Професор Ранко Злокас: Памтим лепе тренутке

Познатог шабачког професора Ранка Злокаса су околности од детињства водиле кроз различите градове, републике некадашње велике државе све до Шапца. Град на Сави је најпре био само једна од станица, привремених, али убрзо је срце рекло судбоносно „да“ и Шабац је постао и остао животно одредиште. А почетак пута на мапи, у срцу почео је у родној Шаторњи (Банија, Република Хрватска).

-Четири године сам похађао основну школу у Шаторњи, затим сам отишао у Топуско. Тамо је живела моја тетка која није имала деце, те је било природно да будем код ње. Тетка је била строга, али је теча био диван човек. Покривао је све моје несташлуке. И сада памтим неке. Имао сам среће у животу да је сваки мој теча био добар, али заиста. Као што би рекли „добар да бољи не може бити“. Тај период код тетке и тече ми је остао лепом сећању - прича Ранко о најранијем детињству.

Но, завршетак основне школе био је тек почетак пута за тада четрнаестогодишњег Злокаса. Уследила је нова промена и селидба. Са дипломом основца 1959. године долази у срце Мачве, у Шабац, код ујака.

Школа је важна, али није пресудна за успех
-Током деценија рада у школи предавао сам бројним ученицима. Неки од њих су врсни стручњаци у својим областима, неки успешни привредници. Поједини су били најбољи у својој генерацији, док су други били виспрени и сналажљиви. Образовање је важно, али нажалост, данас не гарантује успех у свему.

-Мој ујак Илија Борота је 1941. након бекства из усташког логора дошао у Србију. Стицајем околности и по завршетку рата живот наставио у Шапцу. Велики број чланова наше уже и шире породице је страдао током Другог светског рата у НДХ. Злокаси су изворно пореклом из Лике, околина Госпића, али су се доселили у два села између Глине и Топуског. У тим селима више нема српског становништва - говори наш саговорник о породичном пореклу, историји која је утицала и на његов живот.

Град на Сави наредне четири године био је место боравка за Ранка, а жеља за факултетском дипломом одвела га је у престоницу Југославије, Београд. Студентски живот био је другачији од данашњег. Академска титула стицала се нешто теже и другачије. Знање се није доводило у питање, каже професор у пензији.

Након четири деценије рада у школи, посвећених образовању младих умова, у потпуности се посветио
пољопривредној производњи. Повратак природи, повратак земљи донела му је додатну мир, стабилност

-Од 15 који смо уписали економију, само нас тројица је дипломирало. Постојала је и опција да се добије диплома и по завршетку друге године, али она није била иста као када завршиш све четири. Памтим и да се плаћала 3.000, односно 5.000 динара. То није била мала сума. Тада је студентски кредит био 5.000 и покривао је дом и храну -присећа се периода студирања 60-их година протеклог века.

-План је био да дипломирам у јуну 1967. године и да се у септембру запослим у Економској школи као професор математике и статистике. Но, у планираном року паднем испит из међународних економских односа. То је био први пут да нисам положио испит. Да ли је било основа да ме „обори“ професорка, или није, не знам, али то је утицало на планове и продужило моје студије до октобра када сам дипломирао. После тога сам отишао у војску. Служио сам војни рок у Ћуприји, јер је друга опција била гарда, што ми није било блиско због искуства ујака и стрица који су били гардисти. По завршетку војног рока вратио сам се у Шабац, где сам остао због посла и породице. Сећања је много, али памтим лепе тренутке.

-Памтим већину ученика и генерација којима сам предавао. То остаје у сећању, посебно оних којима сам био разредни. Мислим да сам предавао више од 5.000 ученика. Неки кажу да сам био строг, неки не, све је то индивидуално. Било ми је важно да буду добри људи, а онда и добри ђаци.

Након завршених основних и магистарских студија, одлучио је да своје знање преноси младима као професор у средњој школи. Током своје дугогодишње каријере, његова страст према образовању није била једина пасија. И овог пута породичне прилике трасирале су животни пут.

-Моји су се 1980. године из Крајине доселили у Јевремовац. Након тога су купљене њиве између Маова и Јевремовца које обрађујемо. Земљу у Добрићу је пре неких 100 година купио супругин деда Марко Јовановић од својих рођака. Аграрном реформом 1953. године земља је одузета. Његова велика жеља била да након пада комунистичких власти неко од његових потомака поново обрађује то имање. Што се и остварило 1992. Неколико година касније купили смо и део који су наследили рођаци из Енглеске. Од тада се интензивно бавимо пољопривредом.

Фото: "Глас Подриња"

Након четири деценије рада у школи, посвећених образовању младих умова, у потпуности се посветио пољопривредној производњи. Повратак природи, повратак земљи донела му је додатну мир, стабилност.

-Раније се дешавало да одем у њиву и радим скоро 24 сата. Понесем кафу, храну, гориво за трактор и радим. Нема паузе. Док орем доручкујем, ручам- присећа се Ранко сати и сати проведених обрађујући земљу.

-Тако је некада било, а сада не будем цео дан, али више од пола сигурно. Морам да признам да ми је син Милош велика помоћ, те не морам све да радим сам.

-Добром организацијом постижемо све. С обзиром на то да примарно производимо за сопствене потребе тежимо да то буде здраво и квалитетно- наводи професор математике Милош Злокас, Ранков син који је од оца наследио страст према пољопривреди, али и таленат за математику.

Породица Злокас поседује око 11 хектара обрадиве површине и око 50 ари шуме. Труде се да што више воћа и поврћа произведу сами како би најмлађи чланови породице конзумирали здраву храну провереног порекла. Признаје да није лако бавити се пољопривредом, али да домаћи, квалитетни производи немају цену.

-У воћњаку имамо вишње и шљиве. А у дворишту практично сво остало воће: јабуке, крушке, смокве, брескве, грожђе, орахе, лешнике, мушмуле, аронију, кајсије... У две баште узгајамо готово све врсте поврћа. Највише парадајз, кромпир, цвеклу, лук, зеље, блитву, бундеве, шаргарепу, тиквице. Све оно што је потребно једној породици - истиче да биљке не третира хемијским препаратима, те да по посебном рецепту који је добио од пријатеља и некадашњег ученика штити воће и поврће од болести, инсеката.

Фото: "Глас Подриња"

-Правим средство на бази коприве које служи за заштиту од пламењаче, инсеката, али и за прехрану биљака. Сматрамо да је важно да се што мање хемије користи у пољопривреди. Трудим се да сам калемим воће. За откуп највише производимо сунцокрет и пшеницу, ређе кукуруз. Месо и јаја, такође за наше потребе. Имамо и своју механизацију. Радимо колико нам време и прилике дозвољавају - закључује наш саговорник док у углу собе унуке граде свој неки свет, приче играјући се Барбикама.

Оне су на почетку животне авантуре, а Ранко је мир и задовољство пронашао управо у том кутку, посвећен деци и унуцима, градећи свој свемир са супругом Вером.