НЕНАДОВ ДРУГИ ЖИВОТ

Кажу да је живот неком мајка, а неком маћеха. Најчешће обоје.
Ненад Максимовић је младић од двадесет седам година, који је петнаест година живео на аутобуској станици у Шапцу. Као дечак, побегао је од насилног оца алкохоличара и сналазио се како је знао и умео. Живео је без иједног документа, од џепарца који би добио носећи путницима торбе, спавао у картонским кутијама на станичним клупама...
Као у каквој античкој драми, када су трагичари уводили деус еџ масхина да би разрешили заплет, живот овог младића променио се у потпуности пре две године, када је у њега ушла позната шабачка хуманитарка Ружа Поповић.
- Један таксиста ми је писао о Ненаду. За мене је поражавајући податак да једно дете живи на станици толико година, а да нико није обратио пажњу на њега. Пошто сваки човек има право на достојанство, отишла сам на станицу, пронашла га и довела код мене у Прихватни центар. Он је знао да је из Вукошића, међутим, није постојао никакав траг. Пошто се сећао да је завршио прва три разреда основне школе у Волујцу, кренула сам одатле. Испоставило се да га је отац уписао у школу без докумената, уз обећање да ће их накнадно донети, што никад није учинио. Он је у међувремену умро, али сам од његових рођака сазнала да је Ненад рођен у Кладњу, у Босни. Захваљујући љубазности једне госпође, успели смо да дођемо до крштенице која је била у некој књизи, у подруму зграде, каже Ружа за “Глас Подриња”.
Испоставило се да је његова мајка (само ћемо овај пут користити ту реч у тексту) побегла од супруга који ју је злостављао у трудноћи. Кад је Ненад имао девет месеци, његов отац је дошао по њега и одвео га у Вукошић. Жена која га је родила, није се бунила. Никад га није потражила.
- Први пут сам видео мајку на снимању емисије “Све за љубав”. Био сам јако узбуђен, цео живот сам желео да је видим, али она није показала неко интересовање за мене. Два месеца смо живели заједно у Прихватном центру “Хуманог срца” у Шапцу, међутим, нисмо могли да нађемо заједнички језик. Она, која се створила ниоткуда, почела је да ми заповеда како би требало да живим и шта да радим. Узимала је од мене новац који зарадим. Откад се вратила у Босну, немамо никакав контакт, али више не жалим. Имаћу једног дана своју породицу коју ћу поштовати, а моја деца ће имати све што им буде потребно. Радићу било шта да им омогућим да имају свој живот, кад већ ја нисам имао свој, поверио нам је Ненад.
Када је Ружа “потегла” питање оставинске расправе, рођаци нису одушевљено реаговали, али, “ред је ред”. На основу наследства, а уз помоћ Фондације “Хумано срце”, Ненад ће имати свој кров над главом. За сада је још увек везан за аутобуску станицу, и даље носи путницима торбе. Сваког дана с посла дође тамо где је провео више од пола свог живота, а викендом у шест ујутру. Почиње летња сезона.
- Волим да попијем кафу са другарима на станици. Јуче ми је дошао Мијин мали син Дамјан, који има две и по године. Каже: “Где си, чича?” Купио сам му жваке, пошто знам да не сме да једе слатко. Много волим децу. На станици сам научио доста о људима и стекао радне навике. Волим свима да помогнем.
Ружа га је запослила у Фондацији, преко јавних радова. Каже да је веома одговоран, добар радник, поштен. Везао се за њу, а рекли бисмо и она за њега. Брине о њему као мајка, одлучна у намери да реши његова животна питања.
- Кад сам срео тетка Ружу, добио сам други живот, не размишљам о ономе што је било.