Може то и палцем

Прсти су кроз историју имали више него значајну и важну улогу у развоју људског рода. Тако се, на пример, у доба великог и славног Римског царства у гладијаторским аренама палцем одређивало да ли ће или неће бити „докрајчен“ поражени борац.
Кажипрст, вероватно и дан-данас, у неким крајевима наше вољене планете служи као средство потписа, и то онима који нису били писмени. Са напретком технологија, кажипрст је негде заменио крст који се уписивао на место потписа.
О широкој распрострањености коришћења средњег прста у општој комуникацији, нарочито код нас Срба, не ваља трошити речи.
- Свашта сам видела у свом животу, али ово још нисам – помислила је наша комшиница Зорка која је извесним послом кренула у једну републичку институцију.
Чекање да заврши тај посао, призор са шалтера јој је умногоме прекратио муке. Свеже установљена, нова радница, први дан на радном месту, свој посао типкања по тастатури је обављала – палцем.
Није то само наша Зорка приметила, видели су то сви који су чекали у реду. Жена је „ладно“ куцала палцем и уживала у свом новом радном месту. Док је она уживала, други су се крстили.
- Шта се чудите? Када је могао председник да нам буде са лажном дипломом, министар одбране без одслужене војске, керамичар и баштован шеф БИА, шта је то чудно што жена куца палцем – побуни се на чуђење времешни господин, очито опозиционих схватања.
- Каква установа, такви и запослени. Није ни на другим местима боље. Онолико младог света на Бироу, а овде посао завршавамо са женом која куца палцем – одговори му колега из реда.
- Шта сте се наврзли на јадну жену? Видите да је сређена, дотерана, па и нокти су јој лепи. Није ваљда луда да их ломи на тастатури. Овако, може и палцем. И моја покојна баба се потписивала палцем и леп живот проживела – рече сада једна „колегиница“.
За то време, службеница сва важна, ужива у свом послу. Више би волела када би њене радне обавезе биле озбиљније, јер има квалитета. Није она слепа, види она како се данас лако и брзо прелази пут од шофера до министра, од келнера до државног секретара, од ражња до директора.
- Умем ја много тога, а не само да куцам палцем. Ово ми је одскочна даска. Важно да сам кренула. Небо је граница – мислила је у себи службеница чија је појава довела до дијалога људи у реду.
А, Зорица, са почетка текста, ћути и чека. Да јој је чудно, јесте, али шта је све данас чудно. Ко зна, можда је и науче временом, можда и аванзује и побегне са шалтера и од тастатуре. Данас је све могуће.