ТРАГОМ СЕЋАЊА
КАД ЈЕ ДЕДА ЛУМПОВАО
Безбрижан живот у шабачко “златно доба“, скоро читав век обликовао ноћне забаве култног угоститељског објекта Лиле Ахметовића у шабачкој Мали. Акорди клавира профилисали госте. Настављач дуге породичне традиције угоститеља, газдина ћерка Зорица, труди се да сачува стари сјај објекта уз неизбежне промене које са собом доноси ново време
Пробуђено сећање на шабачко “златно доба“, остало је данас у стиховима на пожутелим фотографијама, ретким прозним записима и сећању, најчешће потомака, расутих по целом свету.
- Мој прадеда је био онај коларица Јоца из варошке химне. Правио је најлепше, “накинђурене“ фијакере и чезе. Тако је стекао светску славу, зарадио доста дуката и велики иметак. Наше имање простирало се од данашње банке Интеза, све дубље према вашаришту, каже Радован Апић, праунук чувеног Шапчанина, који је брзо стекао велики иметак правећи у то време “хит возила“, онима који су имали новац и били спремни да га издвоје за такво задовољство.
А задовољство Апића и његових пријатеља, чувених шабачких трговаца, које “потанко“ описује признати новинар и песник Драгиша Пењин у варошкој химни, мерено је и њиховим лумповањем до зоре у шабачкој Мали.
Управо тамо у култном угоститељском објекту Лиле Ахметовића, поред власника и његове ћерке Зорице, срећемо Радована Апића. Дошао је овде, где многи Шапчани и њихови гости често воле да дођу, због књиге уваженог колеге и дугогодишњег главног и одговорног уредника “Гласа Подриња“, Новице Прстојевића, “Пошетали шабачки трговци“ у којој једно од централних места заузима његов прадеда. Ахметовић љубоморно чува и памти доста из богате историје овог дела града и на далеко чувеног угоститељског објекта. Ту је дуго радио његов деда по мајци Асан Аљић. Све од 1924. године до смрти, 1952. Његова породица је чувена по угоститељству. Отац Мехмед је родом из Крупња, а деда Лило по коме је добио име рођени је Шапчанин. Он је кафану преузео од родитеља 1979. године.
- У то време од угоститељства се могло лепо живети, без обзира на не малу конкуренцију у непосредном окружењу. Ја сам често свирао клавир. Свидело се гостима, као и репертоар, староградске романсе и по која изворна песма. То нас је издвајало од оне прегласне електронске музике и конкуренције готово свих актуелних музичких звезда које су гостовале у нашем комшилуку. За многе госте, посебно у касним ноћним сатима наша богата понуда, долазила је као шлаг на торту, за потпуно опуштање и забаву, каже Лило.
Речју, време је готово увек диктирало укусе гостију. Водило се рачуна и о одевању конобара. Овде је своје прве кораке на естради учинио Шабан Шаулић. Гостовао је и Љуба Аличић. Ахметовић набраја још имена познатих који су били гости његове кафане: Предраг Гојковић, Раде Шербеџија, Милко Ђуровски, Марко Марковић, Харис Џиновић, Зоран Бингулац, Емир Кустурица...
- У ствари често слушам реченицу, ко не дође у Малу и ову кафану, а био је у Шапцу, као да и није долазио у овај град, закључује Ахметовић.
Настављач породичне традиције, његова ћерка Зорица, пре осам година кренула је да уноси дух новог времена у овај породични угоститељски објекат, богате традиције.
- Данас је криза општа. Све мање новца, коме бисмо продавали наше идеје? Ни обавезе према држави нису мале. Ипак некако опстајемо. Нови назив објекта је “Пијано најт“ или “Ноћ клавира“. Вредности су нажалост поремећене. Кроз очување традиције, неминовно је уношење новог у духу данашњег и будућег времена, каже Зорица, настављач породичне угоститељске традиције.
- Мој прадеда је био онај коларица Јоца из варошке химне. Правио је најлепше, “накинђурене“ фијакере и чезе. Тако је стекао светску славу, зарадио доста дуката и велики иметак. Наше имање простирало се од данашње банке Интеза, све дубље према вашаришту, каже Радован Апић, праунук чувеног Шапчанина, који је брзо стекао велики иметак правећи у то време “хит возила“, онима који су имали новац и били спремни да га издвоје за такво задовољство.
А задовољство Апића и његових пријатеља, чувених шабачких трговаца, које “потанко“ описује признати новинар и песник Драгиша Пењин у варошкој химни, мерено је и њиховим лумповањем до зоре у шабачкој Мали.
Управо тамо у култном угоститељском објекту Лиле Ахметовића, поред власника и његове ћерке Зорице, срећемо Радована Апића. Дошао је овде, где многи Шапчани и њихови гости често воле да дођу, због књиге уваженог колеге и дугогодишњег главног и одговорног уредника “Гласа Подриња“, Новице Прстојевића, “Пошетали шабачки трговци“ у којој једно од централних места заузима његов прадеда. Ахметовић љубоморно чува и памти доста из богате историје овог дела града и на далеко чувеног угоститељског објекта. Ту је дуго радио његов деда по мајци Асан Аљић. Све од 1924. године до смрти, 1952. Његова породица је чувена по угоститељству. Отац Мехмед је родом из Крупња, а деда Лило по коме је добио име рођени је Шапчанин. Он је кафану преузео од родитеља 1979. године.
- У то време од угоститељства се могло лепо живети, без обзира на не малу конкуренцију у непосредном окружењу. Ја сам често свирао клавир. Свидело се гостима, као и репертоар, староградске романсе и по која изворна песма. То нас је издвајало од оне прегласне електронске музике и конкуренције готово свих актуелних музичких звезда које су гостовале у нашем комшилуку. За многе госте, посебно у касним ноћним сатима наша богата понуда, долазила је као шлаг на торту, за потпуно опуштање и забаву, каже Лило.
Речју, време је готово увек диктирало укусе гостију. Водило се рачуна и о одевању конобара. Овде је своје прве кораке на естради учинио Шабан Шаулић. Гостовао је и Љуба Аличић. Ахметовић набраја још имена познатих који су били гости његове кафане: Предраг Гојковић, Раде Шербеџија, Милко Ђуровски, Марко Марковић, Харис Џиновић, Зоран Бингулац, Емир Кустурица...
- У ствари често слушам реченицу, ко не дође у Малу и ову кафану, а био је у Шапцу, као да и није долазио у овај град, закључује Ахметовић.
Настављач породичне традиције, његова ћерка Зорица, пре осам година кренула је да уноси дух новог времена у овај породични угоститељски објекат, богате традиције.
- Данас је криза општа. Све мање новца, коме бисмо продавали наше идеје? Ни обавезе према држави нису мале. Ипак некако опстајемо. Нови назив објекта је “Пијано најт“ или “Ноћ клавира“. Вредности су нажалост поремећене. Кроз очување традиције, неминовно је уношење новог у духу данашњег и будућег времена, каже Зорица, настављач породичне угоститељске традиције.
Љ. Ђукић
Најновији број
25. април 2024.
