ХУМАНИСТА НА ДЕЛУ

Стевана Стеву Станковића у вароши крај Саве многи сматрају Шапчанином. Он то и јесте, не само звањем и знањем, већ и оним што је кроз године живота и рада овде постигао за добро људи. У Шабац је први пут дошао када је завршио факултет, овде радио и градио каријеру, засновао породицу, и ту остао. Усвојио Шабац, освојили га Шапчани. Овај крај, његову историју, културу, обичаје и људе, Стева Станковић познаје боље од многих који се диче овдашњим коренима. Лекар, хуманиста, посленик српско јеврејског пријатељства, активиста Црвеног крста, српско лекарског друштва... у свему одмерен па и акцијама које су заваљујући њему успеле а он каже „па и ја сам ту био присутан“. А прича о човеку који је много чиме заслужио да се о њему и пише, почиње много раније, на неком другом месту.
- Ја сам дете сеоског доктора и сеоске учитељице који су се нашли у далматинском кршу, тамо су им била прва места службовања, наравно по декрету како је било за време Краљевине... После тога су ишле сеобе разне, углавном брат је рођен у Ужицу, ја сам рођен у Мрчајевцима, сестра у Београду... Да скратим причу, Шабац ми је неко пето или шесто место становања. У Шабац сам дошао чим сам дипломирао, захваљујући студентској љубави која је завршена браком и тако сам се обрео овде, због Смиље Трнавчевић. Студентски другови Миле Паће Петровић и Микица Поповић је друштво које сам ја знао у Шапцу тих првих дана. И 7. фебруара 1964. године почео сам да стажирам. Имао сам срећу, да тако кажем налетим у тадашњој управи медицинског центра на Иву Селенића, уђем да питам има ли посла, он ме дочека, одмах ме онако полицијски испрескаче, ко си, шта си, и врло добронамерно, упути ме на Николу Митровића, пређи преко у бараку. Дођем тамо, представим се, „о здраво колега, добро ти нама дошао, хоћеш да радиш, у реду је само знаш ми не можемо сад да те плаћамо док не прође раднички савет, а ти почни да радиш, јави се Илији персоналцу“. Говорим о људима који су оставили на мене врло добар и дубок утисак, тада као младог човека али и касније се потврђивао свих ових година. Илија Радојевић, је био шеф персоналне службе човек који је знао све могуће прописе из те области, прихватио ме и он „иди на инфективно одељење, сутра ујутру почињеш, јави се доктору Лази“ Ујутру дођем тамо, прими ме доктор Лаза Лазаревић, вероватно ту има неке симболике, што сам ја касније и током рада и кроз медицину и посебно кроз неурологију упознао се много детаљније са делом Лазе К. Лазаревића, књижевника и доктора, тако да све у свему, ето његов имењак Лаза Лазаревић ми је био први шеф.- констатовао је Милосављевић.