнике, мајсторе.
-Били смо гости на свим вашарима, сеоским свадбама, преславама, када игра Мачва пред стадионом, посла на претек. Браћа близанци нису желели да један другом буду конкуренција, па су се договорили у која села иде Трпко, а у која Богоје. На тим догађајима, понуди из наше производње, додавали смо и клакере, најпре Петра Гроздића из Војводе Бране, а онда и чика Станимира Цветковића који је имао радњу у близини кафане „Шаран“. Када су тата и стриц отворили заједничку пекару/посластичарницу преко пута школе, у локалу Станимира Цветковића, отворили смо корару.
На почек, вересију, црту, данас углавном заборављен начин, више односа трговца и муштерије, него куповине, већ дуго је предмет шала и „смешних“ цртежа просјака изнад којег стоји натпис „Давао је на вересију“. Доба у којима бројимо своје дане, оставило је тај грозни печат, а некада, вели Љубица, није било потребно питање „да ли може?“ јер се одговор знао, а реч „дуг“ ретко, баш ретко се користила.
-Још када су моји држали народну кујну, многи су узимали на рецку. Радници „Зорке“ су плату и аконтацију добијали 12. и 25. у месецу и онда би платили. Није било проблема да било ко узме на почек, али нико није ни остајао дужан, поверење се није показивало, оно се подразумевало. Ми нисмо имали суграђане, већ комшије и пријатеље, ако се није имало у том тренутку, имало се касније, волели смо се и поштовали међусобно.
У свим причама постоји крај. Тужно је то, али можда без завршетка, не би ни сторија имала сјај, утеху када затреба, онај осмех што се искраде када одлутамо мислима. Брод шабачаких посластичара мирно се усидрио у луку претпсоледње деценије претходног века.
-Деца и унуци су завршили средње и високе школе, сви смо кренули својим путем, али смо родитељима помагали од детињства, колико смо знали и умели. Радњу смо затворили одласком родитеља у пензију. Отац је био мало слабијег здравља од стрица, те је чича дуже остао у послу, али 80-их се посластичарница преселила у сећање и приче из срећнијег времена – вели нам Љубица док мислима хода путем присећања.
Међу бројим пријатељима Трпко је имао и печалбаре који су долазили на одмор из Немачке. „Пођи са мном у Немачку, постаћеш милионер само од ванила и чоколада сладлоледа“, добио је, не једном, понуду Трпко Богојевић, али је и брзо уследила захвалност уз одричан одговор.
-Можда је пропустио прилику да заради велики новац, али се никада није покајао, нити се премишљао када му је упућен позив. Није желео да оде од породице, своје радње, ни из свог града и државе, сувише су јаке споне биле са људима да би тек тако спаковао кофере и кренуо на дуг пут.
Д. Благојевић
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
