О Коси и Стеви

Зашто волим да будим успомене, зашто желим да чезнем за неком прошлошћу, зашто мари мисао за тим ништавилом, те води стално у нешто што је било? Успомене су јаче од нас, „проштепале“ су нам душу и срце, попут највештијег шнајдера и нема силе кадре да то прекине. Некада срцем продефилује низ људи. Једни обележе младост, други буду сапутници на путу кроз године сазревања, трећи употпуне средње године, све надајући се да ћемо једном пронаћи, у тој поворци четврте, пете, а суштински прве, ону или онога са ким ћемо животни друм прећи до краја. Срећа је осетити праве, а највећа она када пројектант свемира уместо раскрснице, две стазе слије у један булевар што се губи у даљини.
Тренутак било ког дана може променити живот. Срећан и успешан дан често је иза обичних врата. Поглед заљубљених може бити баш наредни сусрет зеницама. То поуздано зна један Стеван, тих 50-их, војник на служби у Свилајнцу. Кренуо је у парфимерију по лосион по лосион, а иза касе је стајала једна Косара. Један и један су два, а у инат математици, емоције вреде када су један и један ЈЕДНО, боље, јаче, постојаније од сваког два, три, безброј...
Опширније у штампаном издању